KATARINA POHLOD: Trčanje mi je ušlo pod kožu

–  Opet sam zaplakala na samom kraju, kad smo stigli do Central parka. A parku nikad kraja. Kad sam prešla cilj, ljubim medalju, pa gledam u nebo. Hodala sam kao robot, kao i svi uostalom, ukočeni smo bili – radosno se Katarina Pohlod priseća Njujorškog maratona. 

foto: Katarina Pohlod (Fejsbuk)

Ovo je bio njen najveći uspeh otkako je počela da se bavi trčanjem na duge staze.

 –  Ta medalja mi je na neki način dokaz  koliko sam ozbiljno pristupila trčanju. Iako se ne bavim ovim celoga života kao profesionalni atletičari, mislim da nisam više ni amaterka – dodaje ona. Katarina Keti – kako joj tepaju sugrađani dok trči ulicama rodnog Kaća – ima 26 godina. Od malena se bavila sportom, ali je pre četiri godine otkrila svoju današnju pasiju – trčanje. Ubrzo je počela da trenira u atletsko-rekreativnom klubu Fruška gora, a nije mnogo vremena prošlo pre nego što je počela da pretrčava desetine kilometara na trkama i polumaratonima u Novom Sadu, u Nemačkoj, u Osijeku. Trenutno je četvrta u Srbiji na godišnjoj rang-listi u maratonu, po izboru neformalnog udruženja Klub 100 maratona. Svoju drugu maratonsku trku istrčala je na drugom kontinentu, na jednom od „velike šestice” – čuvenom Njujorškom maratonu, počekom novembra ove godine. Ostatak prestižne grupe čine Boston, Čikago, Tokio, London i Berlin. Ove 42-kilometarske trke privlače desetine hiljada trkača – od kojih većina nisu profesionalni sportisti, tako da se učešće može steći ostvarenom normom, preko lutrije, učešćem u humanitarnoj organizaciji ili na neki drugi način. Kako je prosečno vreme za koje su do sada žene mlađe od 30 godina završavale Maraton u Njujorku oko četiri i po sata, Katarinino vreme od 3 sata i 28 minuta dobija na značaju. Ipak, ona kaže da je na trenizima očekivala nešto bolji rezultat:

– Ne mogu reći da nisam zadovoljna, jer znam koliko su na mene uticali i vetar i sama atmosfera u Njujorku, ali sam se na treninzima pripremala za malo bolje vreme ‒ kaže ona.

 Koliko ti je onda ometala koncentraciju ta silna buka i sve što se dešavalo oko tebe, s obzirom na to da je Njujorški maraton jedan od najpopularnijih i najmasovnijih maratona na svetu?

‒ Potpuno. Ja sam sve vreme gledala sa strane, misleći da se možda nikada više u životu neću vratiti na ovu trku. Dva i po miliona ljudi je bilo duž staze sve vreme. Ta atmosfera, gužva, ljudi vrište, daju podršku trkačima, mnogi bendova sviraju pored staze, a helikopteri sve snimaju iznad nas.

Je l̓̓̓̓̓̓̓’ bilo onog: haj fajv (high five) sa decom?

‒ Bilo je, a bilo je i onoga „touch for the power“, i velikih postera i transparenata. Ja ne mogu da verujem da oni sedam sati tu skaču i navijaju. Trčali smo kroz svih pet delova Njujorka – Stejten Ajlend, Bruklin, Kvins, Bronks i Menhetn, ali kako uđeš u koji deo, tako ti ljudi koji tu žive požele dobrodošlicu panoima: dobro došli (wellcome to…) i vidimo se sledeće godine (see you next year). Imali smo i imena na majicama i onda ljudi sa strane vide šta piše, pa viču: go, Katy, go,go! Dok sam ja shvatila odakle su pročitali. Neverovatni su, i takve detalje zapažaju. Osim te mase koja mi je odvraćala pažnju, ja sam i sama htela da razgledam dok trčim. Kad smo bili na mostovima, naravno da ću da gledam prizor sa te visine, pa sam onda krenula i da plačem, a i to me je ometalo. Ali na kraju sam ipak uspela da istrčim svoj novi rekord, 3:28.

Zbog čega je još ovaj maraton, kao jedan od najprestižnijih, poseban? Kako se razlikuje od prethodnih trka na kojima si trčala?

