Sinoć je odigrana peta predstava sa repertoara takmičarske selekcije 70. Sterijinog pozorja. Predstava "Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ u režiji Bojane Lazić, a po romanu Mirjane Drljević i dramatizaciji Slobodana Obradovića, predstavlja redak spoj žanrovske, kriminalističke, strukture i društveno-psihološke drame koja se bavi nasleđem, kolektivnom krivicom i bolnim raspadom porodičnih i društvenih vrednosti. Predstava, nastala na sceni Ateljea 212 u Beogradu, oslanja se na poetiku apsurda, gde se potraga za nestalim devojčicama pretvara u istragu duboko usađenih trauma društva koje više ne razlikuje prošlost od sadašnjosti.
Tekst predstave "Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ u narativno-dramskom okviru donosi trilersku priču o potrazi za tri nestale devojčice, tri kćerke majki čija se prošlost postepeno razotkriva, ukazujući se kao uzrok njihovog nestanka.
Inspektorka Lepa Vidić, u čijoj je ulozi Anastasija Mandić, neobična je junakinja sa dušom i stasom između muškog i ženskog, između realnog i simboličnog, koja vodi publiku kroz lavirinte tuđe i sopstvene prošlosti. Njen lik je svedočanstvo o generaciji razapetoj između ideoloških ruševina roditelja i nesigurne sadašnjosti koju mora ostaviti svojoj deci. Mandićeva taj lik igra s odmerenim cinizmom, suzdržanom emocijom i unutrašnjim nabojem, idealno prenoseći rediteljski koncept osciliranja između naracije i igre.
Foto: Sara Anđelić
Jedan od ključnih rediteljskih postupaka jeste da sve likove, i muške i ženske, tumače isključivo glumice što dodatno naglašava tematski okvir: svet bez muškaraca, u kojem su žene ostavljene da nose teret porodičnih tragedija, istorijskih promašaja i svakodnevne borbe. Detektivski mantili koje sve glumice nose postaju znak androgine univerzalnosti bola, otpora i traženja. U ovom ženskom univerzumu, muška prisutnost postoji samo kao senka krivice, odsutnosti i zaborava.
Foto: Sara Anđelić
Dramatizacija romana, koju potpisuje Slobodan Obradović, vešto prepliće kriminalističku radnju sa dubokim slojevima istorijskog zla, stvarajući snažnu metaforu društvene dekadencije. Scenografija Zorane Petrov, sa šperpločama koje deluju svedeno i svesno siromašno, postaje simbol opšte jeftinoće života koji smo nekada živeli sa proleterskom nadom, a koji se, pod pritiskom buke i besa vremena, urušio u bezličnu, nedostojnu svakodnevicu. Na datoj sceni, akcentovala bih višestruko metaforičan zamrzivač koji sublimira i poentira tematiku predstave; čas asocijacija na detinjstvo i sladoled, čas mračna alegorija devedesetih i hladnjača smrti, te ostaje najjači scenski znak kolektivne nesvesti koja se ne suočava s prošlošću, već je zadržava zaleđenu, stagniranu, ali ne i iščezlu.
Foto: Sara Anđelić
Ansambl od pet glumica, Anastasija Mandić, Aleksandra Janković, Radmila Tomović, Borjanka Ljumović i Snežana Savić, donosi složenu galeriju ženskih sudbina sa izraženom unutrašnjom ekspresijom. Iako su stilovi povremeno neujednačeni, posebno u oscilacijama između realističke i stilizovane igre, svaka od njih ostavlja upečatljiv trag. Tomovićeva i Jankovićeva se poigravaju s komičnim nijansama, dok Savićeva, kao svojevrsni mitološki podsvesni glas, daje predstavi dodatnu težinu i emocionalni okvir generacijskog loma.
Jedan od ključnih glumačkih izazova u predstavi "Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ odnosio se na dvostruku ulogu koje su imale glumice, istovremeno su bile i naratorke i tumačile različite likove. Radmila Popović ističe kako je upravo ta višeslojnost bila najzahtevniji aspekt: igrale su žene iz priče, ali i muškarce koji su važni u njihovim životima.
"Najizazovnije je bilo to što smo bile i naratorke i igrale uloge koje nam pripadaju, dakle, ženske uloge, a takođe smo igrale i muške uloge koje pripadaju našim ženama. Izazovno je bilo naći razliku u naraciji i igri u ženskom rodu i igri u muškom rodu,“ objašnjava Popovićeva, naglašavajući kako je traženje te fine razlike bilo ključno za autentičnost izvedbe.
