BOJANA ŠARAC: Šta stoji iza kulisa šarene modne industrije

Bojana Šarac je model, manekenka, stilistkinja, kolumnistkinja i glumica, i svaku od ovih uloga preuzela je radom u modnoj industriji u prethodnih deset godina. Radom u Istanbulu, Milanu, Kini i Londonu na više različitih pozicija prikupila je iskustvo zahvaljujući kom sada uspešno radi i živi na relaciji London - Novi Sad. Ona je autentični predstavnik one strane modne industrije koja nije zastupljena u mejnstrim kulturi, i za sebe kaže da je na strani naroda, a ne industrije. Moda je za Bojanu uvek bila logičan izbor karijere pored psihologije, koju odnedavno studira i koja joj je pomogla da prođe kroz sve pritiske koje su joj poslovi donosili.

Foto: Srđan Mančev

Početna tačka za tvoju karijeru je bila Srbija koja beleži tvoje početke. Koje zemlje brojiš posle i čija struja ti najviše odgovara?

– Rodila sam se u Srbiji, to je početna tačka svakako, posle toga je bila Kina, pa sam iz Kine prešla u Istanbul, iz Istanbula sam bila malo u Milanu i onda sam došla nazad u Srbiju da bih obnovila pasoš, ali glavna tačka je zapravo London. Tako da, iz Londona se u stvari putovalo najviše. Kažem “putovalo” u prošlom vremenu jer smo zarobljeni u sadašnjem nažalost i vrtimo se u loop-u već par meseci, nadam se da će se stvari vratiti u normalu što pre. Najviše mi odgovara London, ali to bi verovatno onda više bio London osamdesetih, pošto su oni tada imali neku scenu gde pričamo o Vivienne Westwood i pričamo o nekim ljudima kao što je i Alexander McQueen, gde je to stvarno bilo u najvećem procvatu. Meni je jedino zbog toga žao što nisam rođena u tom vremenu, odnosno što tada nisam imala nekih 15-16 godina jer bi to bilo idealno. Ostaje nam istorija da bismo videli šta se sve tu dešavalo. Što se tiče sadašnjosti, sve se to nekako izmenilo, sada scena zavisi od toga koliko imaš pratioca, koliko si popularan, a ne to koji je grad najbitniji. Svi su bitni, a nijedan nije bitan. 

Londonska modna scena je oduvek drugačija u odnosu na druge modne prestonice. London je stanica autentičnosti, andergraund stila i dekadencije. Da li misliš da si iz Londona ponela to u Novi Sad?

– To što su mi obrve izblajhane izaziva da me ljudi gledaju kao vanzemaljca, tako da ako ćemo tom putanjom onda verovatno jesam, ali nisam ja prva koja ima ovakve obrve samo ljudi nisu naviknuti na to pa je prva reakcija uvek “A đe su ti obrve?”. Mislim tu su, samo su izblajhane – opustite se. Tako da definitivno da treba da se vrši neko reprogramiranje ljudskih mozgova, kako u ovoj državi, tako i širom sveta. Nisu svi openminded i ne gledaju svi u se i u svoje kljuse, nego ih mnogo zanima zašto ti izgledaš drugačije i zašto to, i kako to, i onda kreću i priče “ova u sekti”. Onda izađe i taj neki spot, gde stvarno izgledam kao da sam u sekti, ali ljudi ne razumeju da je to gluma, i da je jednostavno posao takav da ja menjam sebe iz uloge u ulogu, i to je ono što čini mene onakvom kakva jesam i to je razlog zbog kog dobijam poslove. Jednostavno – moraš da budeš kameleon da bi uopšte bio uspešan u ovom poslu.  

Koji je sledeći korak za tebe i da li je Novi Sad kranja tačka za tvoj dalji razvitak?