‒ To je bio pravi spektakl, ogromna manifestacija sa više različitih trka. Bile su tu i slavne ličnosti, humanitarne organizacije i takmičari sa invaliditetom. Takođe, navijači će ti pružiti maksimalnu podršku, jer je maraton za njih „vau“. Ovde kad te neko vidi na maratonu, nervira se zbog zatvorenih ulica, i zato što „smetaš”. Tamo maratoncima skidaju kapu. Izdvojila bih još i to što je i sam Njujork atraktivna turistička destinacija, to je drugi kontinent. Organizacija je takođe bila perfektna. Tamo su stalno u pripravnosti i medicinsko osoblje i volonteri. Bilo je na hiljade volontera. Kad prođeš cilj, neće da te puste na miru dok god ne vide da si dobro. Ja nisam mogla da otvorim flašicu vode. To je neko od njih primetio, a nas je stotinu bilo na cilju, što je neverovatno. Odmah su doleteli do mene da pomognu, da vide da li je sve u redu, da li mi nešto treba, flašicu mi odvrću. Divni su utisci sa cele trke.

 Za većinu onih koji tek počinju sa maratonima, cilj je samo da završe trku, neki žele da im vreme bude ispod četiri sata, nekima je važan plasman u odnosu na svoju kategoriju, a ti si od početka imala za cilj da istrčiš oko 3:15?

‒ Pa, da. Meni je ovo drugi maraton. Prvi sam trčala u februaru ove godine. I istrčala sam bez posebne pripreme i sa upalom mišića za 3:36, što je bilo sjajno vreme. Kada sam to izdržala, onda sam znala da mogu još bolje da trčim. Počela sam posle oporavka koji sam imala tokom leta da se pripremam za ovaj jesenji, Njujorški maraton. Ljudi kažu da je za prvi maraton uspeh samo istrčati ga, za bilo koje vreme. Ali ja sam vrlo ambiciozna i borbena i kada nešto radim, hoću da to bude najbolje.

foto: Katarina Pohlod (Fejsbuk)

Ti si i ranije bila predana sportstkinja. Koliko ti je iskustvo i fizička sprema koju si tamo stekla pomoglo kad si počela da se baviš atletikom?

‒ Da, gimnastiku sam trenirala sedam godina, a nakon toga sam igrala folklor, pa sam i rukomet trenirala godinama. Išla sam malo na plivanje, a čak sam ovako niska probala i košarku. Baš sam volela sport. Celog života sam se trudila da budem u formi, vežbala sam i kod kuće. Bavila sam se i fitnesom, tražila sam nove vežbe preko interneta, a pre toga sam sekla iz novina, kupovala CD-ove Sindi Kraford sa fitnes treninzima. Volela sam da idem na trčanje i dok sam trenirala gimnastiku, mada sam atletiku počela da treniram sasvim slučajno. Pre četiri godine sam zapela u dvorištu, pala i ukočila se. Primala sam injekcije, išla na terapije, ali mi ništa od toga nije pomoglo. Sedela sam za kompjuterom, razmišljala šta više da radim, jer sam shvatila da nešto moram sama da preduzmem. I tada sam rešila da počnem da trčim. Obula neke stare, bezvezne patike i otišla na ulicu da trčim, bože sakloni. Ali volja je bila bitna, to je na prvo mestu. Tada sam pretrčala svoja prva dva kilometra, ko bi rekao, išla sam polako. Onda sam našla klub u Novom Sadu, pa sam učestvovala i na prvoj trci na Paliću, jer sam odmah želela da se takmičim.

Kada si počinjala da treniraš, da li si planirala da to postane ovako ozbiljno? Kako su se povećavala te distance koje si trčala?

‒ Sve što radim u životu volim da radim kako treba, osim ako mi nešto baš ne ide, kao što sam uvidela kad sam počela da treniram košarku, jer sam ja „metar i žilet”. Međutim, shvatila sam da mi trčanje sve bolje ide, da sa svakom trkom sve više spuštam vreme. Imala sam potrebu da budem na stazi, da ne propustim nijedan trening. Trčanje mi je ušlo pod kožu. Tada sam i upoznala ljude koji su počinjali da treniraju u atletsko-rekreativnom klubu Fruška gora. Sprijateljili smo se i počeli da treniramo zajedno. Posle četiri godine treniranja, htela sam da probam i maraton, da osetim tu dužinu, da vidim kako će da mi ide. Mada, isprva nisam mislila da ću trčati maraton. Pa nisam luda, to je 42 km, kao odavde do Inđije. Bože dragi, pa vozom mi treba toliko!

