Veljko Tasić koji crta grafite pod umetničkim imenom Zvrk svoju crtačku karijeru započeo je u Leskovcu gde je i rođen, a trenutno živi i studira u Beogradu na odseku za grafički dizajn Beogradske politehnike.
Foto: Lična arhiva sagovornika
Tasić je učestvovao na brojnim grafiti festivalima i JAM-ovima u Srbiji i regionu kao što su Runaway Festival vol.5, DUK festival u Čačku i 12. SB Graffiti Fest u Slavonskom Brodu. Od izložbi Tasić izdvaja „Inside Out“, izložbu u okviru Međunarodnog trijenala proširenih medija, kao i „Hesoyam Exibition“ održanoj u kući Đure Jakšića. Takođe je član umetničkog projekta „Traka“, gde obavlja dizajnerski posao. U razgovoru za naš portal, pored svog dosadašnjeg rada i projekata kojih je deo, Tasić je govorio i o načinu na koji je pandemija uticala na njegov umetnički rad, ali i na funkcionisanje grafiti scene uopšte.
– Cela ova godina povukla je neke nove stvari koje moraju da ti budu prve na pameti, pa tek onda nakon njih dolazi luksuz koji predstavlja tvoje slobodno vreme. Tako da su mi na prvom mestu bili posao, smeštaj, faks, a za crtanje sam znao da će se desiti – to neće nigde. Zbog toga je i scena malo zatajila, ali i dalje imaš ljude koji konstantno crtaju i koji bi crtali i da je armagedon. Na kraju krajeva, stvari variraju od umetnika do umetnika.
Kako si se odlučio da crtaš pod imenom „Zvrk“?
– Postojali su nakon Krstarice čet rumovi i sećam se da je postojao taj neki Zvrk čet rum, ili platforma, šta već. Tu uđeš, imaš svog malog avatara, pišeš, mogao si da imaš privatni čet s nekim. Ja sam generalno promenio dosta tagova koji su uglavnom ličili na „Ameriku“, jer smo se svi u početku ložili na taj zapadnjački pristup grafitima. I tu je „Zvrk“ samo izletelo. U početku je bilo malo nezgodno zbog taga koji je zbog samih slova na latinici komplikovaniji za crtanje. U nekom trenutku se to okrenulo na ćirilicu, i to mi je leglo k‘o budali šamar.
Tvoj stil je vremenom pretrpeo dosta promena, od kojih je poslednja prelazak sa crtanja slova na crtanje ilustracija. Kako je tekao taj razvoj?
– Došao sam do neke faze kada sam počeo da više ilustrujem slova, da ih lomim, da se ne držim oldskul formi, nego da to bude malo razigranije i da nešto što mi je u glavi pokušam da prenesem na zid. Krenuo sam da pratim i neke ilustratore i skapirao da me to malo više „loži“. Tu je bila borba da li ću da nastavim da crtam slova ili samo ilustracije, jer ja ne mogu da vagam, ili je jedno, ili je drugo. I onda sam samo prelomio u jedno trenutku: crtaj ilustracije ako ti se crtaju! Bilo je tu i dobrih i loših zidova dok nije došlo do toga da svaki put kad dođem ispred zida znam šta radim. Bilo mi je prijatno da radim ilustraciju, da znam konture lica, da znam ovo, da znam ono, da ne može ništa da me iznenadi.
Deo si muzičko-dizajnerskog projekta „Traka“ gde si zadužen za vizuelni deo posla. Kako je „Traka“ nastala i koja su njena dosadašnja ostvarenja?
– Traka je nastala iz želje da imam grupu kreativaca oko sebe i da se mi cimamo oko nečega. U početku je postojala ideja da se stvori nešto poput brenda, mada je to zatajilo posle nekog vremena. U jednom trenutku sam pitao Vuka Luku Ukropinu (Cukar), koji je sada deo Trake, hoće li da radi dizajn za majice, da pravi muziku, šta god, samo da se nešto radi. On mi je rekao za Nemanju Maksimovića (Nmee) koji je producent i kome se dopala čitava ta ideja. Oko Trake postoji jedna „porodica“ koja privređuje za nju, ali smo nas trojica ostali kao neka ključna trojka, jer smo se našli oko iste muzike koju gotivimo, oko istog dizajna i te neke tamnije energije. Trenutno imamo potpisan ugovor za YUKU Records iz Praga i prvo muzičko izdanje nam izlazi u januaru. Vinil za koji sam radio dizajn je izašo iz štampe, a prvih 50 primeraka u pretprodaji su rasprodati. Drugi projekat je u pripremi i zvaće se „MAKTUB“ što znači „it was written“ i nadovezuje se na prvi koji nosi naziv „Start Taking Note“.
