Wilco je pre ovoga imao tri albuma i do tada se moglo reći da su bili jedni od osnivača alt-kantrija. Za njih je Yankee Hotel Foxtrot bio promena, nešto novo. Niko nije očekivao tako zrelu ploču koja je u sebi sadržala potpuno drugačiji zvuk sa još introspektivnijim tekstovima Džefa Tvidija. Za njihovu čudnu psihodeliju i uklopljene neobične zvuke najzaslužniji je Džim O’Rurki. Čovek koga je bend nazivao „dobroćudnim čarobnjakom” sve je izmiksao i dodao specifičnost eksperimentisanjem. Ostali članovi benda su, pored frontmena Tvidija - Džej Benet, Džon Stirat, Glen Koči i Liroj Bač.
Foto: screenshot Spotify/Wilco
Na početku, ovaj album gotovo da nije imao nikakve šanse na tržištu i bio je odbijen od strane izdavačke kuće Reprise Records (grana kompanije AOL Time Warner). Zapravo, bolje je reći da nisu imali sreće, jer nisu samo bili odbijeni od strane izdavača, nego su pale i Kule bliznakinje, 11. septembra - što je bio prvobitni plan za objavljivanje. Tako da su čekali tri meseca i ploču objavili potpuno besplatno na svojoj internet stranici. Godinu dana je trebalo da prođe da bi se Nonesuch Records “smilovao” i objavio njihov album (što je ironično jer je i Nonesuch isto tako deo AOL Time Warner-a).
No, ne leži vraže - to nije bilo jedino što se dešavalo u ovom periodu. Tvidi i višegodišnji prijatelj i član benda Benet su se posvađali i nedugo nakon izlaska albuma su se razišli, što je definitivno uticalo na pesme i aranžmane koje su stvorili. Naravno, Tvidi je ovde pokazao koliko može biti ozbiljan pesnik i koliko njegovi tekstovi znaju biti lični i mračni. On je dodao neku svoju notu, ali uvek je završavao sa onim što on zapravo jeste - optimista i jedan običan pesnik.
U pesmi „Radio Cure” on govori: „My mind is filled with radio cures/Electronic surgical words/Picking apples for kings and queens of things I have never seen/Oh, distance has no way of making love understandable”. Pokazuje koliko je zapravo udaljen, kao radio - koji označava slanje signala na daljinu. Ta daljina utiče na njegovu ljubav koju on želi da podeli, ali jedva da može sebe da drži pri svesti. Zato i ponavlja više puta da nešto nije u redu sa njim. Na kraju završava sa jednim od lepših krajeva: „Cheer up/ Honey, I hope you can”. Ostaje optimista i nastavlja da veruje u ljubav. Gitara je na svim mestima albuma naročito “drvenasta”, kao da pucketa. Što je u početku bilo kritikovano, zajedno sa zujanjem i „bazovima” (buzz), ali im je to dalo poseban imidž.
Neposredni dolazak bubnjara Glena pred snimanje albuma doneo je upravo taj, presudan, složeniji zvuk, sa njegovim preciznim i avangardnim ritmovima i minimalizmom poput Stiva Rajha. Ovakav pristup je pogotovo vidljiv na art-rok pesmama „Kamera” i „War on War”, ali i na malo psihodeličnijoj pesmi „I’m the Man Who Loves You”.
Danas, kada bismo pogledali na Spotifaju, i dalje je najslušanija pesma „Jesus, Etc.”. Jedna od onih pesama koje imaju ukus cigareta i jedne noći koja je urezana u memoriju baš zbog svoje „nespecifičnosti”. Prosta melodija i dodate violine su svakako dozvolile da ova pesma dobije svoju publiku, ali tu je i nada koju Tvidi lagano provlači kroz svaku nit ovih pesama. Kao da je želeo da napiše nešto što će i njemu pomoći da se smiri.
Izdvojio bih još pesmu „Ashes of American Flags”. Portret postmoderne Amerike (mada moglo bi se reći i sveta) koja je prepuna konzumerizma, bankomata i blagajnica koje čine čoveka praznim i strancem u sopstvenoj zemlji. Stih: „I wonder why we listen to poets when nobody gives a fuck” je posebno važan, pogotovo jer je Tvidi sam tekstopisac. Postavlja se pitanje da li je umetnost uopšte bitna ako je niko ne upotrebljava, da li je samo postala estetski lepa, bez uloge?
Prefinjeno prelazi na svoje reči i svoje stanje: „All my lies are always wishes”. Njegove reči možda jesu ponekad laži, ali su i želje. Svi mi projektujemo u glavi ono što bismo voleli da je istina, nema tu zle namere, samo bismo želeli da je sve dobro. Odmah nakon toga prelazi na njegove iskrene želje: „I know I would die if I could come back new”. Kada bi imao priliku da se reinkarnira, on zna da bi sada završio život - da krene ispočetka, neiskvaren i neukaljan prošlošću. To je ultimativna nada za iskupljenjem.
Poslednji red izražava duboku anksioznost - ako ne možemo da artikulišemo sadašnjost, kako uopšte da verujemo da će budućnost („sutra”) stići? Iako je pesma napisana pre pada Kula bliznakinja, stihovi o „pepelu američke zastave” zvuče jezivo proročki sada. Savršeno hvata osećaj tihe katastrofe unutar čoveka, dok je napolju pepeo.
Na kraju, sudbina Yankee Hotel Foxtrot nije određena u kancelarijama direktora koji su tražili hit, već u životu izvan albuma, u digitalnom šumu koji se čuje već 24 godine. Čisti trijumf umetničke tvrdoglavosti nad prostom logikom profita. Napravljen je onako kako treba - da stari dostojanstveno, i za sobom je ostavio jednu retku karakteristiku: integritet.
Nema komentara