Uspomena često počinje tišinom, momentom kada puna dvorana utihne, a igrač ostane da leži na parketu, držeći se za zadnji deo potkolenice. Takvi prizori su se kroz godine sve češće ponavljali u košarci, pretvarajući povredu Ahilove tetive iz retke nesreće u ozbiljan trend koji sve više utiče na karijere, timove i tok sezone.
Povrede Ahilove tetive među košarkašima nastaju sve češće, a posledice se ogledaju u višemesečnoj pauzi i mogućem trajnom ugrožavanju karijere. Stručnjaci ističu da glavni uzrok leži u preopterećenju mišića i nedovoljnoj regeneraciji, dok pravovremena rehabilitacija i prevencija mogu značajno smanjiti rizik.
Tajris Haliberton, Džejson Tejtum i Demijan Lilard, kao i reprezentativac Srbije i košarkaš KK Partizana, Vanja Marinković, samo su neka od imena koje su prošle sezone imala ovu povredu. Vanjina povreda nije bila toliko ozbiljna,te se on ubrzo vratio na parket i nastavio da brani boje crno-belih. Amerikanci, sa druge strane, nisu bili te sreće. Tajris i Demijan su odlučili da ne rizikuju i pauziraju celu sezonu kako bi se vratili na parket sveži, kada za to dođe vreme. Tejtum, doduše, aktivno trenira i doktori i analitičari predviđaju da bi on mogao da zaigra već ove sezone, ako njegov tim dogura daleko.
Foto: Preuzeto sa sajta Sprtico.com
Sama povreda Ahilove tetive nastaje usled prekomernog opterećenja, naglih pokreta i slabe pripremljenosti mišića, a mogu se manifestovati u vidu upale ili potpunog pucanja tetive. Često deluje kao trenutak slučajnosti, ali i za ovakve povrede krije se kombinacija opterećenja, nedostatka odmora i faktora koje sportisti često ne primete na vreme.
Profesor dr Nenad Dikić, profesor sportske medicine na Univerzitetu Singidunum u Beogradu, ističe da se radi o sistemskom problemu u profesionalnoj košarci.
„U poslednjoj deceniji primećen je porast ozbiljnijih povreda kod profesionalnih košarkaša, a među njima i ruptura Ahilove tetive, a razlozi su višeslojni. Intenzitet i gust raspored u savremenoj košarci, posebno u NBA, karakteriše veći broj utakmica u kratkom vremenskom periodu, manje dana za oporavak i konstantno visok intenzitet. Prethodne mikrofrakture i nepotpuni oporavak su takođe razlozi zbog kojih se igrači danas povređuju. - naveo je Dikić.
Pored medicinskog aspekta, eksperti upozoravaju i na važnost edukacije mladih sportista o prevenciji i pravilnoj pripremi, jer pravilna tehnika i redovan odmor mogu značajno smanjiti šanse za ozbiljnu povredu.
„Savremeni treninzi donose mnoge prednosti; bolja priprema, kondicija i preventivni programi, smanjuju rizik od ovakvih povreda, ali ako nisu pravilno izvođeni, mogu biti i kontraproduktivni“, sugeriše Dikić.
Statistički podaci potvrđuju da je učestalost ovih povreda u porastu, naročito među mladim profesionalcima, dok istorijski pregled slučajeva pokazuje da igrači koji zanemare prevenciju često doživljavaju duže oporavke i veći rizik od ponovnog pucanja tetive.
Matijas Linortner, bivši profesionalni košarkaš pet na pet, a danas reprezentativac Austrije u basketu 3x3, kaže da je za njega trenutak povrede bio pravi šok.
„U trenutku povrede, odmah sam znao da mora biti nešto ozbiljno, osetio sam pucketanje ispod mišića potkolenice i više nisam mogao da hodam. Pošto sam već bio pretrpeo ozbiljnu povredu, rupturu prednjeg ukrštenog ligamenta 2019. godine, znao sam koliko bi takva rehabilitacija mogla da traje“, navodi on.
Matijas dodaje da je, uprkos internoj frustraciji, bio zahvalan saigračima koji su mu pomogli u trenucima povrede.
