Novinarsko izveštavanje u Srbiji poslednjih godina prevazilazi okvire uobičajenih profesionalnih izazova. Pored pritiska koji posao nosi sam po sebi, novinari i novinarke neretko rade u atmosferi u kojoj su napadi, targetiranje i osećaj nesigurnosti postali deo svakodnevice. U zemlji u kojoj broj napada na medijske radnike raste, a ubistvo novinara ni posle više od dve decenije nije rasvetljeno, pitanje bezbednosti postalo je neodvojivi deo profesije.
Iskustva novinarki i novinara sa terena, kao i stavovi predstavnika medijske zajednice, ukazuju na to da problem bezbednosti više nije sporadičan, već sistemski, višeslojan i duboko povezan sa političkim i društvenim okolnostima u zemlji.
Prema bazi Nezavisnog udruženja novinara Srbije samo tokom 2025. zabeleženo je preko 280 incidenata usmerenih protiv novinarki i novinara.
Na lokalnim izborima u Negotinu, novinaru portala Blokada Info, Uglješi Surdučkom, pristalice vladajuće stranke su razbile telefon dok je pokušavao da dokumentuje saopštavanje izbornih rezultata. Novinarki Storitelera, Brankici Matić, tokom obeležavanja dvesta godina Matice srpske, muškarci okupljeni ispred Srpskog narodnog pozorišta su pokušali da otmu telefon. Na dan lokalnih izbora u Boru, novinaru portala Revolt i aktivisti, Lazaru Diniću, nepoznati napadači naneli su povrede, pretukli ga, polomili mu opremu i zadali prelom jagodične kosti dok je beležio događaje sa lokalnih izbora.
Brojni slučajevi vređanja, zastrašivanja, otimanja i uništavanja novinarske opreme su postali učestala pojava koja svedoči o sve težem položaju novinara i medijskih radnika na terenu.
Prema bazi Slavko Ćuruvija fondacije samo u martu 2026. je bilo 186 verbalnih napada političara prema novinarima i određenim medijima.
Novinarka Storitelera, Brankica Matić, ukazuje na konkretne situacije koje ilustruju koliko su novinarke i novinari danas nezaštićeni, čak i u okolnostima kada preduzimaju mere opreza. Ona navodi da je tokom davanja izjave u policiji, povodom napada na novinarke i novinare na protestu ispred Srpskog narodnog pozorišta, povodom obeležavanja dva veka Matice srpske, dobila pitanje da li su novinari bili jasno označeni na terenu.
Takvo pitanje ocenjuje kao gotovo apsurdno, imajući u vidu realnost na terenu: „U proteklih godinu i po dana nijedan prsluk, šlem ili bilo koja druga oznaka nisu mogli da zaštite novinarke i novinare od napadača, među kojima su bili i pripadnici policije”, istakla je ona.
Ovakva svedočenja ukazuju na ozbiljan jaz između institucionalne percepcije bezbednosti i stvarnih uslova rada novinarki i novinara.
Prema njenim rečima, svaki izlazak na teren, posebno na proteste, podrazumeva prethodnu procenu rizika i svest o mogućim sukobima.
Međutim, uprkos oprezu, novinarke i novinari su zbog svoje vidljivosti i uloge često prve mete verbalnih i fizičkih napada. U društvu koje je, kako ocenjuje, duboko polarizovano, gde se „ne biraju sredstva da bi se pobedila druga strana“, kako smatra Matić, novinarke i novinari postaju kolateralna šteta političkih i društvenih sukoba.
Ovakvu sliku takođe potvrđuje novinar i univerzitetski profesor, Dinko Gruhonjić, koji bezbednosnu situaciju opisuje kao kontinuirano pogoršanu i sistemski problematičnu. On ukazuje da su novinari izloženi čitavom spektru pritisaka, od organizovanih kampanja blaćenja i delegitimizacije, preko pravnih pritisaka u vidu SLAPP tužbi, do otvorenog fizičkog nasilja.
Ključni problem, kako ističe, jeste činjenica da napadi uglavnom ostaju nekažnjeni, čime se stvara atmosfera u kojoj se nasilje, ne samo toleriše već i podstiče.
„Jasno je da je to i namera režima: da pošalju poruku da je nasilje nad novinarima ne samo opravdano, već i poželjno“, navodi Gruhonjić. Kao posebno ilustrativan primer navodi način na koji novinari danas izveštavaju sa protesta, u zaštitnoj opremi poput šlemova, gas maski i pancirnih prsluka, što, kako kaže, više liči na ratno, nego na civilno izveštavanje.
Dodatno zabrinjava, prema njegovim rečima, prisustvo lica koja se predstavljaju kao policija, ali bez jasnih identifikacionih oznaka, što dodatno urušava poverenje u institucije.
