Štrosmajerova je ona ulica što nije Beogradska. Jedna je od retkih ulica koje su i danas popločane kaldrmom. Iznenađujuće, nije naročito poznata, iako je svako ko se penjao na tvrđavu, ili silazio sa nje, prošao njome. Od nje dva različita puta vode na „Đavu“, a među njima smeštena je najstarija crkva u Novom Sadu.
Crkva Svetog Jurja, iako na prvi pogled deluje skromno, ima izuzetno bogatu istoriju, koja traje više od tri puna veka. Podignuta je između 1701. i 1714. godine, odmah posle oslobođenja Petrovaradina od osmanske vlasti.
Izgradili su je isusovci, koji su u Petrovaradin stigli 1693. godine, pošto su Habsburzi učvrstili svoju vlast. Misija im je bila jasna; duhovna obnova prostora uz vojnu tvrđavu. U svojoj originalnoj nameni, kao što to uglavnom biva sa tvrđavama, ona je bila vojni objekat, pa su tako i svi objekti u njenom okruženju, podgrađu, takođe bili vojne svrhe.
Drugim rečima, građani nisu živeli između gradskih kapija, već nakon njih, tamo gde se Beogradska ulica pretvara u Preradovićevu. Zbog ovoga, isto kao što je bolnica u Gradiću bila vojna (a i dan-danas je), tako je i crkva, ironično, takođe bila vojna.
Sama arhitektura crkve je tipična za rani barok. Spolja jednostavna građevina, za velikim, zastrašujućim vratima, no izuzetno bogata dekoracijama iznutra. Unutar nje, zidovi su ukrašeni rokoko dekoracijama, a oltar, posvećen Svetom Jurju, prikazuje sveca u njegovoj borbi sa aždajom; motiv, koji je postao tipičan za petrovaradin usled pobede nad osmanskim vojnim silama.
foto: wikimedia
Ulica nosi ime po Josipu Jurju Štrosmajeru. Rođen je 1815. i bio je sremski biskup, mecena i generalno ljubitelj kulture i umetnosti. Školovao se u Pešti i u Beču, doktorirao teologiju i istakao se kao nadaren besednik i organizator. Najveća zasluga mu je osnivanje Univerziteta u Zagrebu 1874. godine, a poznat je i kao finansijeg-graditelj katedrale u Đakovu.
Ono što ga razlikuje od većine drugih biskupa, jeste njegova ljubav, i podrška prema umetnicima i prosvetiteljima. Politički, on je predstavljao simbol ideje južnoslovenskog jedinstva unutar Habsburške monarhije. Zalagao se za saradnju i zbližavanje Slovena. Samo je prirodno da je jedna takva ličnost dobila svoju ulicu baš u Petrovaradinu, delu grada poznatom po svojoj nacionalnoj multikulturalnosti.
Štrosmajerova je tokom 19. veka bila poznata i po svojim gostionicama i vinskim podrumima. Jedna od najčuvenijih zvala se „Kod belog labuda“, gde su se okuljali trgovci vinom i ugovarali poslovi između sremskih vinogradara i novosadskih krčmara. Gotovo je svaka kuća u ulici imala vinski podrum.
Ti podrumi svakako i danas postoje, iako su većim delom zapušteni, ili se makar koriste za druge stvari!
Ambijent ulice očuvan je do savršenstva, čak je više puta služila i kao filmski set. Sve građevine u ovoj ulici, a i oko nje, su kulturna dobra, te fasade i krovovi ne smeju biti menjani.
Nema komentara