„Umesto da budem isfrustriran, navijao sam za svoj tim poslednja dva minuta utakmice kako bi mogli da osvoje turnir. Moji saigrači su se dobro brinuli o meni posle utakmice i na putu kući, noseći me na leđima do hotela ili me vozeći u invalidskim kolicima. To mi je pružilo podršku i bio sam srećan što nisam bio potpuno sam sa povredom, posebno imajući u vidu ograničenu pokretljivost i brige koje sam imao o svojoj budućnosti kao sportista“, naglašava Matijas.
Najteže mu je, ipak, bilo da prihvati spor tempo oporavka.
„Proces rehabilitacije je bio veoma dug, trajao je ukupno 10 meseci. Bilo je nekoliko faktora koji su mi pomogli da ostanem mentalno svež i motivisan. Jedan od njih su ometanja. Definitivno nisam želeo samo da sedim kod kuće i čekam. Uvek sam aktivno tražio projekte koje bih mogao da realizujem ili nadgledam – postao sam trener ženskog 3x3 tima, sam sam organizovao i održao zimski kamp za 3x3 košarku i slično“, objašnjava sagovornik.
Smatra, takođe, da mu je u oporavku pomagala muzika i dnevni treninzi snage, kao i fizikalna terapija.
„Uvek sam razmišljao iz dana u dan i od treninga do treninga. To je značilo da nisam imao veliki, udaljeni cilj [povratak] na umu svakog dana, već male, izvodljive zadatke [odgovarajuće treninge]“, izjavio je Matijas.
Proces povratka na teren zahteva mnogo više snage, kako mentalne, tako i fizičke. To potvrđuje i fizioterapeut sa višegodišnjim iskustvom u reprezentativnoj košarci, Stojan Subašić.
“Postoperativni period lečenja ove povrede traje minimum šest meseci. U tom periodu noga igrača je sve vreme uvijena u čizmu, na koju se on, naravno ne oslanja”, objašnjava on .
Analize pokazuju da se povrede Ahilove tetive češće javljaju kod igrača koji su već imali probleme sa donjim ekstremitetima, ali i kod onih koji su u poznijoj fazi karijere. Povratak u takmičarski ritam nakon ovakve povrede često zahteva prilagođavanje stila igre, smanjenje minutaže i opreznije upravljanje opterećenjem, što dugoročno menja ulogu unutar tima.
“Nakon perioda u čizmi, igrač prolazi niz fizikalnih terapija koje zavise od snage njegove noge i toka oporavka iste. Ne treba žuriti, niti prenagljivati sa oporavkom. On će doći, igrač samo treba da prati uputsva koje je dobio od lekara” – kazao je Subašić.
Sportski novinar Marko Vlahović sa SportKluba,koji godinama prati domaće i strane lige, smatra da su povrede Ahilove tetive u poslednje vreme postale svojevrsni pokazatelj opšteg stanja profesionalnog sporta.
“Pre svega,obaveza klubova jeste da brinu o igračima, da probaju da ih nekada ne opterete i pocenu rezultate, posebno kada su sezone ovako dugačke. Nema potrebe za tolikim rizikom, pogotovo ako se nazire povreda”, smatra on.
Vlahović smatra da se umesto rizika treba raditi na preventivi, ili oporavku, ukoliko do povrede dođe.
“Najveći rizik za ovu povredu je povećavanje broja utakmica, kao i veliki broj putovanja. Ne trenira se kao što je nekad bilo. Treneri potenciraju intenzitet treninga i smanjivanje broja treninga što isto može usloviti povredu, pogotovo prilikom velikog napora kao što je utakmica.-istakao je sportski novinar.
Iako medicina napreduje, a rehabilitacioni procesi postaju sve precizniji, čini se da pravi izazov i dalje leži u disciplini i svesti sportista. Povreda Ahilove tetive, iako fizička po prirodi, otkriva širu priču o granicama ljudskog tela u eri vrhunskog sporta. Ona podseća da se uspeh ne meri samo brojem poena ili pobeda, već i sposobnošću da se prepoznaju sopstvene granice i zaštiti ono najvažnije – zdravlje.
Nema komentara