– Pa situacija je trenutno takva, tu sam pa sam tu, što mi je dalo slobodu i prostora da radim na svom projektu “Shit galore”. Tako da, i korona je dobro došla što se mene tiče, zato što ti daje prostor da razvijaš neke nove stvari u mozgu i jednostavno te stavi na neku putanju koju si i hteo možda nekad da iskusiš, ali se sad potrefilo. Možda je stvarno vreme za neke promene, ali isto tako ne mogu da kažem da ću se zadržati na jednom mestu zauvek, jednostavno to nije u mojoj prirodi. Sada mi ovde odgovara, ali ne znači da će tako biti za pet dana, deset, za godinu dana. Jednostavno idem tamo gde me srce vodi i kako se osećam u momentu. Svakako imam kao obavezu i doktorat koji neće moći da bude odrađen ovde – tako da ću u nekom momentu morati makar do Amerike.

Šta je zapravo “Shit galore”, kada dolazi i šta treba da očekujemo?

– “Shit galore” je kako volim da kažem “još malo pa tu”. Ono što sam provalila tokom godina jeste da mnogo brzo živimo, i mnogo brzo sve dobijamo, sad i odmah, i zato sam na projektu "Shit galore-a" uzela malo sporije da radim. Uzmem pecnem ovde, pa pecnem tamo, okačim jedan post, pa dve nedelje nema ničeg, da zaboravite šta se dešava, da zaboravite na mene, i onda da vas vratim opet. Možete da kažete da je to vid marketinga ili manipulacije, što u krajnju ruku dođe na isto. Ono što jeste “Shit galore”, jeste jedna slika Srbije, slika mladih ljudi, jedna platforma na kojoj će biti predstavljeni naši talenti. Kad kažem mladi, mislim mladi u glavi, godine ovde nisu bitne. Iza toga stoji jedan vintage ili thrift store gde se ja kao stilista predstavljam i predstavljam neke krpice koje možete da uzmete za fine pare. Sve će biti urađeno po principu editorijala, znači da ćemo za svaku kolekciju imati jedan editorijal na kom će raditi drugačiji ljudi. Grafički dizajneri, fotografi, sound inženjeri, apsolutno nemam samo jedan deo na koji se baziram nego obuhvatam svakoga ko ima talenta. 

Obzirom na to da se tvoji stavovi kose sa brzim načinom života, pretpostavljam da je stanovište isto i sa brzom modom. Kako se ti kao stilista uklapaš u priču o sporoj modi i održivoti ako ti modna industrija nameće značajnu kontradiktornost – s jedne strane je spora moda i capsulle kolekcije, a s druge strane obaveza tebe kao stiliste da ispratiš trendove?

– Pa to je odlično pitanje, zato što se definitivno kosi sa svim pojmovima, sa svim standardima, sa zdravim razumom. Moramo da shvatimo da moda prodaje dosta laži, da ako vidite neki editorijal na kom se navodno koristila sustainable kolekcija, sustainable garderoba, da to verovatno znači da je u pitanju sve osim toga. Imala sam prilike, radila sam na nečemu takvom kada sam bila asistent stilisti, to je ono “off the record” što bi se reklo, ali neko to mora da stavi on the records, jer lažu. To nije u redu jer se onda cela priča vrti oko nečega što zapravo u neku ruku i ne postoji. Možemo da pričamo o nečemu kao takvom, ali ako to nešto nije fizički prisutno i ako konstantno lažemo o tome, koja je poenta osim da se dobiju neki poeni na Instagramu, da se dobiju neki novi pratioci jer – bože moj, mi smo u trendu! Apsolutni lažni zeleni marketing. Što se mene tiče, uvek se desi da imaš neke stvari iz fast fashion produkcije, nisam ja nikad ne ušla u Zaru, naravno da smo svi bili tamo i da svi to radimo u neku ruku i dalje. Ono što je bitno jeste da postajemo svesni toga na koji način se ta roba proizvodi, gde se proizvodi i koliko ljudi ispašta zbog jednog parčeta pamuka koji verovatno ni nije 100% pamuk. Mi definitivno, ne samo kao nacija nego i ceo svet, apsolutno moramo da usporimo jer ovo užasno utiče na naš mozak, naše postojanje, na našu svest o sebi, kao i na samopouzdanje.  

Foto: Srđan Mančev

Modna industrija oduvek postavlja previsoke i nerealne standarde za manekenke i modele, ali i za društvo. Upravo ti zahtevi posle stvaraju ozbiljne psihičke i fizičke posledice kod ljudi i iz njih se neretko rađaju poremećaji u ishrani i dugoročni problemi sa samopouzdanjem. Koje zahteve je tebi postavila modna industrija i da li te je to unazadilo ili usporilo tvoj napredak?

