Profesionalna glumica Marija Čutura iz Bačke Palanke već četiri godine uspešno vodi dramski studio Proscenijum, u okviru kog režira i realizuje brojne pozorišne projekte.
Posebnu pažnju publike privukla je predstava „Iza božjih leđa“, koja je naišla na izuzetno dobre reakcije publike i struke. Marija se glumom bavi dugi niz godina, od amaterskih početaka u mladosti, do statusa profesionalne, akademski obrazovane glumice. Trenutno glumi u predstavi „Gospanola“ u Srpskom narodnom pozorištu.
Sa Marijom Čuturom razgovarali smo o predstavi „Iza božijih leđa“, njenom umetničkom razvoju i putu koji ju je doveo do današnjeg profesionalnog angažmana.
Vaša poslednja predstava, „Iza božjih leđa”, bila je vrlo uspešna. Koliko je bilo teško uskladiti glumce i stvoriti ekipu za ovakvu izvedbu?
U pitanju je prva starija grupa polaznika našeg studija. S obzirom na to da smo pre toga realizovali javni čas koji je sačinjen od osnovnih elemenata glume, oni su savladali i naučili šta je to scena, šta je to pozorište i koji su to osnovni elementi sa kojima glumac treba da raspolaže pri realizovanju jedne predstave.
Sve je išlo svojim tokom, bilo je uživanje raditi sa njima, bez obzira na to što nisu profesionalci. Krajnji rezultat je bio veoma iznenađujuć i za mene, jer su oni to zaista dobro savladali i dali svoj maksimum. Tako smo došli do vrhunca, veliki deo publike imao je pozitivne komentare i predstava im je delovala poluprofesionalno.
Od kada se bavite glumom i kako ste počeli da se bavite njom?
Moj otac je glumac, ne profesionalni, ali je radio u profesionalnom pozorištu u Vršcu tri godine. Od malih nogu se bavio time, tako da sam ja od njega nasledila taj talenat i iskazala ga već kao dete, sa šest godina, pošto je on provodio 24 sata u pozorištu, kao i moja majka. Otkrili su taj moj talenat i otvorenost, nisam imala nikakvog stida da se popnem na daske. Sa šest godina sam igrala u prvoj predstavi za odrasle, imala sam samo jednu rečenicu, ali je to bio moj prvi iskorak ka toj profesiji. Nakon toga, sa deset godina sam igrala sledeću predstavu u grupi starijih u amaterskom pozorištu koji je vodio moj otac. Sa njom sam osvojila nagradu kao najbolja glumica festivala i od tog trenutka zaista kreće moje bavljenje glumom.
Nakon završetka srednje škole sam znala šta želim u životu i iz prvog pokušaja sam to i ostvarila. Bila sam primljena na Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Nakon završetka Akademije, nastavila sam da se bavim glumom. Život me je odveo u jednom periodu u inostranstvo, jer se moj muž profesionalno bavio rukometom. Nisam dozvolila sebi da zanemarim svoju profesiju, pa sam sa decom počela da stvaram predstave i u Španiji. Pri povratku u Srbiju moj otac je izgradio studio Proscenijum gde sam odlučila da otvorim školu glume koja uspešno radi već četiri godine. Trenutno igram u profesionalnoj predstavi „Gospanola” u Srpskom narodnom pozorištu, na predlog naše poznate rediteljke Sonje Petrović, koja je takođe iz Bačke Palanke.
Foto: BAP Vesti
Koja Vam je bila najuspešnija predstava do sada?
Meni lično najzahtevnija predstava jeste ova u kojoj sada igram, to mi je bio najveći izazov. Radi se o modernom načinu glume, a ja sam starog kova i stara škola glume. Ali moja omiljena predstava jeste upravo „Iza božjih leđa”, gde sam igrala Ciganku, ta mi je uloga najviše prirasla srcu.
Budući da upravljate dramskim studiom, koliko je teško nekoga učiti glumi?
