Film Bugonija, u režiji Jorgosa Lantimosa predstavlja atmosferično i suzdržano ostvarenje koje se manje oslanja na klasičnu radnju, a više na vizuelni i zvučni aspekat filma. Uz narativnu i dijaloški vođenu priču, film gradi značenje i kroz ritam, tišinu i ponavljanje, ostavljajući gledaocu prostor za lično tumačenje.
Radnja filma prati Tedija i Dona (Džesi Plemons i Ejdan Delbis), braću koja su na neki način izolovani od sveta, fizički bliski prirodi, ali emotivno distancirani od okoline. Njihova svakodnevica prikazana je kroz niz naizgled jednostavnih situacija, koje ne vode ka klasičnom zapletu, već postepeno otkrivaju unutrašnje stanje likova. Oni kidnapuju Mišel Fuler (Ema Stoun), moćnu preduzetnicu, zbog sumnje da je ona vanzemaljac. Film se ne bavi konkretnim događajem, već stanjem svesti, osećajem zastoja i nemogućnošću promene ovozemaljskog sveta.
Režija Jorgosa Lantimosa u ovom filmu oslanja se na duge, statične kadrove u kojima dominiraju zvuci prirode, često bez ikakve muzičke podloge. Ovakav pristup usporava tempo filma i naglašava osećaj tišine i praznine, ali i prisutnosti prostora u kojem se likovi nalaze. Zvuk ambijenta postaje ravnopravan element priče, preuzimajući ulogu izražavanja emocija koje lik ne izgovara. Kao kontrast tihim i sporim scenama režija nam za dinamične događaje i kretanje likova donosi odsečnije i grublje kadrove i brze sekvence, koje su praćene dramatičnom klasičnom muzikom. Ova suprotnost stvara jasnu podelu između stanja smirenosti i naglih emotivnih pomaka. Upravo u tom smenjivanju ritmova film gradi svoju napetost.
Foto: Vikipedija
Vizuelni stil filma je sveden, sa naglaskom na prirodne pejzaže i ponavljanje sličnih kompozicija kadrova. Posebno je značajna paralela između prvog i poslednjeg kadra, koja sugeriše kružnu strukturu filma. Ovakav povratak na početnu vizuelnu tačku ostavlja utisak zatvorenog “začaranog” kruga i povratka na početak ciklusa. Tema filma Bugonija bavi se odnosom moći, istine i paranojom u savremenom društvu, kroz priču o otmici žene za koju kidnaperi veruju da nije ono što se predstavlja. Film istražuje kako teorije zavere, strah i potreba za smislom mogu da utiču na ponašanje pojedinaca, ali i koliko je granica između racionalnog i iracionalnog lako izbrisana. Kroz zatvoren prostor i ograničen broj likova, Bugonija ispituje ko zaista ima kontrolu u situaciji koja na prvi pogled deluje jednostavno, kao i kako uverenja, a ne činjenice, mogu da oblikuju stvarnost i međuljudske odnose.
Gluma Eme Stoun u Bugoniji zasniva se na suzdržanosti i kontroli. Ona lik gradi kroz sitne promene u ponašanju, pogledu i tonu, a ne kroz naglašene emotivne ispade. Njena interpretacija deluje promišljeno i precizno, ali namerno distancirano, što ostavlja utisak lika koji je stalno korak ispred situacije u kojoj se nalazi. Nasuprot tome, dvojica kidnapera funkcionišu kao kontrast njenoj smirenosti. Njihova gluma oslanja se na nervozu, nesigurnost i česte promene raspoloženja. Iako povremeno deluju karikirano, njihova neusklađenost i impulsivnost doprinose tenziji i naglašavaju neravnotežu moći između njih dvojice. Zajedno, ova tri glumačka pristupa grade odnos u kojem dominira psihološka, a ne fizička napetost, što je u skladu sa ukupnim tonom filma.
Iako zbog sporog ritma može delovati zahtevno, Bugonija ostvaruje snažan autorski identitet i jasno definisan filmski jezik. Film pretpostavlja aktivnog gledaoca, koji je spreman da preispituje motive likova i sopstvena uverenja, a ne da mu se sve jasno objasni ili zaključi umesto njega. Upravo u tom zahtevu za pažnjom i interpretacijom leži i njena najveća snaga, ali i razlog zbog kojeg Bugonija neće ostvariti univerzalnu privlačnost.
Nema komentara