Uprkos pandemiji koja je usporila kulturnu saradnju između Srbije i Slovenije, projekti koji su u najvećoj mjeri postali dio onlajn sfere, još uvijek bilježe veliki broj posjetilaca na društvenim mrežama. Iako je neposredno prije uvođenja vanrednog stanja preuzela funkciju savjetnice za kulturu i medije iz ambasade Republike Slovenije, Irena Herak smatra da je pod novonastalim okolnostima kultura dragocjena oblast koju treba još više rasvjetliti.
Foto: Portal Gorenjski Glas
Nakon više od četiri godine života provedenog u Beogradu, rođena Slovenka nastavila je da se bavi fotografijom, a zvanje savjetnice za kulturu i medije kojim je, kako i sama naglašava, počastvovana u februaru ove godine, povezuje njene tri velike ljubavi: kulturu, Sloveniju i Srbiju. Profesionalizam, kreativnost, izložbe i filmovi srpskih umjetnika i scenarista oduvijek su privlačili pažnju slovenačke publike, a jedan od zadataka u ambasadi, ujedno i cilj sagovornice, jeste povećati zastupljenost slovenačke kinematografije u Srbiji.
– Evo već je navršena šesta godina kako se u decembru mesecu održavaju „Dani slovenačkog filma“ u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Pančevu, Vršcu, Smederevu i Kovinu. Na ovaj način zapravo želimo srpskim ljubiteljima filma predstaviti najnovije slovenačke filmove, ali htela bih istaći da ni klasici ne zaostaju. Taj festival nam je jako važan i cela ekipa u saradnji sa režiserima trudi se da ga organizuje tako da zaintrigira što više ljudi. Naša želja jeste da se festival održi u periodu od 12. do 15. decembra, ali sve zavisi od situacije sa pandemijom.
Uspjeli ste organizovati izložbu fotografija „Fotogank“ na fasadi zgrade bivše Robne kuće u prestonici Srbije, i to je bila poslednja projekcija na otvorenom prostoru. Koliko je zaista teško realizovati projekte u doba pandemije i kako sada izgleda Vaš rad na njima?
– Predstavljene fotografije slovenačkih fotografa imale su cilj da, pre svega, skrenu pažnju javnosti na umetnost u doba Kovida. Ljudi su šetajući i, naravno, poštujući distancu ragledali predstavljena dela. Međutim, trenutno se moj rad svodi na onlajn saradnju i organizovanje pripreme za sledeću godinu kada će Slovenija biti deo jednog jako lepog kulturnog projekta „Europe Read“ i sa tim projektom želimo ljudima ukazati na divotu i važnost čitanja. Jedva čekam u okviru ove organizacije saradnju sa školama, knjižarama, izdavačima u Srbiji, tako da, mogu reći da se zbog svega što me inspiriše iz oblasti kulture ponašam kao da nas Korona mnogo ne remeti. I dalje je plan da Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo kulture Republike Slovenije pomogne slovenačkim umetnicima da se predstave u Srbiji, za sada preko društvenih mreža, portala, sajtova, a nadamo se i uživo, kada dozvole okolnosti.
Kada već govorimo o ideji projekta „Europe Read“, čiji stil pisanja Vam najviše prija od klasičara, ali i modernih pisaca iz Srbije?
– Obožavam dela Danila Kiša. Moram napomenuti da se i u Sloveniji čitaju i klasici, ali i moderniji pisci iz Srbije. Slovenci, pored Kiša, vole i Iva Andrića, Momu Kapora, Dragana Velikića, Davida Albaharija, Svetislava Basarau. Poslednja knjiga srpskog pisca koju sam pročitala jeste „Pas” Ivana Tokina, i on me zapravo uvek oduševi svojim stilom pisanja, pa se sa lakoćom šetam i, uslovno rečeno, osvrćem po raznim delovima Beograda dok ga čitam.
Slovenački pisac Goran Vojnović, dobro poznat srpskim čitaocima, nedavno je učestvovao na onlajn književnom festivalu u Novom Sadu gdje je govorio i o romanu „Smokva“ koji je 2016. godine nagrađen Kresnikom. Koji Vojnovićev aspekt je interesantniji srpskoj publici: istraživački ili romantični?
– Prema mom ličnom mišljenju i zapažanjima, čitaoci u Srbiji koji vole i prate rad Gorana Vojnovića možda preferiraju romantični aspekt njegovog pisanja, ali svakako ne mogu da tvrdim sa sigurnošću.
Upravnik Slovenačkog narodnog pozorišta Danilo Rošker i glumac Ljubljanske Drame Igor Samobor izjavili su jednom prilikom da predstava „Saloma“ u režiji Eduarda Milera nikoga u Ljubljani ne ostavlja ravnodušnim. Kako Beograđani reaguju?
– Tačno je da stanovnici glavnog grada Slovenije obožavaju predstavu, ali moram priznati da i beogradska publika reaguje vrlo burno, strasno, tačnije pristupa sa mnogo emocija, ne skriva osjećanja, a to mi se posebno dopada.
Šta se desilo sa blogovima iz 2016. godine? Namjeravate li da nastavite sa „onlajn dnevnikom“, dugo Vas nije bilo?
– Čitali ste? Ha, baš ste me iznenadili! Volela sam da pišem blogove, to je bilo rešenje u teškim vremenima, kad nisam imala posla, pa sam svoja razmišljanja stavila na papir, tačnije, kompjuter. Sada nemam više toliko vremena ili ga koristim za druge stvari. Bilo je tu i ideja da napišem knjigu sa tim mojim pričama. Za sada je to samo zamisao, a prijatelji ne odustaju i pitaju me malo u šali, malo i ozbiljno, šta se dešava sa pisanjem. Kažu ljudi da su voleli da čitaju moje radove jer prepoznaju istinu.
„Taj Zemun je zamena za Ljubljanu“ iz bloga „Munze Konza“ govori o sličnostima između ova dva grada. Koliko su kulture, disciplina i narod zaista slični?
– Zemun je meni stvarno zamena za Ljubljanu, kao da sam oduvek tu i da pripradam tom gradu. Između naša dva naroda ima sličnosti, a naravno i razlike. Srbi vole da se grle i otvoreniji su, što odgovara mom karakteru. Sviđa mi se i to što pokazati emocije nije ništa strano. Naljute se i krenu dalje. Saradnja između naše dve zemlje u oblasti kulture je oduvek odlična. Film, pozorište, ples, slikarstvo, fotografija… Moram reći da se evo i sada dešava vrlo lepa saradnja, u okviru plesne predstave „Grand hotel“, sa našom vrhunskom, poznatom plesačicom i koreografinjom Mojco Majcen i vašim vrhunskim koreografom Aleksandrom Ilićem. Premijera bi trebala biti krajem decembra u Beogradu, ali opet ponavljam - u zavisnosti od situacije.
Nema komentara