U svom romanu Stanar, Rolan Topor kroz vrlo misteriozan i u nekim delovima dramatičan način uz jezive detalje prenosi čitaocima poruku o tome kako je biti autsajder i otuđenik u sistemu ukalupljivanja i urbanom okruženju. Koliko je zapravo samo malo dovoljno da neko izgubi identitet i sve to pod pritiskom mase i toksičnog okruženja? Koliko je teško biti ono što zapravo jesmo u okruženju ljudi koji nameću iznova i iznova određeni kalup?
Foto: Freepik
Topor svoju priču započinje doseljavanem glavnog junaka Trelkovskog u stan u centru Pariza. Zgrada je opisana kao izrazito mračna, a već i nakon prvih nekoliko stranica stiče se utisak sivila i negativne energije koja je ovom zgradom vladala. Preseljenje u tu zgradu označava zapravo njegovu odluku da postane onakav kakav zaista jeste, i kako se u sebi oseća. Paralela selidbe je u suštini preseljenje iz jednog bića u drugo i na taj način on postaje ono što želi.
Pisac veoma veštom tehnikom čitaoce uvodi u priču, i na vrlo kvalitetan način pojašnjava koliko je individui kao što je u ovom slučaju Trelkovski, teško izboriti se za svoje pravo glasa, svoje mišljenje i svoje mesto u društvu kao takvom. Protagonisti po dolasku u novo okruženje dolaze i nove muke. Novi ljudi u njegovom životu nepotrebno konstruišu i utiču na njegov boravak i bitisanje u samoj zgradi, oni ga jednostavno drugačije gledaju zato što se on drugačije postavio, odnosno kako oni to ne žele. Na pameti su mu i razna preispitivanja svojih odluka i pronalazak stvarnog sebe kao ličnosti, sve zbog nesigurnosti u sebe, a kao posledica društva u kom živi. Ispred sebe stavlja masku koja prikriva njegove realne želje, pa poziva prijatelje na žurku useljenja, a dolazi i u blizak intimni odnos sa jednom devojkom. Da li on to zapravo želi ili je to sve laž? U prvim momentima nesvesno prihvata to kao stvarno i istinu, međutim kasnije shvata da je sve to zapravo slika društva, i da je upravo društvo sve to htelo od njega, a ne on, jer su to želje njegove okoline i njihovi kalupi „normalnog“.
Stanari predstavljaju našu okolinu i ljude koji nas svakodnevno okružuju, koji u ovom slučaju ne prihvataju ono što smo postali i ne prihvataju našu drugost i različitost i to kako se mi izjašnjavamo. Pored dominantne drugosti koja vlada ovim romanom, Trelkovski biva osuđen i zbog svog porekla. Oni glavnog junaka pritiskaju kao što i društvo generalno pritiska jednog takvog čoveka, u bilo kom društvu, čak i u najliberalinijem mogućem. Susedi u ovom romanu sebi dodeljuju autoritet da Trelkovskom donesu presudu, uz to određujući ko i šta je on. Trelkovski se tada nalazi u situaciji „sam protiv svih“ i postaje tuđinac za svoje okruženje. Pisac osim par istaknutih likova nije precizno definisao ostale stanare zgrade, već se u više navrata pominju drugi likovi pa dolazi do određene zabune i kontradiktornosti u samom romanu. On svakodnevno susreće nepoznate stanare i tako njegovi neprijatelji postaju neizbrojivi i samim tim strašniji. Njegova paranoja postaje sve dublja i mračnija kada god mu se neka njegova neuklopivost nabije na nos, pa sve to dovodi do sukoba između dve strane: Trelkovskog – strah, i njihove strane – nepoverenje.
Rolan Topor je i sam u svojim delima pre Stanara govorio o svojoj poziciji autsajdera i nekoga ko je prihvatio taj status, pa je shodno tome, autsajderskim pristupom napisao i ovaj roman.
Nema komentara