Može li umetnost biti previše slobodna?

Sećate li se ove karikature?

Foto: Univerzitetski Odjek

Nedugo nakon tragičnog požara u Severnoj Makedoniji, naša redakcija je objavila karikaturu koja je izazvala različite reakcije među čitaocima. Iako je poruka karikature bila usmerena na kritiku političke zloupotrebe žrtava - u konkretnom slučaju predsednikom koji se fotografiše sa povređenima u bolnici, pojedini su je doživeli kao neprikladnu i uznemirujuću, zbog ilustracije jedne od žrtava. Nakon diskusije i glasanja unutar redakcije, odlučili smo da karikaturu uklonimo sa sajta i društvenih mreža. S jedne strane, deo naše redakcije bio je uverenja da ovakvo delo jeste samo depikcija persone i da se ne odnosi na konkretnu žrtvu, dok je veći deo zauzeo stav da je ovaj put simbolika i depikcija bila pogrešno upotrebljena te da karikatura ipak nije prigodna. Sa takvom podelom u redakciji, demokratski smo izglasali da karikaturu sklonimo sa naših profila.

Iako svesni da smo ovim potezom zakoračili u prostor koji neki nazivaju cenzurom, nismo mogli da ignorišemo osetljivost teme i delikatnost situacije. Ova situacija otvorila je pitanje – postoji li umetnička sloboda u punom smislu reči, ili je ona uvek podložna ograničenjima?

Sporna karikatura koju smo objavili autorsko je delo – sa jasnim potpisom i prepoznatljivim stilom umetnika koji svake nedelje upotpunjava sadržaj našeg medija svojim ilustracijama. Iz tog ugla, ona ne predstavlja stav redakcije već lični umetnički izraz autora. Sa druge strane, rad je objavljen u okviru medija, samim tim automatski postaje i deo njegove uređivačke politike. Pitanje koje se logično postavlja jeste -  kako razdvojiti autorsku slobodu od uređivačke odgovornosti medija koji taj rad predstavlja publici?

Kroz istoriju, sloboda izražavanja nailazila je na zabrane još u doba starih Rimljana, pa je tako Ovidijevo „Umeće ljubavi“ bilo nepoželjno i zabranjivano čak tri puta u periodu od dve hiljade godina. U današnje vreme, umetnost izaziva reakcije i provocira, stoga ne može biti imuna na društvene pritiske i tumačenja. Zasigurno jedan od najekstremnijih primera je slučaj iz 2015. godine kada je u francuskom satiričnom nedeljniku Šarli Ebdo objavljena karikatura proroka Muhameda, koja je izazvala snažnu osudu širom islamskog sveta, ali i brojne pretnje. Iako je Šarli Ebdo poznat po provokativnim karikaturama, ovaj slučaj rezultirao je tragičnim ishodom kada je došlo do oružanog napada na redakciju i ubijeno je 12 ljudi, među kojima glavni urednik i više karikaturista. Iako u savremenom društvu umetnici uživaju potpunu slobodu, postoji niz dokaza da ni ona nije bezuslovna.

Definicija umetničke slobode je, prema UNESCO-u „sloboda maštovitog stvaranja i distribuiranja raznolikih kulturnih izraza bez državne cenzure, političkog mešanja ili pritisaka nevladinih aktera.“ Međutim, ne možemo zanemariti činjenicu da umetnost uvek dolazi u dodir sa publikom, kontekstom, vremenom i mestom. Njena moć je upravo u tome što izaziva osećanja i misli, ali ista ta moć može učiniti to delo uznemirujućim i bolnim za pojedine ljude.

Na kraju, naša odluka da uklonimo spornu karikaturu ne mora se nužno tumačiti kao cenzura, već kao promišljen i odgovoran uređivački izbor.

Ukoliko se opet nađemo u situaciji da vagamo između umetničke slobode i osetljivosti trenutka, daćemo sve od sebe da unapred promislimo svako značenje koje neko delo može da ima. Naša je obaveza da ne ograničavamo umetničke slobode ali i naša dužnost kao profesionalnog medija da sa našom publikom izgradimo odnos pun poverenja koji im nikada neće izazivati nelagodu.