Jedan od albuma koji je odigran kao tinejdžerski realizam, ali onako, sve sa bukom. Gde se gitare i bubnjevi bore do poslednjeg daha i za zeru prostora, ne bi li dosegle vrhunac. Ovako iz daljine ljudi bi rekli da je uspeo u velikom Londonu, ali ne - ova ploča se upravo izgradila na onima iz provincija. Na prokletim sudbinama adolescenata, kojima je posle pušenja i alkohola jedino utočište bila ovakva muzika. Odmah tu iza prikrajka gde se nalazi Radiohead, našao se i Muse sa svojim drugim albumom (i mora se reći da je dosta toga “pozajmljeno” od Toma Jorka).
Kao ekipica iz šaraga na ekskurziji sklopljeni su Met Belami, basista Kris Volsenholm i bubnjar Dom Hauard. Predstavivši se prvim projektom ultra agresivno i toliko okićeno, danas ni sami ne vole svoj prvi album. U drugom su isto tako zadržali te kičaste elemente i krenuli tematikom koja je za sve radio stanice delovala kao teorija zavere. Svemirske teme, polomljena srca i agresija koja puca na sve strane.
Foto: screenshot/Spotify
Prva pesma “New Born” je ta koja je rekla: “Okej, sada se spremite na vrištanje i buku”. Proste melodije i gitare su prenaglašavanjem pretvorili u jednu vrstu putanje za buduće fanove Korna i tehna. Zapravo, čitava karijera im je izgrađena na tim dodacima koji su samo išli dalje i dalje. Poput nekih ludih naučnika koji su svojom super produkcijom radili da unaprede obične pesmu u nešto što je “Plug in Baby”. Mnogo “magičnih” mitova iz ruralnih delova Engleske postoji u vezi sa njom, ali jedno je sigurno tačno da je virtuoznim rifovima Belami ovde uspeo da stvori distopijsku atmosferu pevajući o raspadanju svog srca. O radio uspehu ove pesme ne treba ni govoriti, toliko neveštih prerada ima nakon više od dve decenije od izlaska.
Ako je pesma “Plug in Baby” trebalo da ih proda i proslavi, onda je “Citizen Erased” trebalo da ih otvori. Koliko god su eksperimentisali i probavali da spakuju ludost , prelazak iz suptilnog klavira u "zidove buke” na ovoj pesmi je muzička reprezentacija nervnog sloma. Mnogi fanovi smatraju da je upravo ovo njihova najintimnija pesma. Što zvuči pomalo ludo imajući u vidu zvučni ringišpil koji se ovde odvija, ali on uvek odlazi tačno i precizno gde treba. Kovitlac emocija i svemira, koji kada bismo pratili tekstove, na neki način govori o jednoj ljubavi. Pričaju priču iz ugla jednog negativca, a ne žrtve.
„Da nije bilo Mjuza“, rekao je jednom Belami, „mislim da bih bio opaka, nasilna osoba.“ A to je muzika, to je zapravo pravi način da se loše emocije usmere. Na kraju krajeva, tako je i rok postao kulturna baština i u jednom trenutku najveći žanr. Origin of Symmetry je buđenje te skrivene adolescentske manije i ukletog razmišljanja, ali oni to nikada nisu propagirali, već su napravili utočište bez koga bi ove misli samo porasle. Ovakvi bendovi će uvek da na ovaj ili onaj način spašavaju živote, umirujući te tinejdžere, dok nastoje da naprave jedan “beton” album. Ne predajući se i ostajući do kraja antagonisti - Muse.
Nema komentara