– Ja kao manekenka sam imala jako velikih problema na početku, mene niko nije hteo da uzme zbog visine. I onda sam ja u tom momentu pomislila “kakve veze ima visina, pogledaj me kako izgledam!”. Ja znam da se fotkam pa znam da se fotkam, bilo mi je potpuno neshvatljivo da će meni neko stvarno zbog 5 centimetara uništiti karijeru. Onda sam konačno našla agenciju, međutim vrlo brzo sam shvatila da ja tu definitivno više dajem nego što dobijam, ne u smislu talenta i vremena, nego jednostavno mi nije bilo jasno šta će njima 30 posto od moje zarade. Ja sam 12 sati na poslu, u Kini pogotovo, gde oblačiš jednu stvar, drugu, treću, četvrtu sve u pet sekundi pošto fotkaš katalog, ali oni sede u kancelariji, samo im je booker poslao mejl i to njima daje za pravo da uzmu iz mog džepa. To je momenat u kom sam shvatila da niko neće biti tu za mene osim mene same i to je zapravo momenat u kom uzmeš stvar u svoje ruke i ne zavisiš ni od koga. Meni je bilo dovoljno da dobijem samo jednu priliku i da pokažem ko sam i od čega sam napravljena. Ja lično da sam imala 10 centimetara više, ne bih uopšte morala ovoliko da se trudim, ali valjda mi je zato ovaj od gore i dao tih 10 centimetara manje, da bih i sama saznala ko sam i šta sam. 

Da li misliš da modna industrija može da opstane bez diskriminacije i mizoginije?

– Znaš šta, oni vole da se prave da to isključuju, ali sve to postoji, da ne kažem i rasizam i to na nenormalnom nivou, ali ne radi se ni samo o diskriminaciji što se tiče rase, već i nacije. Ja kada ljudima kažem da sam iz Srbije, najčešće dobijem reakciju “Oh, lovely!” ali onda u tome vidiš šta stoji iza i da im uopšte nije toliko lovely. Jako je tužno što je nečija percepcija toliko ograničena, da se locira samo na neki predeo Evrope, ili naciju, ili boju kože i ne vidi dalje od toga. Tako da diskriminacije ima, ne mogu da kažem da je neće nikad više biti jer znamo svi kako funkcioniše ljudski rod, i toga će uvek biti u nekom segmentu. Svakako možemo da se trudimo da radimo na dizanju svesti i da ljudima damo do znanja da to nije u redu. 

Da li u Srbiji može da se živi od mode, uspešno i profitabilno?

– Može ako ćeš da se ulizuješ određenim ljudima. Ova zemlja je prošla kroz raznorazne stvari, ovde se sistematski radilo na uništavanju nekih stvari. Mi zbog takve istorije nemamo priliku da uspemo ili napredujemo kako mogu ljudi napolju. Da krenemo od toga da ovde i dalje ne postoji “Vogue”, da smo “Marie Claire” dobili tek nedavno, jednostavno nemamo prostor i tržište na kom ti možeš danas da radiš za jednog klijenta, sutra za drugog, pa za trećeg. Ne, malo je tržište, ograničeno je. Definitivno jeste da moraš da odeš napolje da bi video i proživeo nešto, stekao iskustvo, i onda u nekom momentu ili da ostaneš preko ili da se vratiš ili da balansiraš između dva ukoliko imaš ljubav prema svojoj državi kao što imam ja. Volela bih da mogu da odustanem od ovoga ovde i da odem i da ostanem tamo negde zauvek, ali ne, jer smatram da ovde ima i talenta i potencijala samo ga treba usmeriti.  

"Vogue" nemamo, ali imamo influensere. Oni su se pojavili kao fenomen pre deset godina kod nas, ali su se razgranali i proširili svoje delovanje u prethodnih pet i u tom vremenskom periodu oni su postali sinonim za hodajući marketing. Šta misliš o njima kao novonastalim članovima industrije?