Borjanka Ljumović dodatno osvetljava emotivnu pozadinu procesa, posebno uzimajući u obzir sve što se dogodilo u maju mesecu, što je dodatno oblikovalo ton i senzibilitet same predstave.
"Nama je dosta veliki izazov bio, s obzirom na sve što se desilo u maju, i za nas i za rediteljku, da predstava ne bude prejaka ili bolna svima nama. Zato se i ne pominje konkretan datum, već prvi dan potrage, treći dan potrage... kako bi publika postepeno ušla u priču, dok se tek kasnije ne pojavi 9. maj. Trebalo je napraviti jedan fini vez – da se publike dirne, ali da ih se ne uguši tolikom strašnom tragedijom, zato smo i tražili neka prilagođavanja,“ zaključuje Ljumovićeva.
Foto: Sara Anđelić
Kroz ispovesti majki koje traže nestale ćerke, ova predstava ne postavlja samo pitanja roditeljske odgovornosti, već duboko zadire u korene ideološkog nasleđa, tražeći odgovore na to kakve istine smo nasledili i kakve zablude ostavljamo u amanet. Drama postaje alegorija društva koje nije spremno da sagleda sopstvene grehe, već ih, poput tela u zamrzivaču, drži netaknutim, ni pokopanim, ni oproštenim. Ona istražuje kolosalan zaborav, prećutkivanje i posledice neizgovorenih reči u postjugoslovenskom, tranzicijskom društvu.
Rediteljka Bojana Lazić osvrnula se na aktuelnost predstave u kontekstu savremenog društva i naglasila da teme koje „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ obrađuje, iako ukorenjene u prošlosti, duboko odjekuju i danas. Prema njenim rečima:
"Mislim da je sistemska nepravda i korupcija vrlo slična nivou koji je bio 90-ih godina, samo što je sada to mnogo perfidnije, nekako određeno.“
U nastavku govori i o univerzalnoj ugroženosti u savremenom svetu, bez obzira na to što rat nije prisutan u neposrednom okruženju:
"Sada nemamo neki rat u bliskom okruženju, mada, s obzirom na to da su sada sve neke nuklearne sile, sve je to blisko okruženje nama, svi smo nekako ugroženi.“
Poseban akcenat stavlja na simboliku scenografskog elementa, velikog zamrzivača sanduka, koji nosi metaforu zamrznutih uspomena i kolektivnog pamćenja:
"Bilo nam je važno da kažemo da bez obzira na prirodu uspomena – da li su one lepe ili ružne – sećanja koja nosimo sa sobom čuvamo u nekim zamrzivačima, duboko zamrznute, prezervirane. Mislim da je jako važno da s vremena na vreme izvlačimo ta naša sećanja, da ih odmrzavamo i da ih proživljavamo ponovo, zato što zaista ne smemo ništa da zaboravimo. Jer mislim da se i tim sećanjem opominjemo – da možemo da budemo bolji, da ne činimo greške koje smo ranije činili i da možda možemo da napravimo neko malo bolje i pravednije društvo u odnosu na 90-e.“
Rediteljka dodaje i da je žanrovski okvir romana bio posebno izazovan za scensku adaptaciju, upravo zbog njegove detektivske strukture:
"Postoji još jedna stvar koja je meni kao rediteljki bila prilično izazovna kada sam pročitala ovaj roman i rešila da ga postavimo na scenu Ateljea 212. To je zato što je to detektivski roman i zato što mi, u stvari, još od Agate Kristi i njene Mišolovke, nismo imali priliku da gledamo detektivke i detektivske priče, tako da mi je to, u žanru, bilo prilično izazovno – da se pozabavim time u pozorištu.“
Foto: Sara Anđelić
Posmatrajući publiku, uvidela sam isplivana pitanja koja i jesu bila sam cilj predstave. Gde su uzroci naše ravnodušnosti, gotovo mlakog odnosa prema ovakvim slučajevima, znamenjima vremena koja nam proriču nezavidnu budućnost? Da li u našem cinizmu, preranoj iscrpljenosti uma i mašte još tako mladog društva ili u uzdrmanim do temelja našim moralnim načelima ili, najzad, u tome što tih moralnih načela, možda, čak i nema? Ne nudim odgovore na ova pitanja, ali ipak su ona mučna, i svaki gledalac jeste osetio viziju naše rediteljke.
Nema komentara