Tokom dve decenije profesionalne odbojkaške karijere, Andrija Gerić je sa reprezentacijom osvojio brojne medalje, među kojima su zlatna na Olimpijadi u Sidneju 2000, bronza na Olimpijadi u Atlanti 1996, srebro na Svetskom prvenstvu 1998. i zlato na Evropskom prvenstvu 2001. godine.
Svoju uspešnu sportsku karijeru upotpunio je akademskim obrazovanjem iz psihologije i NLP metodologije. Njegov pristup zasnovan na spoju akademskog znanja i praktičnog iskustva, a do sada je inspirisao više od 450 sportista iz najrazličitijih disciplina, od fudbala i tenisa do jahačkih sportova i borilačkih veština. Danas svojim klijentima pomaže da ojačaju mentalnu snagu, prevaziđu pritiske i dostignu svoje ciljeve.
U ovom intervjuu, Gerić govori o tome kako je svoju strast za sportom pretvorio u misiju da sportisti postanu najbolja verzija sebe.
Koliko je vaša sportska karijera uticala na odluku da se bavite psihologijom i u kojoj meri vam je lično iskustvo pomoglo u radu?
Psihologija me je interesovala još dok sam se profesionalno bavio odbojkom, ali nisam imao vremena da se tome posvetim jer sam igrao za reprezentaciju 15 godina. Kada sam odlučio da upišem fakultet, još uvek sam igrao, pa je prva godina studija bila je dosta naporna. Od početka sam znao da želim isključivo da se bavim psihologijom u oblasti sporta. Shvatio sam da se tada u Srbiji vrlo mali broj ljudi bavio tim poslom, sa ograničenim sportskim iskustvom. Išao sam i na razne druge kurseve u oblasti psihologije kako bih stekao što više znanja i iskustva. Igrao sam sva moguća takmičenja, bio i u dobrim i u lošim klubovima, gubio sam i pobeđivao, znam kakav je to osećaj, i iskustvo mi pomaže da bolje razumem sportiste. Trudim se da iz ugla sportiste pružim nešto korisno i konkretno, što može da se primeni, jer znam kako sportisti gledaju na sportskog psihologa.
Da li se mentalni trening danas dovoljno vrednuje u odnosu na fizički?
Rekao bih da se u Srbiji ceni sve više i više. Svaki ozbiljan sportista i svaki ozbiljan klub treba da ima nekog sa kim radi. Moja uloga je da podignem svest, jer sam tokom svoje karijere imao prilike da radim sa sportskim psiholozima, sa nekima sam bio zadovoljan, a sa nekima nisam. Mi smo tu da ubrzamo neke procese. Možda ćeš ti sam doći do rešenja, ali ja ti mogu pomoći da to bude brže, jer sa bio i sa jedne i sa druge strane.
Da li postoje univerzalni principi mentalne pripreme koje važe za sve sportove? Koliko se vaš pristup menja u odnosu na starosnu dob sportiste i vrstu sporta?
Što se tiče samog rada, nema razlike, jer su i u grupnom sportu svi igrači individue i svako od njih ima neke svoje probleme. Rad je isti i problemi su isti, bez obzira na sport. Fleksibilnost je veoma bitna, ja ne mogu da se pripremam za sesiju sa nekim. Možda sam planirao da radimo na nečemu određenom, ali je neko tog dana imao ozbiljniji lični problem. Svaki klijent je priča za sebe i u radu sa ljudima nikad ne znaš šta možeš da očekuješ. Ono što se kao problem izdvaja kod većine mladih ljudi jeste prelazak sa juniorskog na seniorski nivo. Deca nisu spremna da se bore i igraju protiv nekog starijeg od njih, a da su iz iste kategorije. Imam dosta klijenata koji su u tranziciji. Iako neke moje kolege rade sa mlađim uzrastima, ja ne radim sa decom mlađom od 12 godina, jer smatram da deca u tom periodu treba da se igraju. Posebno su mi interesantni sportovi o kojima ne znam mnogo, na primer borilački sportovi. Sa svakim klijentom naučim nešto novo o tom sportu.
Koliko se vaš pristup menja u odnosu na to da li je u pitanju individualni ili timski sport?