– Moramo da vidimo prvo šta znači reč influenser, kako oni utiču na nečiji mozak i zašto, kakve proizvode plasiraju, da li su oni stvarno dobri za nas ili za njihov džep, i da se napravi razlika između toga ko hoće da bude u centru pažnje, a ko je tu da vam stvarno pokaže o čemu se tu zapravo radi.  

Bez dobrog klišea ne može da prođe nijedan razgovor, pa neće ni ovaj. Ko su tvoji modni uzori?

– Apsolutno Alexander McQueen, Vivienne Westowood, Gianni Versace, sve neke legende koje su u svoje vreme bile inovatori i pravi influenseri zapravo – jer su menjali modu. Danas se sve svodi na “vidi, moj natpis na majici je bolji od tvog natpisa na majici”, zato ne mogu da kažem da bih u ovom momentu imala neki brend koji mi je wow, osim nekih novih brendova kao što je na primer "Supriya Lele". Ona pravi nešto moderno, ali sa uticajem svoje indijske kulture. To je ono što je autentično, ono što želimo da vidimo danas i ono što je definitivno inovativno.   

Šta misliš o domaćoj modnoj sceni? Koga pratiš, koga voliš i sa kime bi volela da sarađuješ?

– Ono što naši dizajneri imaju to je malo problem sa tim da budu autentični. Hajde što kasnimo za nekim trendovima, sada malo manje, ali što se ti trendovi dosta kopiraju. Ne možeš da budeš domaći dizajner i da apsolutno uzmeš neki pattern koji je neki veliki dizajner već iskoristio kao svoj i znamo da je to njihovo, i ti onda dođeš kao predstavnik malog tržišta, to malo prekopiraš i ovo je sad kao moje – nije. Ne vidim poentu u tom slepom kopiranju, moramo da shvatimo da moda kao moda jeste jedna velika industrija i da naravno da svi žele da zarade. U Srbiji je najveći problem ta neautentičnost, to što imamo kompleks male sredine i uvek mislimo da treba da radimo stvari kako je neko drugi rekao, a onda da govorimo da je to naše. Neko koga volim oduvek to je Ana Ljubinković, Sanda Simona na primer, Gala Borović, Mona Lacko i Tatjana Ostojić. 

Kako izgleda budućnost modne industrije ako uzmemo u obzir sve trenutne faktore koji utiču na nju i nove struje koje je pokreću?

– Pa digitalizacija definitivno. Meni ovo sve miriše na neku distopijsku budućnost. Ne bih da mračim i bedačim, ali definitivno je da je cela budućnost u digitalizaciji. Definitivno je ovim putem pokazano da editorijali i cele kolekcije za brendove mogu da budu odrađene kamerom na telefonu i to kod kuće. Na primer Birgit Kos je to uradila za "Mango". Ona sa njima radi jako dugo, jednostavno su joj poslali stvari i novac da bi to mogla da odradi kod sebe kući. Momak je fotografisao, ona je ispozirala, tako da to može da bude jedna opcija. Druga opcija može da bude da će se sve vratiti u normalu i da je sve ovo bio neki san koji smo eto tako sanjali i probudili se.

Da li si imala tačke pucanja u bilo kom momentu građenja karijere i da li misliš da će se desiti da u nekom momentu dođe do pucanja i odustajanja od mode kao karijere?

– Ja mislim da su tačke pucanja normalan proces u svakom rastu. Ti možeš da misliš da u nekom momentu pucaš, a ti si u stvari utuvio sebi u glavu da pucaš jer nemaš dovoljno iskustva i zato što imaš toliko pritiska sa strane, ne da dokažeš drugim ljudima nego da pokažeš sebi da ti to možeš. Meni je najveća tačka pucanja bila kada sam krenula da radim kao asistent stilisti jer sam iz sveta ega, gde sam bila da pokažem kako sam lepa i talentovana, a tehnički deo radi neko drugi, prešla u jedan nadređeni položaj gde sam trebala ceo proces sama da rešavam. Tada sam zapravo shvatila da napredujem. Mnogo sam ja bila komforna u svojoj zoni, mnogo mi je sve bilo lepo i strava, ali tada sam počela da učim. Ti možeš sam da izabereš da li će nešto biti tvoja tačka pucanja ili tačka progresa.