Umetnost. Oblast koja je oduvek imala i imaće posebno mesto u svetu, ali je mali broj onih koji će se usuditi da se tom oblašću i bave. Poznato je da se u umetnost ulaže mnogo novca, ali isto tako da i većina umetnika baš i ne zarađuje na zavidnom nivou. Možda je upravo to razlog zašto kažu da su umetnici malo otkačeni, zbog toga što svoj posao biraju i rade vođeni srcem, a ne novcem.
Foto: Kristina Ivić (iz privatne arhive)
Kristina Ivić je dvadesetšestogodišnja devojka iz Rabrova, mesta kod Požarevca, koja se bavi vajarstvom. Već nekoliko puta je imala priliku da svoje radove izloži na grupnim izoložbama, a svoju samostalnu izložbu planira da organizuje u narednih godinu dana. Završila je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu na Odseku za vajarstvo, a pre toga studirala je i scenografiju.
Zašto ste odlučili da se sa scenografije prebacite na vajarstvo?
– Vajala sam i u prvoj godini fakulteta. Imala sam taj predmet i svidelo mi se, bilo mi je zanimljivo, ali nikada nisam smatrala da sam nešto previše sposobna za to ili čak talentovana, međutim, u jednom trenutku kao da je nešto kliknulo. Samo sam osetila taj trenutak kao da sam se susrela sa nečim potpuno nepoznatim, ali me je iz nekog razloga toliko privlačilo. Onda sam odlučila da se prebacim na vajarstvo, ali bih rekla da sam tek u trećoj godini studija videla zašto sam zapravo donela tu odluku. Tek kada je došlo do toga da imamo slobodu da stvaramo skulpturu koja nije toliko zavisila, nije bila figuracija, nismo radili aktove, portrete i sve to, nego je bilo crtanje skica i onda pretvaranje te skice u trodimenzijalnu skulpturu uz pomoć nekih alata u određenom materijalu.
Kakvo je bilo Vaše iskustvo na Akademiji?
– Moje iskustvo na Akademiji je bilo dragoceno u svakom smislu. Ne toliko zbog plana i programa koji je bio prisutan na mom smeru već zbog atmosfere jednog kreativnog prostora, zbog ljudi u tom prostoru i energije koja je bila prisutna u to vreme. Mislim da je to bilo najznačajnije zbog razmena ideja, mišljenja i zbog nekog posmatranja šta drugi stvaraju. Ne da bi nekoga nužno kopirao nego samo lepota raznovrsnosti i neke slobode u iskazivanju razmišljanja kroz skulpturu.
Kada kažete vajarstvo, šta Vi smatrate pod tim?
– Po mom mišljenju, vajarstvo je sve što angažuje prostor. Bila to ova šolja na stolu, sam sto, ja i ti u prostoru, sve što menja prostor u kom se nalazi je za mene vajarstvo. To može biti sama skulptura, može biti neka instalacija i u suštini sve što toliko promeni prostor da kada je to prisutno, prostor više nije isti.
Smatrate li da je vajarstvo nedovoljno zapaženo u Srbiji?
– Ne bih mogla da generalizujem. Možda je donekle, ali sa druge strane uvek postoje ljudi koji su zainteresovani za to. Ceo problem je u tome što umetnost generalno kod nas, u Srbiji, nije dovoljno prisutna. Da počnemo od škola gde je takva edukacija da se umetnosti ne pridaje neki veliki značaj i gde se deca odvraćaju od toga iz razloga kao što su finansije. Kako ćeš i od čega ti da živiš ako budeš umetnik? I onda se jednostavno gasi bilo kakvo interesovanje kod dece i ne nužno dece, ali kod adolescenata. Na primer, pitaju dete u srednjoj školi „šta ćeš da budeš, čime ćeš da se baviš“ i ono kaže „ja volim da crtam“, a onda mu roditelji na to odgovore „pa dobro možeš da crtaš u slobodno vreme, ne moraš time da se baviš“. Mislim da je to pogrešan pogled na umetnost u Srbiji, uglavnom, nije većinski, naravno, ima ljudi koji posmatraju to i na neki normalan način, ali mislim da je glavni problem to što posmatramo svaku profesiju kroz primanja i novac. Ja smatram da od vajarstva može da se zaradi, samo čovek mora da bude spreman na prilagođavanje nečemu, odnosno nekog segmenta vajarstva ili nečega čime se ti baviš da to prilagodiš poslu kako bi od njega zaradio. To ne znači da će čovek morati da pravi kompromis do kraja života, može sigurno da zarađuje i od same svoje autentične skulpture, ali opet sa druge strane, mislim da se uglavnom prave neki kompromisi kako bi se od toga zaradilo.
Imate li neke planove u vidu odlaska iz Srbije i mislite li da bi Vaši radovi bili zapaženiji negde drugde?
– Nisam nikada izlagala u inostranstvu, ne znam kako bi moji radovi bili prihvaćeni tamo, niti trenutno imam plan za odlazak iz Srbije. Volela bih da provedem neko određeno vreme u inostranstvu, čisto zbog nekog životnog iskustva, da upoznam ljude, da naučim nešto novo, dobijem neke nove ideje. Smatram da kao što se dvoje ljudi sretnu i ljudi kažu „e oni su jedno za drugo, našli su put jedno do drugog“, tako i za skulpturu. Svaka skulptura ima svog posmatrača na neki način i uvek postoji neko kome će ona biti bliska bez obzira na to gde se nalazi.
Zašto ste se odlučili na skulpture velikog formata?
– Dobila sam ponudu da se isprobam u tome. Oduvek mi je bio san da napravim nešto veliko i da vidim svoju ideju u nekim velikim dimenzijama, ali nisam bila svesna u tim trenucima koliko je to posla dok nisam krenula to sada i da radim. Moram priznati da ja kao žena imam neka fizička ograničenja i neke stvari ne mogu da uradim, ali za to imam pomoć. Nisam se svesno odlučila da ću ja to da radim, već sam dobila ponudu i prihvatila je i onda se samo upustila u to.
U čemu pronalazite inspiraciju? Imate li nekoga ko Vam je idol?
– U svemu. Od ovog našeg razgovora do nečega što sam pročitala, videla, može biti samo neka boja, može biti neki predmet, sto, stolica, stvarno bilo šta. To uvek potiče iznutra, iz neke emocije koja se onda materijalizuje nečim što slučajno vidim ili nečim što zamislim. Uvek je to uklapanje nečega što već znamo, nečega što smo već videli na neki način i onda ga prerađujemo. Idol mi je svako ko živi svoj život autentično.
Nema komentara