Foto: Getty Images
Kada je reč o mogućim rešenjima, profesor Gruhonjić ističe da bi prvi korak morala biti dosledna primena postojećih zakona i efikasnije procesuiranje napada na novinare.
„Bez toga, sve ostaje na deklarativnom nivou“, upozorava on. Istovremeno naglašava da je neophodno jasno političko distanciranje od retorike koja targetira novinare, jer „dok god takva retorika dolazi ‘odozgo’, biće teško uspostaviti bezbedno okruženje za rad“. Kao važan segment izdvaja i potrebu jačanja profesionalnih standarda i institucija, kao i mehanizama podrške novinarkama i novinarima, uključujući pravnu i psihološku pomoć.
Ipak, Gruhonjić izražava skeptičnost prema mogućnosti da se takve promene sprovedu u postojećem sistemu. „Ali, ne budimo naivni: to je nemoguće sa ovim režimom“, ocenjuje on, dodajući da je za suštinski napredak neophodna politička promena i uspostavljanje odgovornosti.
Kako ističe, tek u takvim okolnostima moguće je očekivati da se jasno povuče granica između profesionalnog novinarstva i propagande, kao i da oni koji krše standarde snose posledice.
Na sistemske propuste takođe ukazuje predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), Veran Matić, koji problem sagleda kroz funkcionisanje institucija i širi politički kontekst. On podseća na drastičan pad Srbije na listi slobode medija organizacije Reporteri bez granica, sa 54. mesta 2014. godine na 94. mesto u poslednjem izveštaju , uz procenu da će rezultati za naredni period biti još lošiji, s obzirom na rekordni broj napada i pretnji tokom 2025. godine. Prema njegovim rečima, problem nije samo u broju incidenata, već u načinu na koji institucije na njih reaguju - ili, češće, ne reaguju.
Policija, kako tvrdi Matić, često ne sprovodi istrage, pa čak i ne odgovara na zahteve tužilaštva za prikupljanje informacija. Tužilaštva, s druge strane, odbacuju krivične prijave ili izbegavaju podizanje optužnica, dok sudovi retko donose presude koje bi imale odvraćajući efekat. Statistički podaci koje je zabeležio ANEM dodatno oslikavaju problem: od oko 200 otvorenih slučajeva napada i pretnji, svega nekoliko je dobilo sudski epilog, i to sa blagim kaznama. Takva praksa, kako ističe Matić, šalje jasnu poruku da su napadi na novinarke i novinare faktički dozvoljeni i da će u velikoj meri ostati nekažnjeni.
Poseban problem predstavljaju pretnje putem društvenih mreža, koje gotovo u potpunosti ostaju bez sudskog epiloga, čime se dodatno podstiče njihovo širenje.
U takvom ambijentu, posledice po novinarke i novinare nisu samo fizičke, već i psihološke. Dugotrajna izloženost stresu, pretnjama i neizvesnosti ostavlja trag na mentalno zdravlje, što dodatno otežava rad i život.
Ipak, uprkos pritiscima, iz ovakvih okolnosti proistekla je i izraženija solidarnost među novinarima.
Novinarka Brankica Matić ističe da su koleginice i kolege danas spremnije da se međusobno štite na terenu i pružaju podršku, dok profesor Gruhonjić naglašava važnost povezivanja sa profesionalnim udruženjima i dokumentovanja svih oblika pritisaka. „Najvažnije je da novinari ne ostanu sami“, poručuje on, dodajući da će takva evidencija biti važna za buduću odgovornost.
Međutim, kada je reč o mogućim rešenjima, sagovornici ne pokazuju preveliki optimizam u okviru postojećeg sistema.
Prema oceni Verana Matića, bez jačanja nezavisnosti policije i pravosuđa, kao i doslednog procesuiranja napada, ne može doći do stvarnog poboljšanja bezbednosti novinarki i novinara. Posebno ukazuje na odgovornost političkog vrha i javnih aktera, ali i na potrebu jasnog razdvajanja profesionalnog novinarstva od propagandnog delovanja koje dodatno produbljuje rizike u kojima mediji rade.
U tom smislu, Matić ocenjuje da su međunarodni pritisci i podrška nezavisnim medijima i civilnom društvu važni, ali nedovoljni bez suštinske promene političkog i institucionalnog okvira u zemlji.
Upravo u toj kombinaciji institucionalne neefikasnosti, političke retorike i nekažnjivosti, sagovornici vide srž problema koji već godinama oblikuje bezbednosnu sliku novinarske profesije u Srbiji.
U takvom okruženju, kako pokazuju i podaci i iskustva sa terena, novinarstvo u Srbiji je postalo profesija koja se obavlja pod pritiskom, u neizvesnosti i uz stalno preispitivanje sopstvene bezbednosti. Biti novinarka ili novinar u Srbiji znači biti spreman na sve.
Nema komentara