Čitanje je pravo, ne privilegija

Javne biblioteke u Srbiji suočavaju se sa novim izazovom. Uvođenje naknade od 15 dinara po pozajmljenoj knjizi moglo bi da dovede do ozbiljnih finansijskih poteškoća, posebno za manje biblioteke. Jelena Glišović, predstavnica Bibliotekarskog društva Srbije upravo je govorila na ovu temu — čitanja je sve manje, a umesto da se sa ovim problemom bavimo, uvode se nove mere koje stvaraju još veći jaz između biblioteka, kao najvećih čuvara znanja, i samih ljudi.  

Neizvesnost oko budućnosti biblioteka izaziva zabrinutost među ljubiteljima knjiga i bibliotekarima, koji upozoravaju na moguće negativne posledice po kulturni život u Srbiji. Čitanje je civilizacijska tekovina — a svakim danom je sve ugroženije. Sama potreba za čitanjem drastično opada u prethodnih nekoliko godina. Vreme, strpljenje i posvećenost sve češće su usmereni ka drugim radnjama, pogotovo kod mladih koji su odrasli u savremenom, dinamičnom okruženju kakav je svet danas. Ovo se najviše može primetiti u samim bibliotekama — broj pozajmljenih knjiga opada iz godine u godinu, posećenost je sve manja, a čak i kada je ima, to su uglavnom odrasli i stariji ljudi. 

Foto: Milica Stevanović

Kako će ova tarifa uticati na razvoj čitalačke kulture u Srbiji, posebno među mlađim generacijama?

Mlade ljude zanima ono što je novo, neka nova izdanja. Zamislimo da je 1. januar i da je tarifa uvedena po sadašnjem modelu, velike biblioteke bi imale bar 50 odsto manje novca da kupe nove knjige, a za male sredine to znači da biblioteka neće moći da nabavi ništa novo. Gde će ti mladi ljudi onda otići? Postoje sredine u kojima ne postoji ni knjižara, čak i da imate novac, negde čak ni ne postoji ta komercijalna alternativa da se dođe do knjige. 

Kakva je saradnja između Bibliotekarskog društva Srbije i drugih institucija, kao što su Ministarstvo kulture i lokalne samouprave u vezi sa ovim pitanjem?

Imala sam sastanak sa ministrom kulture početkom jula, deo sastanka smo odvojili za ovu temu gde sam iznela problem tarife i zabrinutost bibliotekara povodom ovog pitanja. U tom trenutku nisu bili upoznati sa tim. Zakon je takav da ovaj dokument može da bude formiran bez uključivanja nadležnih ministarstava, a da se direktno tiče institucija koja su u nadležnosti tog ministarstva. To apsolutno nema nikakve logike, ne možete krojiti nešto što se tiče budžeta institucija, a da nisu uključena ministarstva koja su nadležna za rad. U vezi sa lokalnim samoupravama na prethodnom sastanku Upravnog odbora Bibliotekarskog društva Srbije (BDS) pozvali smo predstavnike grada Beograda koji su u Sekretarijatu za kulturu grada zaduženi za biblioteke, kako bismo videli kako oni razmišljaju o tome. Oni se se ne osećaju da su u obavezi da plaćaju tarifu, podržavaju nas ali ističu da su njima u ovom trenutku ruke vezane. Mogu da kažem da imamo saradnju ali ona za sad nije podrazumevala neku zajedničku akciju.

Smatrate li da su u donošenje odluke o ovom pravnom aktu bili uključeni svi oni na koje ova odluka utiče?

Sastanak je održan 2. februara prošle godine koji je bio informativni i tada smo saznali da će se Organizacije za ostvarivanje reprografskih prava (OORP) baviti time. Kada pogledate taj dokument vama je jasno da nije uzeto u obzir to kako javne biblioteke funkcionišu, morate poznavati neke stvari kako bi nešto mogli da primenite, a primena tarife značajno utiče na rad biblioteka. Predstavnici biblioteka i bibliotekarskih zajednica nisu bili uključeni u donošenje odluka o ovom pravnom aktu.

Imate li uvida o tome šta kažu pisci? Da li se po ovom pitanju nalazite na istoj strani ili ipak oni ove tarife vide samo kao način dodatne zarade?

Samo na prvi pogled može da izgleda kao dodatan priliv novca, ali zapravo bibliotekari i pisci veoma tesno sarađuju, biblioteke su te koje kupuju knjige pisaca i daju ih na korišćenje i čitanje, knjige su napisane da bi se čitale, ili su napisane da biste bili član OORP-a i dobijali novac, a da se vaša knjiga nikad ne čita, možda postoji taj mehanizam, ali mi kao bibliotekari o tome ne razmišljamo. Dosta pisaca nas je javno podržalo, ali generalno malo ljudi se uključuje u ovu javnu raspravu. Apsolutno smo sa piscima na istoj strani kao i sa izdavačima. 

Šta se dešava sa klasicima i drugim delima čija je starost premašila život njihovih pisaca, čak i vek? 

Ovo je možda i najveća mana ovog pravnog dokumenta ako stavimo po strani ovaj finansijski deo koji nas je i pokrenuo na ovu akciju. U ovom pravnom aktu je potpuno zanemaren termin repertoara, dakle konkretan spisak autora i izdavača. Ovom tarifom ovakvom kakva je sada, sve je obuhvaćeno bez jasne kategorizacije.

Foto: Pixabay

Postoji li mogućnost pokrivanja tarife putem članarine?

Osim što bibliotekari ne bi bili srećni tim rešenjem jer se mi potpuno zalažemo za to da članarine budu besplatne, sa članarinom ne može ništa da se reši zato što ne naplaćuju sve biblioteke članarinu, takođe novac od članarina koje biblioteke naplate, vraćaju u budžete osnivača, a osnivači su gradovi i opštine, upravo na osnovu ovog se jasno vidi da ljudi koji su to predlagali uopšte ne znaju kako funkcioniše rad biblioteke, biblioteke uopšte nemaju sopstveni novac.

Šta će se desiti onog trenutka kad biblioteke ne budu imale novca da isplate naknade?

Desiće se sledeće, ako postoji zakon koji je obavezujuć, ako ste vi dužni nešto da platite i ako vi to niste platili zna se šta se dešava, vi ćete prvo biti opomenuti, a nakon toga tuženi, tuženje je ono što je izvesno i to će se već desiti nakon prvog kvartala sledeće godine. Nakon svakog kvartala je predviđeno da se dostave podaci o pozajmljenim knjigama i na osnovu toga se uspostavlja račun bibliotekama, ako nešto ne platite onda će vas neko i tužiti. Nećemo da pregovaramo u trenutku kada smo tuženi i to po zakonu, to nije vreme za pregovor, vreme za pregovor je sad.

Koji su naredni koraci koji se mogu preduzeti u borbi protiv ovih mera i da li postoji nešto što građani mogu da učine?

Organizovali smo onlajn peticiju gde se svi mogu uključiti i svi građani su pozvani da se uključe zato što se ovo tiče svih nas. Onlajn peticija je došla do 9.000 potpisa, a nama je potrebno 10.000 potpisa kako bi ta peticija mogla da bude dostavljena Skupštini i bila predmet razmatranja. Sigurno je da će doći do tog broja, ali je vrlo važno da dođe u što kraćem roku. Mi imamo sve manje vremena, imamo dva meseca, to je sve što imamo na raspolaganju, zato je važno da što pre stignemo do 10.000 potpisa da bi ta peticija bila jedan legitiman dokument za uvođenje ove procedure u Skupštinu.