Mesto gde je, kako kaže narod, Dunđerski izgradio naselje za svoje radnike, a potom ga nasledili radnici čelarevske pivare, tamo gde je bilo nebitno ko si, šta si i odakle si, gde je najveća briga bila šta sve zasaditi i u koju flašu mleko sipati.
foto: Nekome seoska idila, nekome samo pustoš
Mesto gde su se pričali slovački, mađarski i srpski, a pila šljiva iz Bosne. Mesto gde je nekada bilo sve, a danas ništa. Čelarevski Rit. Niko ne zna gde je i šta je zapisano o ovom malom mestu, sve priče zapisane su u vidu sećanja onih koji su tamo živeli i odrasli, a i nas koji smo rado raspuste provodili kod svojih baka i deka.
Iz pravca Novog Sada ka Bačkoj Palanci, tamo gde svi Čelarevčani pešice prelaze magistralu kako bi se prošetali do Dunava, skretanje vodi prema Ritu. Retki su oni koji idu tim putem, a nekada je bilo sasvim normalno ići pešice pet kilometara po najvećem suncu, a nigde hlada, do Čelareva, do škole, autobuske stanice i radnje. Danas to nije više taj put. Topole čije krošnje celim putem stvaraju hlad stvaraju utisak samo još jedne od vojvođanskih idila. Izlazim iz kola kako bih se uverila da je to stvarno put kojim nisam prošla deset godina. Sve je tu, i proširenja za mimoilaženje kola, čak i jedna stara klupica za sve one koji se umore na pola puta. Priča Juca, baba iz Rita, kako je taj put nekada bio okružen baštama:
„Znalo je zimi toliko da stegne, pa tu gde su bašte da se sve sledi. Moji Marija i Janko su išli tamo da se kližu, igrali su i onaj hokej. Da ti kažem nešto - prava zimska idila“.
Približavajući se Ritu vidim da više nema drvenih mostića preko kanala koji su razdvajali put i bašte. Nema više ni bašta. Mostić sam ranije prelazila u furiku. Baba ga je oblagala ćebetom i stavljala jastučiće, iako se u Ritu nije bogato živelo, znalo se da su unučad najveće zlato. A nema, eto, više ni bašta. Vidi se sa druge strane telećarnik. Makar je nešto i dalje isto. Čelarevska mlekara je nekada tu bila, a radnici iz Čelareva i Gložana su dolazili sa balonima i flašama da spreme zalihe za naredni dan. Juca je sve popisivala, i javljala kad se deli mleko:
„Dolazili su, sine, tu svi, pa kažu: ‘Gde ste tetka Juco, šta rade unuke?’, a ja gledam gde mi je Isidora, a ona se penje na cisternu, tamo gde je mleko bilo. Pa se svi onako iskreno ismejemo.
foto: Fotografija kao podsetnik na neka lepša vremena
Druga su vremena bila. Dolazili su meni i lekari, oslavljavali me sa ‘gosopođo’, a velim ja njima – nisam ja gospođa, ja sam baba“, i zaista, druga su vremena bila.
Rit se nekada sastojao iz telećarnika, mlekare, šest prizemnih zgradica, mnogo bašta i još više obora i kokošinjaca. Kažu da je jedini problem bio što stanovi nisu imali kupatila, pa su morali i zimi do poljskih wc-a. Voda za kupanje se grejala na drva: ko je imao tad smederevca, taj je bio bogat. Ni telefoni im nisu trebali. Juca je imala mobilni, pa su svi iz komšiluka dolazili kod nje ako im nešto treba.
„Nije bilo radnje, pa ako ti nešto zafali ideš do komšije da pitaš, a nije bilo posle da se priča ko od komšija šta nema. Ma to ti je bila jedna velika porodica“, priča Juca sa suzama u očima.
Tu gde je ona nekada živela sada su se uselili neki Romi. Neka ih, makar neke koristi sad od tog stana. Jedino, kaže komšiluk da nije bezbedno prilaziti.
Sve je zaraslo. U vreme kada električne kosilice su predstavljale misaonu imenicu sve je bilo pokošeno i uređeno, putići su bili ugaženi, a pojedini i popločani. Kola skoro niko nije imao, dolazio je kombi svaki dan, pa je vozio ljude do Čelareva. Do Gložana su mnogi išli u banku kroz njivu, pa na bicikl i put pod noge. A sedamdesetih se u školu išlo pešice do Čelareva, oni koji su imali više sreće išli su na apencu.
foto: Ona je odlučila da ostane u ritu...
„Marija je moja bila dobila specijalnu dozvolu kada je imala 12 godina, pa je onda motorom išla do škole. Teško mi je bilo samo zimi po onoj ladnoći kad je morala da ide. Ali šta ćeš, škola se morala učiti“, ali moralo se i raditi.
Nekada su se čule krave, kokoške i petlići, a sad slušam samo vetar. Kao da su svi otišli, a što bi i ostali. U potrazi za boljim životnim standardima i nekim drugačijim mirom, većina starosedelaca Rita se odselila zajedno sa prvim akcijama čelarevske pivare. Mnogi, poput Juce, pričaju o lepim danima kada se u Ritu radilo i veselilo, voda se pročišćavala sa gazom, na česmu se išlo ispod jednog velikog stabla ringlova, a omiljena muzika bila je muzika prirode. Tamo gde su nekada bili krovovi od biber crepa, sada su samo osovinske daske, gde su nekada bili putići sada su koprive... Vide se samo ivice rita i jedna kuća, jedno dvorište, jedna ograda i jedan pas. Tu je jedna od retkih koja je ostala, tetka Jagoda. Jedina je koja ima struje i vode. Sve ostale je neka muka naterala da dođu tamo gde im niko neće zameriti što su im ušli u kuću. Pita me neka žena:
„Šta ćeš sine ovde? Vidiš, nema ovde ništa. Tu, eto, Jagoda ima sređeno, mi tako kako se snađemo. Nema više ništa. A ti si neki novinar? Pa ko će ovo da čita?“
Gledam u livadu koja više nije livada, sad je tu neko drveće. Nekada se tuda prolazilo do kancelarije od mlekare. Bila je tu neka bara, pored nje koš i mnogo cveća. Ne mogu ni da zaplačem jer ne vidim ono što je nekada tu bilo. Juca bi plakala. Oni koji su tu nekada živeli se ne vraćaju, kažu da boli duša. A kako i ne bi. Od mog rita i mog detinjstva ostala je samo lepa uspomena i nekoliko slika.
Nema komentara