Jedan od prošlih tekstova u rubrici Odjekivanje se bavio bendom Pains of Being Pure at The Heart i prvim istoimenim albumom koji se na jako zanimljiv način igra sa maštom i tinejdžerskim periodom. Kako je album ove godine napunio 17 godina, i nakon što je ovaj bend imao turneju (nažalost) samo po Americi, pričali smo sa frontmenom i pevačem benda Kip Bermanom, kako bi saznali odakle je proizišla ideja i zašto je baš ovo tema albuma.
Foto: flickr.com
1. U februaru je vaš prvi album napunio 17 godina, a njegova tinejdžerska tema je veoma zanimljiva. Kako je izgledao proces njegovog stvaranja i pisanja tekstova, i kako ste došli do svog zvuka?
Kip: Sve što kažem treba uzeti sa dozom skepticizma, jer način na koji se čovek seća stvari ponekad nije potpuno istinit. Pokušaću da što iskrenije prenesem to vreme, ali 17 godina je dug period.
Napisao sam originalne pesme za bend kada smo se okupili u februaru 2007. da bismo svirali na Peginoj rođendanskoj žurci u martu. Tada smo bili samo Pegi Wang (klavijatura), Aleks Naidus (bas) i ja (gitara, vokal), a za bubnjeve smo koristili Sony Discman CD plejer. Mislim da smo svirali oko šest pesama: “This Love is Fucking Right”, “Doing All the Things That Wouldn’t Make Your Parents Proud”, “The Orchard of My Eye”, “My Only” i pesmu koju nikada nismo snimili pod nazivom “I’m Alright With You, Are You Alright with Me?”. Mislim da sam imao još neke pesme, poput “Contender” i jedne koja je kasnije objavljena kao B-strana pod nazivom “Steel Daughter”, ali njih tada još nismo svirali.
Kasnije, kada smo napisali pesme poput “Come Saturday”, “Everything With You” i “A Teenager in Love”, shvatili smo da naši loši bubnjevi (tada smo već prešli na programiranje bubnjeva na iPod mini uređaju) zapravo ne funkcionišu kako treba, pa me je Pegi ohrabrila da pozovem svog cimera Kurta Feldmana da se pridruži bendu i svira bubnjeve. Stvar je u tome, da je Kurt zaista neverovatno dobar muzičar, pa sam bio pomalo zastrašen idejom da bi možda želeo da svira sa nama - ali jeste. Došao je na probu i odjednom je sve počelo da zvuči stvarno i kul, zahvaljujući njegovom bubnjanju.
Prvo smo objavili 3-inčni CD-R na Cloudberry Records-u (“This Love is Fucking Right!”, “Orchard of My Eye” i “Doing All the Things That Wouldn’t Make Your Parents Proud”), a zatim smo sami objavili pravi EP sa pesmama “Hey Paul” i “The Pains of Being Pure at Heart”. Dok su te pesme snimljene sa drum mašinom, pesme za naš prvi album snimljene su sa Kurtom.
Album smo snimili sa našim prijateljem Derekom Mabraom u njegovom studiju u podrumu - mislim da nas je sve zajedno koštalo oko 2.000 dolara. Derek je tada bio veliki stoner i obožavao je shoegaze muziku. Puštao nam je bendove Ride i Slowdive, koji su u to vreme bili prilično zaboravljeni, barem na bruklinskoj sceni kojoj smo pripadali. Ali iskreno, većina onoga što smo voleli bila je više indi pop, bendovi poput The Pastels, Aislers Set, Rocketship, Black Tambourine, Vaselines i Heavenly. Činilo se da su skoro svi bendovi kojima smo se divili bili ili deo Slumberland Records-a ili su dolazili iz Glazgova, ali postoje dva benda koja su prilično zaboravljena, a bila su nam veoma važna, oba iz Njujorka.