Razlika je jedino u tome što kod individualnih sportova svako hoće da bude potpuno odgovoran za svoj rezultat. Kada se radi sa ekipom, u ekipnom delu mora svako da učestvuje, a u individualnom učestvuje ko želi. To može biti nezgodno jer sa nekim ljudima radim ekipno, a znam neke stvari o njima pojedinačno jer sam sa njima radio i individualno. U timskom sportu je najteže srediti odnos između igrača. Oni su različite ličnosti sa različitim vrednostima i sve to treba nekako povezati.
Foto: Iz arhive sagovornika
Koliko se razlikuje pripremanje sportista za Olimpijadu i za neka manja, lokalna takmičenja?
Svako takmičenje je takmičenje. Ako imaš 12 godina, tebi je gradsko takmičenje najbitnija stvar na svetu. To je sve do percepcije gledanja i zbog toga sve treba poštovati. Isto je nekome ko igra u četvrtoj ligi fudbala i nekom ko igra u Super ligi. Proces i odnosi su potpuno isti. Važno je razumeti i poštovati osobu sa kojom radiš, kao i njene vrednosti, jer, iako je možda u široj slici to potpuno nebitno, toj osobi je veoma bitno.
U vašoj biografiji spominje se i NLP metodologija, koliko često koristite NLP tehnike i koliko one mogu biti značajne sportistima?
NLP je praktičan alat iz psihologije, ali samo jedan od mnogih koji se koriste. To je skup tehnika koje mogu biti od pomoći, ali za postizanje dugoročnih promena potrebno je vreme i rad ne samo na racionalnom, već i na telesnom nivou. NLP je efikasan za brzo rešavanje problema, ali za trajne rezultate potrebno je primeniti i druge metode. Može se koristiti i manipulativno, posebno u prodaji, ali se ja fokusiram isključivo na njegovu primenu koja koristi sportistima. Dakle, NLP može biti koristan, ali je zabluda da se sa njim može sve. Ključno je stalno širiti znanje i odabrati najadekvatniji pristup koji će najbolje pomoći klijentu.
Kako gledate na uverenja sportista da im određeni objekti ili rituali mogu doneti sreću i doprineti njihovom uspehu?
Sportisti često imaju rituale, kao što je zagrevanje na određenoj poziciji i slično, ali važno je da kontrolišu te rituale. Podržavam verovanje da nošenje određene majice može doneti sreću, ako ti to daje sigurnost i pojačava samopouzdanje. Međutim, treba voditi računa da ti rituali ostanu pod tvojom kontrolom. Bitno je da ih kontrolišeš, da ne postaneš rob tih rituala, da ne izgubiš samopouzdanje i veru u sebe ako, na primer, ne možeš da nosiš tu majicu za koju veruješ da ti donosi sreću tokom sportskih događaja.
Koji je najveći izazov u radu sa profesionalnim sportistima?
Najveći izazov je da se oni odluče da rade. Oni dođu uglavnom kad više ne znaju šta da preduzmu. Naravno, bilo je i onih koji su sami odlučili da rade sa nekim jer misle da im to može pomoći. Najviše volim da radim sa ozbiljnim sportistima jer su oni motivisani, rade ono što smo se dogovorili i u interesu im je da budu što bolji. Imao sam i situaciju da neko dođe kod mene jer idu svi drugi, pa se ispostavi da mu uopšte nije potrebna moja pomoć. Nema potrebe da se dolazi samo da bi se reklo da imaš psihologa, pravo vreme je onda kada se pojavi neki problem ili nedoumica. Postoje i oni koji ne žele da rade sa sportskim psihologom, ali ja ne mogu nikog ni na šta naterati. Ako je neko nateran da dođe kod mene, od toga nema ništa. Najteže mi je kada neko dođe i misli da ću mu ja rešiti problem, jer ja ne rešavam problem, već pomažem klijentu da on sam dođe do rešenja. Početna tačka je želja da se nešto promeni.
Koja je najvažnija lekcija koju ste vi naučili tokom rada sa sportistima?
Kao psiholog moraš skloniti sebe i svoje vrednosti iz cele priče. Iako meni lično neki problemi mogu delovati smešno, to nije važno, jer je osobi sa kojom radim to najveća i najbitnija stvar. Bitno je umeti to prihvatiti i raditi sa njom na tome. Naučio sam da prihvatim ljude onakvim kakvim jesu, sa svim njihovim problemima i manama.
Nema komentara