Sinoć je publika Pozorišta Promena imala priliku da bude svedok jedne teške, potresne i pre svega realne priče. Priče o ratu koji se ne okončava kada oružje utihne, već se nastanjuje i u porodičnom domu. Priče u kojoj su se neki od nas prepoznali, dok je za druge to bila ispričana istorija.
Mrak i tišina. Ali to je bio samo lažni znak, publika je još uvek pristizala. Svetla se pale i počinje predstava. Otvara je naratorka, odrasla Lana (Aleksandra Pavlović). Ambijent nas vraća u neko prošlo vreme: goblini na zidu, drvena stolarija, bele zavese, milje na televizoru, radio i kutija. Kutija sa tatinim stvarima. Banja Luka, 1995. godina.
Photo: Lea Bodora
Spolja plamsava rat, a mala Lana (Mina Vučetić) i njen brat Lazar (Luka Maljević), žive u svom svetu, svetu igre i mašte. Njihovi osmesi i igrarije unose u predstavu poseban šmek, ali i snažan kontrast onome što predstoji.
Majka (Doroteja Vuković) tokom cele predstave čeka da joj se muž vrati. Na vestima prenose da je uspostavljen Dejtonski sporazum, i to je vest koja njoj donosi spokoj. Rat je konačno gotov. Njen muž i otac njene dece se vraća kući.
Nakon tri godine susreće se sa svojom porodicom, a taj trenutak obeležen je zbunjenošću i uplašenošću dece i rečenicom koju otac ponavlja: ,,Kako ste porasli”. Atmosfera odjednom postaje neprijatna. Rat je, zajedno sa ocem, unesen u prostorije njihovog skromnog doma.
Od tog momenta ništa više nije isto, sve se promenilo. Otac je pretrpeo izuzetne posledice, a to se odrazilo i na njegovo ponašanje u kući.
Najsnažniji momenat predstave dolazi u sred noći. Mali Lazar uzima tatino odelo i pušku, igrajući igru koju inače igra sa sestrom. Nišani kuće, nagađajući da li u njima živi pravoslavac, katolik ili musliman. Tokom igre budi sestru, ali i oca (Marko Bojić) koji počinje da viče i da udara svog sina. U tom trenutku postaje jasno koliko su duboke posledice koje on nosi u sebi. Sin, u besu, govori da je bolje da se nije ni vraćao. Deca su nesvesna težine svojih reči. Za njih je rat igra. I možda je tako i bolje.
Kraj predstave obeležava doček Nove godine. Godine koja bi trebalo da donese stabilnost njihovoj porodici. Međutim donosi sve samo ne to. Predstava koja je počela mukom tišinom, istom tišinom se i završava.
Photo: Lea Bodora
Muzika i svetlo propratili su predstavu na pravi način, dok su rekviziti osmišljeni da oslikaju jednu pravu porodičnu kuću tokom ratnih dana. Posebno je scena sa paketom ,,frenda Džona”, dočarala autentičnu atmosferu rata i humanitarne pomoći koja je pristizala iz inostranstva.
Publika je izvanrednu glumačku ekipu nagradila sa tri puta ponovljenim apaluzom. Time je potvrđeno da su uspeli da prenesu snažne emocije, koje su istovremeno prikazane duhovito i ozbiljno.
Lana Bastašić nam je ponovo dokazala da je izuzetna spisateljica, ali i rediteljka Maša Pavlović, koja je adaptirala ovu priču u jedan izuzetan komad.
Na kraju, predstava nam postavlja nekoliko teških pitanja. Jesu li oni bili prava porodica tek nakon očevog povratka, ili su to bili i nakon njegovog odlaska? Ali i mnogo šire, šta se zaista dešava sa vojnicima kada rat utihne i kada se vrate kući? Koliko dugo rat traje u njima, a koliko dugo u porodičnom domu? I na kraju ko snosi cenu ratu?
Nema komentara