Pegi i ja smo bili veliki fanovi benda My Favorite. Njihov frontmen bio je (pomalo) Morisijem opsednut marksista, Michael Grace Jr. Pomalo je ličio na italijanskog mangupa sa Long Ajlenda (mislim, bio je sve to osim mangupa), ali njegova muzika je bila tako dirljiva, čudna i ispunjena nekom melanholičnom tugom. Postojali su krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, u vreme kada je bilo prilično čudno svirati new wave pop o klasnoj borbi. Bili su i ispred i iza svog vremena, i neverovatno kul, ali mislim da smo to samo Pegi i ja tako videli.
Drugi bend koji nas je zaista inspirisao bio je My Teenage Stride. Oni su sredinom dvehiljaditih bili neka vrsta “velikog indi pop benda” u Bruklinu, ali su bili pomalo komično samodestruktivni. Pevač Džedaja Smit mogao je da napiše sjajnu pop pesmu u snu, i uvek je bio kreativan i duhovit. Ali imao je problema da zadrži stalnu postavu benda. Svirali su savršene pop pesme, “To Live and Die at the Airport Lounge”, “Ruin” i “Theme From Teenage Suicide” su među mojim omiljenima. Išao sam da ih gledam gotovo svaki put kada bi svirali, i iako se bend na kraju raspao, njihova muzika mi je bila veoma važna.
2. Sve pesme imaju zasluge za tekst svakom članu benda. Da li je ceo bend zaista zajedno pisao i komponovao pesme na celom albumu? I kako je bilo okupiti ovu grupu ljudi, s obzirom na to da su svi imali različite poslove pre toga i da si se tek bio preselio u Njujork?
Kip: Pa, svima dajem jednako priznanje jer je teško tačno odrediti šta čini bend bendom. Ja pišem pesme, ali su one dobre zahvaljujući svima koji su uključeni. Da sam samo ja izašao na binu i svirao ih sam, mnogo manje ljudi bi ih volelo. Mislim da ako posvetiš svoje vreme nečemu i da radiš na tome, treba da deliš uspeh ako ta stvar uspe. Ja sam “kontrol frik” samo kada su u pitanju reči i, u nešto manjoj meri, akordi i struktura. Ali reči su deo do kojeg mi je najviše stalo.
3. Najslušanija pesma (prema platformi Spotifaj) i dalje je Young Adult Friction, koja se bavi mladalačkom zaljubljenošću i napisana je na veoma humorističan način, što se može videti i u ostatku diskografije. Da li je to centralna tačka albuma i da li potiče iz ličnog iskustva ili iz neke posebne kreativne ideje?
Kip: Ima dosta šala koje ubacujem u pesme - uglavnom detinjastih seksualnih šala kakve bi pravio šesnaestogodišnji dečak. Ne znam, jednostavno volim takve stvari.
Išao sam u prilično konzervativnu katoličku srednju školu samo za dečake (nisam čak ni katolik niti je moja porodica bila konzervativna, ali bila je dobra škola i moja mama je nekako pogrešno protumačila brošuru ili nešto slično, pa sam dobio stipendiju). Imao sam jednog profesora staroengleskog koji nam je ukazivao na sve prljave šale kod Šekspira i Džona Dona i nikada se nije ustručavao da nam kaže koji su autori spavali sa drugim muškarcima ili ženama - i koliko se sećam, nije to osuđivao, što je bilo prilično retko u tom okruženju i vremenu.
Problem je što je on takođe bio neki čudan konzervativni tip sa dubokog američkog juga i imao je poprilično uvrnute poglede na svet, ali time što je isticao sve perverzne stvari iz 1600-ih, činilo je da nešto može istovremeno biti i uzvišeno i lascivno.
4. Pesma This Love Is Fucking Right! opet je neka vrsta humora, ali istovremeno prikazuje intimnu vezu koja pokreće moralna pitanja i osećanja u naratoru, dublja od uobičajenih tinejdžerskih reči. Da li se zapravo radi o spoznaji posledica naših postupaka dok smo još adolescenti?
