U subotu 14. februara, ljubitelji velikog platna i književnih klasika u Srbiji imali su priliku premijerno da pogledaju novu filmsku adaptaciju romana „Orkanski visovi“. Mišljenje publike je podeljeno, ali jedno je sigurno, rediteljka Emerald Fenel unela je nešto sasvim novo i neočekivano u već poznatoj priči Emili Bronte.
Glavne uloge pripale su Margo Robi i Džejkobu Elordiju, koji su glumili Ketrin Ernšo i Hitklifa. Ova filmska adaptacija knjige „Orkanski visovi“, ekranizovala je samo prvu polovinu romana, čime je stavljen fokus na detinjstvo i ranu mladost glavnih junaka. Uvodna scena je brutalna, iz dubine mraka na svetlost dana izlazi obešen čovek, koji se još uvek bori za vazduh.
Lice publike oslikava napetost i tiho iščekivanje onog neminovnog. Sledi opšte veselje, a u moru nepoznatih lica, konačno se susrećemo sa malom Ketrin Ernšo i njenom družbenicom Neli. Njih dve trče ka svom domu, znajući da ih očekuje glava kuće. Ove gotovo nepovezane scene, postavljaju ambijent i gledaoce upoznaje sa vremenom same radnje i njegovom brutalnošću. Ova izopačenost i napetost prate priču Emili Bronte od njenog početka sve do samog kraja.
Junaci su daleko od savršenih, više ih krase mane, no vrline. Karakterizacija likova odvija se postepeno, a ubrzo upoznajemo i Hitklifa, kojeg je Ketrinin otac usvojio u oblaku gordosti i pod senkom dubokog pijanstva. Iako je posluga bila izuzetno nezadovoljna pridošlicom i šta to predstavlja za kućni budžet, gazdina kći je bila i više nego srećna što ima novog prijatelja. I tako je sasvim neplanirano, Neli bila zamenjena Hitklifom.
Duboka povezanost prisvojenog dečaka i male Ketrin nastupila je veoma rano u detinjstvu, a kako je vreme prolazilo, bilo je očigledno da se između njih razvijaju i romantične emocije. Hitklif ne preza da brani Keti čak ni od njenog oca, koji večeri provodi pijući i stvarajući strah kod svih zbog neprikrivene agresije. Maleni dečak je gordo nosio svoje ožiljke od batina, a uz njih i jasan osećaj da voli devojku zbog koje je i istrpeo tolike udarce.
Film prikazuje skok u vremenu od nekoliko godina, glavni junaci više nisu toliko mali. Ketrin je i dalje naprasita, dramatična, ali sada još i zanesena idejom o udaji. U blizini se doselio misteriozni gospodin Linton, trgovac tekstilom, u pratnji nepoznate dame. Kuća u koju su se doselili je neverovatna, odiše bogatstvom i ukusom, što intrigira mladu Keti. Sa druge strane, Hitklif to ne posmatra sa odobrenjem i u njemu se javlja klica ljubomore. Nakon niza spleta okolnosti, odigrava se ključna scena – Ketrin Ernšo postaje Ketrin Linton. Jedno jednostavno „da“ zauvek menja sudbinu gazdine kći i dečaka koji je ceo život samo mislio na nju. Iako su osećanja obostrana, oni to ne znaju, a njihovi putevi se u potpunosti razmimoilaze. Oboje napuštaju oronulu kamenu kuću zvanu „Orkanski visovi“ i započinju sasvim drugačije živote.