Dramski studio je otvoren da bi svi oni koji žele mogli da se oprobaju u glumi. Moram reći da mi ne biramo članove, ne pravimo nikakve vrste audicija, prosto – svako ko poželi može da upiše dramski studio i da ostvari sebi želju koju svi negde imamo. Verujem da svaki čovek, verovatno, ima tu neku želju da se pojavi na tim daskama, da pokuša. Zato dramski studio i jeste namenjen tome, da se opuste, otvore, da nauče da lepo govore, da se prvi put oprobaju kao glumci na sceni i da igraju u predstavama.
Nije ništa teško kad voliš, ja suštinski volim da radim sa decom, volim i sa odraslima i volim da vidim svoj krajnji cilj, a to jeste da ljudi iz sale izlaze nasmejani. Naravno da je naporno, nijedan posao na ovom svetu nije jednostavan, a pogotvo kada treba da radiš sa ljudima. Svako od nas ima svoj karakter i svoje navike, svako je drugačiji. Ovaj posao je vezan za psihologiju i za karaktere ljudi, pa na kraju krajeva i likove koje gradimo, vrlo je teško pristupiti čoveku i izvući iz njega onaj maksimum da pokaže da može da bude neko drugi, a da ipak ostane svoj i poseban. Ne bih rekla da je jako teško, više bih rekla da je izazovno.
Da li preferirate film ili pozorište, i zbog čega?
Preferiram uvek pozorište. Gluma je gluma, ali filmska gluma i pozorišna gluma su dve potpuno dijametralno suprotne stvari. Koliko u filmu moramo da budemo ispod prirodnog, toliko u pozorištu moramo da budemo preko prirodnog, u smislu naglašavanja i izraza. Igrala sam u seriji Urgentni centar, gde sam sa Draganom Mićanovićem imala jednu scenu, i to je moj poslednji susret sa kamerama. Bilo mi je vrlo interesantno i jedna novina za mene, da radim sa tako velikim imenom kao što je Dragan. To smo baš profi uradili i bila sam stvarno zadovoljna.
Šta Vam je najteže, a šta najlepše u procesu stvaranja jednog lika?
U procesu stvaranja jednog lika mi je najlepše kada stvoriš lik i kada tu celinu pokažeš pred publikom, kada igraš predstavu i uživaš u tom svom liku. Proces stvaranja jednog lika je vrlo komplikovan i zahtevan, gde mi, kao glumci, moramo da prođemo čitav proces od onog najsitnijeg dela – kako taj lik drži mali prst na ruci, kako hoda, da li ima neku govornu manu... Kakav je karakterno, da li je plašljiv, da li je stabilan, siguran... Apsolutno mora da se prođe kroz sve te stvari, da bismo došli do celine i sklopili taj lik u jednu celinu. Mi proživljavamo sve likove na sceni, ali se ipak moramo držati neke granice da ne bismo otišli u drugu krajnost.
Imate li neki profesionalni san, određenu ulogu, reditelja ili projekat?
Sada, kako sam u nekim srednjim godinama, negde mi je ostala želja da igram Antigonu i to mi je možda neostvarena želja. Ali nešto specijalno da imam – ne. Apsolutno je svaka uloga na svoj način lepa i interesantna, uhvatila bih se u koštac sa svakom. Nemam ni nekog određenog reditelja sa kojim bih volela da radim, mnogi koje sam strahovito volela su danas pokojni.
Da li imate neki savet za mlade glumice koje tek ulaze u svet glume?
Savet mladim glumcima jeste da ne pređu granicu – gluma je velika psihologija, a ona bi trebala da bude velika igra i da uživamo u njoj. Ovaj posao treba voleti i raditi sa ljubavlju. Savet je da nikada ne odrastu, jer kada glumac odraste, onda to nije to. Nema nekog preteranog saveta, pogotovo za ovaj posao – ili ga voliš ili ga ne voliš. Ono što je važno za svakog mladog glumca jeste da radi na sebi i da zna da u našem poslu učiš do poslednjeg dana. To nije takav posao da naučiš da radiš na jednoj mašini, levo desno i to je to; ne, u ovom poslu moraš da napreduješ svakim danom, da učiš od drugih, od kolega, od reditelja, apsolutno da radiš maksimalno na sebi.
Nema komentara