“Sterijino pozorje već sedamdesetu godinu okuplja sve nas koji tvorimo i čuvamo to krhko i neuništivo čudo pozorišta, poželimo mu sreću i čuvajmo i mi njega, uvek sam želela da kažem ovu rečenicu: ’Glumci su stigli, sire’. Proglašavam 70. Sterijino pozorje otvorenim.”, rekla je profesorka Ljiljana Peškin-Ljuštanović u svojoj besedi tokom otvaranja festivala na sceni “Jovan Ðorđević” u Srpskom narodnom pozorištu.
Ovogodišnja Takmičarska selekcija otvorena je predstavom Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Sveti Georgije ubiva aždahu”, po poznatom tekstu Dušana Kovačevića, u režiji Milana Neškovića.
Veliko- reč koja je zajednički imenitelj elemenata predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Velika scenografija sa lebdećim konstrukcijama i audio-vizuelnim efektima. Veliki glumci- ovo se odnosi na nekoliko imena iz stare garde, za mnoštvo aktuelnih imena samo će vreme pokazati da li su “veliki”, ali neminovno scena je bila popunjena našim, trenutno, najpoznatijim glumcima. Veliki tekst Dušana Kovačevića koji je svojom veličinom dao smisao ostalim dvema veličinama. Drama smeštena pred početak Prvog svetskog rata, prostrta dužinom Mačve, oslikava duh naroda čija se istorija često ponavlja. Mešavinu neizlečenih rana od Balkanskih ratova i tenzije tokom početka Prvog svetskog, Kovačević pozlaćuje svojim prepoznatljivim urnebesno-apsurdnim crnim humorom. Idealna simbioza tokom koje je publika, iako vraćena u bolan trenutak naše istorije, bila u suzama od smeha.
Photo:Tijana Šakić
“A mi ili smo živi bez slobode ili imamo slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi- sloboda i život. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno”- replika lika kojeg je tumačio Nebojša Ljubišić, a posle koje se sala orila aplauzom. Leteća scenografija i poznate face jesu nešto što će salu napuniti, ali tekst toliko univerzalan da ga je publika osetila kao da je savremen je ono što u pozorišnoj sali napravi magiju.
-Intervju sa glumcima
“Kako tumačite nit unuverzalnosti Kovačevićevog teksta koju je publika prepoznala kao sponu trenutnih društvenih dešavanja sa radnjom iz Prvog svetskog rata?”
Aleksej Bjelogrlić:
“U ovoj predstavi mi živimo nakon pobede u Balkanskim ratovima, međutim vrlo brzo dolazi novi, još veći mrak a to je Prvi svetski rat. Iako je ishod, što se ne vidi u ovom tekstu, pobeda- takođe je i osakaćenost što se vidi kroz bogalje koje igramo, jednog od njih i ja tumačim. Kroz njih se vidi ta osakaćenost koja je bivala i do dana današnjeg je pogotovo kod naše omladine sve veća i veća. Danas kada su sve generacije osakaćene, pa i ova mlada, ona je rešila da ne želi da bude osakaćena već da taj svoj invaliditet, koji joj ovaj sistem i vlada nameće, preokrene u svoju prednost i da se suprodstave i zato mislim da je ova predstava dragocena, ali ono što je još dragocenije je naš poklon na kraju, i naši indeksi- jer zapravo to je to svetlo koje može ovaj mrak zauvek ugasiti.”
Lazar Đukić:
“Mi nismo ništa naknadno ubacivali što izlazi iz okvira teksta Dušana Kovačevića, što govori o tome da je ovaj komad i dan danas aktuetaln i svevremen.”
Nikola Rakočević:
“Ja verujem da mi prosto nosimo neke uslovnosti u sebi, te uslovnosti su vaspitanje iz kuće koje ponesemo, društvo sa kojim se družimo, oklonosti u zemlji ali i neki genetski obrasci koje mi nosimo kao nacija. Mislim da je te geneteske obrasce Duško Kovačević uspeo da zabeleži u drami “Sveti Georgije ubiva Aždahu” Uspeo je da prikaže i sav naš dar i sve naše mane i da na jedan divan, objektivan način, sa puno ljubavi predstavi genetske probleme koje mi imamo sa kojima treba da se suočimo i da ih razrešimo kako bi mogli kao nacija da se oslobodimo određenih “patterna” ponašanja i i dalje verujem pored svega da će to da se desi. Mislim da pored svih stvari koje mi nosimo kao narod nosimo i taj jedan talenat da uradimo nemoguće.”
Joakim Tasić:
“Pa mislim da se to igrom slučaja desilo iskreno i da to govori koliko je ovo u nama pristuno i koliko nam je potrebno da kroz bilo koji umetnički sadržaj pokušavamo da proizvedemo u sebi to osećanje da povtrdimo da je ovaj trenutak ipak pravi i istinit na razne načine. Nije tendenciozno ciljano, nema nikakvih dopisivanja u tekstu koje bi aktuelizovale dodatno ovu situaciju. Mislim da to govori koliko je to jako u nama i koliko imamo potrebe da se sa bilo kojim dramskim tekstom ili umetničkom istinom poistovetimo.”
Predstava “Sveti Georgije ubija Aždahu” podigla je na noge dupke punu salu “Jovan Đorđević”, pa i nas sa novinarskim akreditacijama oko vrata, kojima su noge utrnule od dvoiposatnog sedenja na stepenicama sale.
Nema komentara