Kip: Mislim da je reč o nekoj vrsti zabranjene ljubavi ili zabranjene želje i o prihvatanju toga, kao i o posledicama koje iz toga proizlaze. Ali nije o incestu, kako me neki ljudi pitaju - ozbiljno, šta vam je? Radi se o tome da voliš nekoga za koga drugi kažu da ne bi trebalo da ga voliš. O prihvatanju čudnosti sopstvenog srca i čudnosti druge osobe.
5. Moja omiljena pesma na vinilu je The Tenure Itch, koja izgleda kao da se obraća drugoj osobi i govori o trećoj figuri koja kontroliše tu osobu - detalju koji se pojavljuje na više mesta kroz pesme. Ko je ta osoba i šta on nosi sa sobom?
Kip: Ta pesma je o mojoj prijateljici koja je započela vezu sa profesorom filozofije na mom fakultetu - a zatim se preselila na drugi kraj zemlje da bi sa njim nastavila neku čudnu i prilično uvrnutu dinamiku na njegovom novom poslu. Bila mi je poput starije sestre, iako mislim da smo zapravo bili istih godina. Igrali smo bilijar, slušali Suede, pušili cigarete i pili u studentskom centru do kasno u noć… Ali ona je kao mlađa tinejdžerka “živela teži život” i bila je malo… ne znam… “svetskija” nego ja u to vreme. Pa sam zamišljao njihovu dinamiku, kako oboje na neki način uživaju u toj neravnoteži moći, ali i njeno kasnije gađenje.
6. Još jedna često slušana kompozicija, A Teenager in Love, puna je intenziteta i mladalačke energije, ali sadrži kontrast u slici devojke koja je „zaljubljena u Hrista i heroin“. Šta te dve reči simbolizuju i šta ta ljubav čini njoj? Da li je reč o devojci koja je izgubljena zbog svojih lažnih proroka?
Kip: Mislim da govori o opasnostima idealizma kada ode predaleko - o apsolutnoj posvećenosti ekstremima.
Davno sam bio u vezi sa devojkom koja je umirala od otkazivanja bubrega. Ali ona je samo želela stalno da se provodi, a ja sam, možda naivno, pokušavao da je nagovorim da se bolje brine o sebi. Ali mislim da je ona znala da je to besmisleno.
7. Da zaokružimo, album je, prema svom naslovu, upravo to - himna bolova i problema koje ima jedno neiskvareno srce. Koliko si bio zadovoljan svojim prvim albumom i načinom na koji ste se na njemu izrazili?
Kip: Za mene izraz “at heart” znači da postoji neka čistota koja je okružena i narušena korupcijom. Ideja da si u isto vreme pomalo sjeban, da radiš sjebane stvari i živiš na margini, ali da možda u svojoj srži imaš neku vrstu nevinosti ili osnovne pristojnosti. Bol je u raskoraku između te dve stvari, ali to je i život. Svi smo mi pomalo takvi ljudi, ali mislim da to ne želimo da budemo… osim kada želimo.
8. U februaru ste ponovo nastupali u Americi, ovoga puta sa kompletnom postavom. Kakav je osećaj vratiti se sa celim timom posle nekog vremena i da li ćemo videti Pains u Srbiji ili negde u blizini?
Kip: Bilo je neverovatno svirati te koncerte na zapadnoj obali Amerike i videti toliko ljudi koji su i dalje zainteresovani za naš bend… Posle toliko vremena razdvojenosti, osećaj je bio zaista dobar.
Iz nekog razloga veoma je teško doći u Srbiju ili bilo gde u tom regionu. Najbliže smo bili Sloveniji, jednom prilikom. Zaista se nadam da ćemo doći. Moj najbolji prijatelj je tamo svirao sa Kristom Bel i rekao je da je bilo neverovatno. Ona je, naravno, potpuno drugačiji tip umetnika, pa možda bend poput našeg nema takvu priliku. Ali nadam se da će jednog dana biti moguće.
Nema komentara