Foto: preuzeto sa swarthmorephoenix.com
Od datog trenutka, film prati Ketin život supruge. Vizuali su neverovatni, a kostimi izuzetno detaljni i impresivni. Haljine su raskošne, ali pojedine ne oslikavaju možda istinski duh vremena. Umetnuti su moderni detalji u vidu aksesoara, koji odaju lični pečat rediteljke. Fokus je stavljen i na enterijer doma Lintonovih, koji je izuzetno bizaran i uznemirujuć. On oslikava disfunkcionalnost i izapačenost odnosa među junacima koji tu borave. Tim detaljima, prisećamo se da ovo nije film koji treba da nas zadivi, no priča koja treba da nas trgne iz zanesenosti i uljuljkanosti o ideji nedosanjane ljubavi. Posebno je interesantna Ketina spavaća soba, oslikana tako da prikazuje njenu kožu. Ovaj detalj prikazuje klaustrofobiju, nemogućnost glavne junakinje da pobegne "iz sopstvene kože" i otrgne se od svog života.
Godine su prošle i sasvim neočekivano, Hitklif se ponovo pojavljuje. Proveo je godine lutajući i stičući bogatstvo, nakon čega odlučuje da otkupi dom u kom je odrastao od svog oca koji je u potpunosti propao. Keti burno reaguje na njegov povratak. Iako je njen muž u potpunosti zaljubljen u nju, ona ne može da mu uzvrati te emocije. Jedina i nikad prežaljena ljubav joj je mladić sa kojim je odrasla.
Hitklif i ona se upuštaju u tajnu vezu, veoma burnu i erotičnu. Za razliku od knjige, koja je veoma uzdržana u pogledu njihovih emocija, film ne libi da prikaže njihova sastajanja i strast. Emocije su veoma napete i intezivne, gusto zbijene u mračne i maglovite scene. Važno je razumeti da ovo nije romantična priča o ljubavi. Ne treba idealizovati i romantizovati Ketrin i Hitklifa, oni oličavaju povezanost duša, ali njenih najmračnijih i najuvrnutijih delova.
Foto: preuzeto sa www.justwatch.com
Priča Emili Bronte nije nikada imala srećan kraj. Nakon tračka nade i na kratko upaljenog plamena ljubavi, žeravica strasti i sreće između Keti i Hitklifa je zanavek ugašena. Odlučuju da prestanu da se viđaju, ali oboje zbog toga pate. Ona više ne izlazi iz sobe, prestaje da jede i provodi dane gledajući kroz prozor, tražeći njegovu siluetu u kiši i magli. Hitklif ženi Lintonovu družbenicu Izabelu u želji da prkosi ženi koju voli, ali joj piše pisma koja nikada nisu stigla do nje. Neli ih pali, jedno za drugim, u besu i s ciljem da stavi tačku na njihovu priču. Scene su sve sumornije, bizarnije, vreme koje je kišovito oslikava unutrašnje stanje junaka. Česta je upotreba krupnih planova i detalja. Oni se fokusiraju na intezivne emocije, duševnu patnju likova i sve ono što se odigrava "ispod površine". Boje u kadrovima su sve tamnije i sugestivne, intezivirajući ono što se odigrava.
Radnja kulminira u završnici – nesrećna i bez ikakve predstave da Hitklif nikad nije prestao da je voli i traži, Keti umire. Kraj je veoma tužan, ali očekivan jer ljubav između glavnih junaka nikada nije bila moguća. U knjizi se priča nakon ovoga nastavlja, prateći život Hitklifa nakon gubitka svoje Keti za kojom nikada nije prestao da pati. Rediteljka je pak odlučila da se ovde zaustavi.
Postoje mnoge razlike u odnosu na roman, ali u tome se i krije umetnička sloboda i lepota prikazivanja sopstvenog doživljaja nekog dela, a zatim ga deleći sa drugima. Cilj umetnosti jeste da inspiriše i motiviše na stvaranje nečeg novog na osnovu sopstvene impresije, a ovaj film je upravo primer toga. On je slika nečeg bizarnog, ali novog i lepog, prikazujući već mnogo puta ispričanu priču na toliko drugačiji način. Umetnički postupak Emerald Fenel je nekima neshvatljiv ili odbojan, ali je intrigantan i zasenjujuć u svom pokušaju da toliko stari klasik prikaže u sasvim drugačijem ruhu.
Nema komentara