Da li ti se desi da danas tako razmišljaš u toku trke ‒ ovo je poslednja put, dosta mi je, neću više nikada trčati?

‒ Bilo je takvih situacija, naravno. Tačno se sećam, na polumaratonu u Osijeku sam rekla kako je toliko teško da više nikada neću trčati. Šta će mi to. I onda kad prođe trka, shvatiš da voliš tu svoju muku, kad se naprežeš, kad se znojiš, kad se mučiš. Ali ipak, ne radi ovo mnogo ljudi. Maraton je stanje uma. Koliko si utreniran da razmišljaš o sebi dok trčiš, da li ćeš dobro da se dočekaš na stopala, da li ti je kičma ispravljena, a jako je važan i položaj ruku. Trkači često spuste ruke od umora, ali to je zapravo još napornije.

Kažeš da je um bitan za trčanje maratona. Da li imaš i psihološke pripreme?

‒ Ne. Mislim da je to nešto sa čime se čovek rađa, što postoji u glavi. Mada je talenat samo pet odsto uspeha, rad mnogo više, a opet, čovek mora da ima i „dobru glavu”.

Ti si prva žena iz Srbije koja je u poslednjih desetak godina istrčala Njujorški maraton. Da li misliš da devojke generalno možda teže podnose ovakve napore? (Između ostalog, umeju da otpadaju nokti na nogama, da se stvore žuljevi od opreme itd.)

‒ Da, meni recimo fale tri nokta i verovatno će još faliti, ali dobro, to je manje bitno. Nikada muškarci i žene ne mogu da se porede, mada je prirodno da su muškarci jači i izdržljiviji. Mada kod nas ima mnogo manje žena u maratonu, a i u Njujorku je takođe tako bilo, 20.000 trkačica i 30.000 trkača.

Kakve još posledice ostavlja trka po tvoje telo? Često u medijima viđamo slike devojaka dok trče ili džogiraju, i one izgledaju savršeno, osmehuju se, vijori im se kosa…

‒ Što kažu, „niđe veze”. Mi smo oznojane, ne tako mirišljave, često i prljave jer trčimo i po snegu, i po vetru i po kiši. Tako da tada stvarno ne razmišljam da li sam čupava ili prljava, niti kako izgledam. Veliki je napor koji telo tokom trke podnosi, izgubi se oko 2.500 kalorija u toku tri sata.

Koliko ti tada treba vremena da se oporaviš?

‒ Nakon trke nema previše odmaranja, to je više aktivan odmor. Vrlo je bitno istezanje. Ja sam se posle Njuorškog maratona istezala sat i po, jer, da nisam, bila bih ukočena sedam dana. Takođe, nakon istezanja, dugo ležim u kadi, u sodi bikarboni, a potreban mi je i led. Često se kombinuju varijante toplo-hladno. Dan nakon trke obavezno je rastrčavanje, I onda sledi pauza od nekoliko dana. Glikogen u mišićima se istroši, zbog čega je važno voditi računa i o ishrani, pogotovo nakon trke. Petnaest minuta posle same trke  potrebno je uzeti neki protein, jer to je ono što će prvo da uđe u mišić koji vapi za energijom. To je neka čokoladica, surutka u prahu, ne možeš odmah pojesti kilo pileta kad si završio. Posle se, naravno, jede i onaj pravi proteinski obrok ‒ belo meso, riba i povrće.

Rekla si nedavno u intervju da se trčanje trke može porediti sa rođenjem deteta. Slično je rekla i učesnica maratona Helen Kofi u članku za britanski Telegraf: „Trčanje maratona je poput rođenja deteta. Neke delove ćeš mrzeti, biće neizmerno bolno i samoj sebi ćeš se zakleti NIKADA VIŠE. Šest meseci kasnije, agonija neće biti zaboravljena, ali će te sopstveni mozak prevariti da bi bilo dobro da probaš još jednom.”

‒ Još neko je to rekao? Znači, nisam jedina koja misli da je ovo poređenje zanimljivo. Nisam rodila dete, ali sam želela da opišem koliko je trčanje ovog maratona velika stvar za mene. Isto tako, velika je bila i muka doći do tog rezultata, često sam i plakala posle nekih treninga koliko je umelo da bude teško. Desi se da nemaš ni dan odmora. Mislim da ovo poređenje slikovito dočarava kroz šta se prolazi, i koliko mi znači ovaj rezultat, jer sam odlučila da veliki deo svog života posvetim maratonu. To za mene nije samo hobi.