Ne postoji mnogo mesta u Srbiji gde se može slušati o astronomiji, a potom, kroz teleskopski objektiv posmatrati noćno nebo. Jedino u Novom Sadu, nalazi se već na Petrovaradinskoj tvrđavi. Dugogodišnja znatiželja dovela me je u četvrtak uveče, 13. septembra, ispred teških, drvenih, neupadljivih vrata na kojima se nalazi metalna ploča sa natpisom „Astronomsko društvo Novi Sad Planetarijum“.
Photo: TONS
Pomalo ironično, shvatam da će planetarijumska projekcija i razgovor o zvezdanim sazvežđima biti održani ispod zemlje, u jednom od brojnih podzemnih prolaza tvrđave. Dvadesetak metara tunela i nekoliko stepenica vode do prostorije u kojoj se nalaze klupe, pomalo đačke, pomalo crkvene. Na vekovima starim ciglenim zidovima okačene su fotografije različitih sazvežđa i Apolo misija na Mesecu. Na stolovima ispred, globusi, knjige i mnogi drugi predmeti.
Prostorom dominira kupola, na čijim će se unutrašnjim zidovima te večeri održati projekcija. Kroz otvor u plavoj zavesi, koja će, kada dođe trenutak, potpuno zamračiti unutrašnjost kupole, vidim da su sedišta već skoro popunjena, iako do početka projekcije ima još pola sata. Čujem korake nove velike grupe posetilaca i žurno zauzimam jednu od četrdesetak stolica, u tri reda poređanih oko projektora. Njih uskoro popunjavaju roditelji sa decom, srednjoškolci, studenti i jedan stariji čovek gustih brkova i stereotipično-naučnički zadenutom hemijskom u džep košulje.
Dvoje studenata astrofizike, Aleksandra i Nikola, zatvaraju zavesu i, dok nam se oči privikavaju na potpuni mrak, projektor obasjava zidove kupole projekcijom zvezda na noćnom nebu. Kolektivni uzdah i jedno dečje „vau“ prate lepotu sazvežđa kakva bi, uskoro saznajemo, bila vidljiva da nema svetlosnog zagađenja gradova. Svetlosno zagađenje blica fotoaparata jednog od posetilaca na trenutak osvetljava prostoriju i ruši iluziju.
Pomalo zagušljiv vazduh i mutna slika koju projektor prenosi na zidove, uz jedva primetnu početnu nesigurnost dvoje studenata govori mi da, jasno, ovo nije kupola njujorškog Hajden planetarijuma i da studenti (još uvek) nemaju znanje njegovog direktora Nil deGras Tajsona. Ipak, u tih četrdesetak minuta, čini mi se, svi uspevamo da zaboravimo da se nalazimo u malom gradu, na maloj planeti, blizu ivice poznatog svemira. Zajedno sa slikama projekcije i glasom prezentera, lutamo od sazvežđa do sazvežđa, do crnih rupa, potom i površinom planeta Sunčevog sistema.
Photo:ADNOS
Nazad na površini, ispred drvenih, neupadljivih vrata Planetarijuma, preko puta Muzeja grada Novog Sada naša grupa čeka na petominutni put do Opservatorije Astronomskog društva Novi Sad i posmatranja nebeskih tela kroz teleskop. Aleksandra odsečno „naređuje“ polazak i predvodi kolonu, koja najednom dobija izgled školske eksurzije. Na začelju kolone, njenog kolegu Nikolu pitam odakle mu interesovanje za astronomiju.
– Hoćeš dužu ili kraću verziju? Polazna tačka bila je Petnica, u koju sam otišao pred kraj osnovne škole. Izabrao sam kurs astronomije. Zaista ne znam zašto baš to. Pokušao sam da upišem engleski jezik na Filozofskom, ali sreća, eto, sada sreća, nisam upao na budžet. Tada mi je kliknulo u glavi. Zašto bih se bavio nečim što me ne interesuje? I sledeće godine upisao sam astronomiju – priča Nikola, sada student četvrte godine astrofizike na PMF-u.
Razgovaramo o uslovima za bavljenje astrofizikom u Srbiji. Kroz smeh zaključujemo da mu je odgovor veoma „politički korektan“. Naglašava da još uvek nema iskustva u naučnim istraživanjima, ali da po priči kolega, uslovi nisu najbolji, naročito za astronomsko osmatranje. Polako se približavamo nedavno renoviranoj Opservatoriji, nedaleko od Akademije umetnosti, pa koristim trenutak da saznam nešto više o Astronomskom društvu čiji su Aleksandra i Nikola članovi.
– Društvo je osnovano, sada već davne, 1974. godine, i najstarije je takvo u Vojvodini. Članstvo je otvoreno, pa pored nas studenata i naučnika, ima ljudi koji su tu jednostavno iz ljubavi prema astronomiji. Trudimo se da kroz naše aktivnosti, naročito mladima, približimo astronomiju i nauku uopšte – ističe Nikola.
– Skoro svaki put dođe više ljudi nego što može da stane pod kupolu. Tako je bilo i večeras. I to je lep način da otvorimo novu sezonu. Sada ćemo uzeti teleskop i pokušati da „uhvatimo“ koju planetu. Vreme nas je poslužilo, i oblaci, hvala im – dodaje on pre nego što sa Aleksandrom odlazi po opremu.
Photo: Nikola Maticki
Teleskop je postavljen na obližnjem bedemu, koji nadgleda okuku reke i grad iza nje. Grupe ljudi strpljivo čekaju na svoj red za osmatranje. Kao poslednji dolazim na red, prvi put pred teleskopom. Ispočetka vidim samo malu belu tačku. „Pa, lepa je tačka“, pokušavam da budem duhovit. Trenutak potom, tačka se izoštrava i počinjem da razaznajem prsten oko nje. Saturn mi istog trenutka postaje omiljena planeta. Stvara se osećaj neverovatne bliskosti i uzbuđenja što, na neki način, po prvi put sopstvenim očima gledam jednu, više od milijardu kilometara udaljenu planetu. Zahvaljujem se našim galaktičkim vodičima i ostavljam ih sa grupom srednjoškolaca koji nestrpljivo iščekuju neplaniranu „drugu rundu“ osmatranja.
- - -
Astronomsko društvo Novi Sad (ADNOS) svakog četvrtka održava planetarijumske projekcije i predavanja o astronomiji. Ulaz je besplatan.
Nema komentara