Partizan i Crvena Zvezda su od raspada SFRJ Jugoslavije do danas osvojili 29 od 30 mogućih titula u fudbalskoj ligi Srbije koja je prošla kroz različite formate. Ta trideseta titula pripala je Fudbalskom klubu Obilić u sezoni 1997/98.
Foto: Vikipedija
,,Imali smo dobar tim, ali dešavale su se zaista čudne stvari. Da smo osvojili 105 bodova, Obilić bi imao bod više! Ekipa fenomenalna, igrali smo zbilja dobro, ali takve su godine bile...'' – ovim rečima je ovu sumnjivu pojavu objasnio, to jest opisao Dejan Stanković u svojoj autobiografiji. Pored njega, ovu zlatnu Zvezdinu generaciju, između ostalih, činio je i Perica Ognjenović i uprkos ovakvim zvezdama, ostali su bez titule.
I zbilja ima tu štošta čudno. FK Obilić je imao relativno zanemarljivu istoriju sve do devedesetih godina prošlog veka, bili su relativno uspešni u predratnom periodu ali nakon rata i nekoliko promena imena (zbog prosrpske konotacije u nazivu) doživeli su nagli uspon početkom osamdesetih i do 1995. su iza sebe već imali nekoliko promocija i čak i jedno finale tadašnjeg Kupa Jugoslavije. U junu 1996. Obilić doživljava još jednu zgodu za njih, klub kupuje Željko Ražnatović Arkan. Arkan dakle, nakon godina ratnih zločina i višestrukih uspešnih bežanja iz evropskih zatvora odlučuje da se lati i fudbala. U njegovoj prvoj godini vlasništva nad klubom, Obilić još jednom uspešno napreduje i dolazi do Prve lige Jugoslavije a samo godinu dana kasnije čak i osvajaju titulu te gube u finalu Kupa i tako za samo jednu utakmicu propuštaju da osvoje duplu krunu. Obilić je te sezone izgubio samo jednu utakmicu. Njihov uspeh trajao je sve do početka 21. veka, nakon osvajanja titule Obilić je bio neobično blizu kvalifikacije najelitnijem evropskom takmičenju, Ligi šampiona, i tek ih je veliki Bajern iz Minhena zaustavio u poslednjoj rundi kvalifikacija. Naredne godine Obilić je sezonu završio na drugom mestu, samo dva boda iza Partizana a sezonu 1999/2000. su završili na trećem mestu. Njihov drastičan pad pratilo je i prvobitno odstupanje Arkana sa pozicije predsednika kluba (tu poziciju je nakratko preuzela njegova supruga, izvesna Svetlana Ražnatović koja definitivno nije poznata široj javnosti a još manje glorifikovana kao neki simbol srpstva) a kasnije i njegova smrt što je sve rezultiralo konačnim ispadanjem iz prve lige 2006. godine i pad tu nije prestao, toliko da danas faktički nije ni aktivan.
Foto: Flickr
Kako je dakle tako mali i nepoznat klub imao tako nagao uspon i postigao tako neverovatan uspeh. Sve počinje i završava se sa imenom koje je i danas aktuelno iako je on mrtav već 23 godine. Godinama kasnije, i dalje se saznaju novi detalji i načini na koje je Arkan ,,pomagao'' svojim pulenima. Protivnički igrači su redovno dobijali pretnje putem telefonskih poziva noć pred utakmicu tako da su se oni neretko povlačili i odbijali da igraju bez objašnjenja, veliki broj sudija je kroz godine davao izjave u kojima su objašnjavali kako je Arkan imao gotovo redovnu naviku da na poluvremenu uđe u svlačionicu u kojoj su sudije sa pištoljem i tu bi ih podsećao šta može da se dogodi ukoliko ne donesu odluke koje se njemu dopadaju. Arkan, naravno, nije odlazio samo u sudske svlačionice. Kada je protivnička ekipa igrala previše dobro, ni tad se nije ustručavao da naoružan uđe u svlačionicu i uputi isto upozorenje. Postoji više slučajeva koji nisu ni dokazani ali su suštinski javna tajna i o njima se ne govori samo zbog straha koji ime i dalje izaziva. U prvoj godina u kojoj je Željko Ražnatović bio vlasnik kluba, poznata su dva slučaja. U jednom navratu sudija je produžio utakmicu za čak 17. minuta, u tom periodu Obilić je uspeo da postigne pogodak i utakmica je završena rezultatom 1:0. U jednom drugom slučaju pak, kada je utakmica završena istim rezultatom, sudija je svirao kraj u 83. minuti, slutim da je to jer su igrači bili premoreni. Arkan je i danas u očima prvotimaca te generacije viđen kao veliki i heroj, Kuzman Babeu, jedan od startera iz te ekipe najčešći je gost u sportskim emisijama i podkastima regiona gde konstantno ističe Arkanovu korektnost prema igračima i njegovu hrabrost. Postoji na desetine stranica koje su danas posvećene veličanju lika i dela Željka Ražnatovića a u tu svrhu koristi se i njegov fudbalski ,,uspeh''.
Foto: Shuttershock
Početkom 2011. godine Svetlana Ražnatović izjasnila se krivom za proneveru milion evra od transfera igrača fudbalskog kluba Obilić koji je nakon njegove smrti nasledila a i ovaj put, kao i 2003. nakon ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića priznala je krivicu i za protivpravno posedovanja oružja. Naime, prodala je petnaest igrača FK Obilić u nekoliko međunarodnih fudbalskih klubova i srpski državni tužioci su je optužili da je uzela za ličnu upotrebu ilegalni udeo u prodaji tih igrača. Prvobitno je negirala sve optužbe pripisujući svu odgovornost, i za oružje i za transfere na njenog pokojnog supruga ali je kasnije nagodbom priznala krivicu i naloženo joj je da provede osam meseci u kućnom pritvoru i tako je izbegla maksimalno kaznu koja joj je mogla biti izrečena a koja bi u ,,najgorem'' slučaju bila 12 godina zatvora.
Situacija danas nije nimalo bolja, ni u srpskom fudbalu a ni u srpskom društvu. ,,Večiti'' redovno kupe bodove na sumnjiv način i uprkos gotovo podrazumenavoj krađi koja se dešava barem jedanput po sezoni za obe ekipe, reakcije često nema. Svetlana Ražnatović je i dalje jedna od najcenjenijih i univerzalno najvoljenijih estradnih zvezda a kult o Arkanu je nikad prisutniji – ipak, čak i ako on jeste živ kao što teoretičari zavera često vole da slute, sasvim je sigurno da fudbalski klub Obilić više nije.
Nema komentara