Takođe si član crtačke ekipe HESOYAM. Po čemu bi izdvojio svoju grupu od ostatka scene?
– Kao prvo, HESOYAM čine Quam, Snout, Leaf Kid, Endo, Chenipe i ja. To je jako kvalitetna grupa momaka koji su kao umetnici doneli nešto novo kod nas i svako ima neku svoju energiju, svako ima svoj stil i unikatan je na svoj način. Mi smo deo te neke mlađe generacije u Beogradu koja ozbiljnije pristupa zidu. Naravno, imaš ti andergraund scenu, imaš STU ekipu, pa FYGS, imaš Sobekcisa, Das Drogene... A na nas tu gledam kao ekipu koja je tek počela, i koja će tek napraviti neke ozbiljnije iskorake.
Foto: Lična arhiva sagovornika
Dolaziš iz Leskovca, a prethodnih pet godina živiš i studiraš u Beogradu. Koliko se razlikuju mogućnosti koje imaš kao grafiti crtač u ove dve sredine?
– Razlika je ta što je u Beogradu to deo kulture i svakodnevice. Grafiti su deo andergraund scene i često možeš da sretneš nekog ko barem ima bocu u rancu i piše nešto, dok u Leskovcu nema toga. Kao drugo, nabavka materijala je mnogo pristupačnija. U Beogradu, recimo, imaš tu izuzetno dobro opremljenu farbaru Beowallz gde se sakuplja scena. Svaki put kad dođeš tu možeš da vidiš nekog drugog crtača ili lika za kog znaš da je crtač čim je tu, iako mu ne znaš ni ime, ni tag.
Pored grafita baviš se i grafičkim dizajnom. Kako upoređuješ zid sa ostalim radnim površinama?
– Mnogo je drugačiji osećaj kad pomisliš na zid, na prvom mestu. To je koren svega. Jer ti kad kreneš da crtaš grafite znaš da je to što radiš na papiru dobro, ali je ništa u poređenju sa onim što treba da odradiš na zidu. Kad ti osvojiš taj zid, kad radiš i na mokrom i starom zidu koji ti sve upija, imaš tu konstantnu borbu sa njim. Platno je lepo, radiš ga kući, posvetiš mu se, ali zid – to je ceo proces. Ustaneš ujutru, jedeš, popiješ kafu, uzmeš boje, pogledaš skicu, kreneš i dođeš do zida, pa padne kiša, pa razmišljaš da li će policija da dođe... I onda kad kreneš ne možeš da staneš. Tako da je on važan isto koliko i ono što crtaš.
Više puta u toku razgovora spominjao si tagove. Kako gledaš na te kraće forme i na samu ilegalu i bombing?
– Kao na nešto prelepo (smeh). Mislim, ja nisam taj lik, ali vremenom će možda te stvari da se promene zbog drugačijih tendencija. Uglavnom imam nešto kod sebe da bacim tag, ali trenutno nemam naročitu želju da dalje zalazim u te vode.
Da li grafiti treba da pošalju određenu poruku ili su oni samo lična ekspresija crtača?
– Lična ekspresija crtača, definitivno. Isto kao tetovaža. Je l’ mora da ima značenje? Ne mora, sviđa ti se. Tako treba da bude i sa zidovima, i nema tog faktora koji može da zabrani čoveku da prenese svoju ekspresiju u delo. U ovoj deceniji poboljšao se odnos prema grafitima i strit artu, i mada je to daleko prihvatljivije nego ranije, verujem da će tek u sledećoj deceniji grafiti postati nešto normalno kod nas.
Nema komentara