Mlada i talentovana režiserka Svetlana Gaško učinila je iskorak i otvorila svima nama vrata Amaterskog slovačkog pozorišta u Kisaču i pokazala da pozorišni jezik ne zna za granice.
Početkom prošle godine predstava "Smetovi“ slovačkog autora Vladimira Hurbana Vladimirova osvojila je prvo mesto na Pokrajinskom festivalu amaterskih pozorišta, prvo mesto na Republičkom festivalu, kao i mnogobrojne nagrade za režiju, izvedbu predstave, glumu i autorsku muziku. Za Amatersko slovačko pozorište te nagrade su bile samo potvrda kvaliteta višegodišnjeg rada, a ove godine slave 120 godina postojanja.
Publika je prethodne godine imala priliku da na Festivalu festivala u Trebinju po prvi put odgleda predstavu Amaterskog slovačkog pozorišta igranu na srpskom jeziku, što predstavlja iskorak u njihovom dosadašnjem stvaranju.
Kako je došlo do odluke da na Festivalu festivala u Trebinju nastupate na srpskom jeziku, iako ste na prethodna dva festivala nastupali na slovačkom?
Što se tiče Trebinja, tamo je bio uslov da, ako želimo da nastupimo kod njih, moramo igrati na srpskom jeziku.
Mi smo to već razmotrili dok smo bili u Bačkoj Palanci na tom Pokrajinskom festivalu. Tačnije, mene su već tada pitali da li bih ja tu predstavu uradila i na srpskom, kao hipotetički, ako se desi da pobedimo sa tom predstavom. U početku sam se dvoumila, jer je to dosta posla – treba prevesti tekst, a zatim sve to ponovo naučiti. Kasnije, kada smo bili na Republičkom festivalu, počeli smo ozbiljnije da razmišljamo o tome, pošto Kisačko pozorište nikada nije bilo na tako nekom festivalu. Ovo je bio prvi put da smo došli na Republički festival, a tek Trebinje, da ne pričam.
Foto: Iz arhive sagovornice
Koliko vam je Republičko takmičenje i festival u Trebinju dao neku vrstu vidljivosti?
Dosta nam je pomoglo na vidljivosti, a to što smo bili u Malom Crniću, gde je selektor bio Aleksandar Dunić, glumac u Pozorištu na Terazijama. On je čuo o predstavi, tačnije, kako drugi ljudi pričaju da je dobra, pa nas je kontaktirao da dođe i pogleda je, da vidi da li možemo da idemo na taj FEDRAS.
Kada smo otišli na taj festival, tamo smo upoznali dosta ljudi koji bi voleli da gostujemo kod njih sa predstavom, poput Teatra 011 iz Beograda, koji su sada pobedili na Festivalu festivala u Trebinju i pozvali nas da dođemo kod njih. Što se tiče vidljivosti, mislim da nam je dosta pomogao taj Republički festival, a možda najviše to što smo se odlučili da igramo na srpskom jeziku. Nekako se stekao utisak da se slovačka pozorišta, u kojima uglavnom radimo predstave na slovačkom, na kraju svode na naš festival "Pozorišne lovorike“ i tu se sve završava, kao i igranje u slovačkim selima.
Kako ste došli na ideju da "Smetovi“ budu delo koje ćete režirati?
Trebalo je da se napravi neka predstava u Kisaču zbog Festivala Aničke Jurkovičove, na koji idemo svake godine u Slovačku, kako bi se održao kontinuitet koji smo imali. Taj festival i pozorišni festival u Kisaču, Zuzane Kardelisove, potpisali su memorandum, pa samim tim pozorište koje pobedi u Kisaču gostuje u Slovačkoj, a ono koje pobedi u Slovačkoj dolazi kod nas u Kisač sa njihovom predstavom. "Smetove“ sam već imala pripremljene, pošto sam na njima diplomirala režiju u Banskoj Bistrici u Slovačkoj, tako da mi je taj tekst bio neka sigurna opcija; nisam morala da prolazim kroz svu tu dramaturgiju iz početka.
Koliko se vaša diplomska predstava "Smetovi“ u pogledu režiranja razlikuje u Slovačkoj i Srbiji?
Postoji razlika najviše u glumi. Što se tiče režije, razlikuje se u tome što ne možeš da radiš sa drugim glumcima na isti način; svaki glumac je na svoj način drugačiji, poseban, pa je i moj pristup njima bio različit. Takođe, razlikuju se i neki tehnički aspekti. Tamo, u studentskom pozorištu, nije bilo toliko mogućnosti da se tehnički izvede predstava kao što je to bilo ovde. Kada sam radila "Smetove“ u Kisaču, imala sam autorsku muziku i dizanje svetla, koje mi je radio momak koji je zapravo dizajner svetla. Jedino što je ostalo isto bila je scena – onu koju sam imala ovde, imala sam i u Banskoj Bistrici. Što se tiče ostalih stvari, razlikuje se dosta.
Da li vam je bilo teško da režirate i budete scenografkinja u predstavi u kojoj i sami glumite?
Što se tiče scenografije, to mi i nekako nije teško, jer kada čitam neku dramu, ja uvek vidim i tu scenografiju, pustim neku muziku i onda mi to samo dođe da vidim, aha, ovo bi moglo da bude to i to. Osećam da to dolazi nekako prirodno. Što se tiče menjanja glavne glumice, ja pre nego što sam išla da studiram režiju, bila sam glumica u dečjim predstavama tu u Kisaču i u nekoliko predstava za odrasle, tako da mi ta gluma nije strana, ali nisam glumila jedno pet godina, pa možda sam imala malo tremu kako će to da izgleda, da nemam neku blokadu. Srećom, to nije bio slučaj. Možda mi je bio veći strah od jezika; plašila sam se da li ću moći da prenesem emociju na jeziku koji mi nije maternji. Lakše je kada na svom jeziku izražavamo to što osećamo.
Možda mi je bilo lakše zato što sam ja režirala taj lik i upoznala ga dok je druga glumica igrala. Htela sam da prikažem tu Katicu malo drugačiju od glumice koja je igrala taj lik pre mene, da to ne bude samo imitacija ili kopiranje njenih facijalnih ekspresija, već da bude autentično.
Foto: Iz arhive sagovornice
Šta vas najviše inspiriše kao režiserku – da li su to likovi ili neki određeni period koji je vezan za neko delo?
Mene je inspirisalo to delo autora Vladimira Hurbana Vladimirova. Već sam radila njegovu dramu "Zamka škripi“ (na slovačkom "Zamka škrípí“), što bi na srpskom bilo "Lokot škripi“. Taj autor mi je jako zanimljiv, pošto su ga smatrali nekim seoskim piscem, ali u njegovim dramama ima dosta neseoskih tema i dubine, pogotovo u tome kako je pisao o međuljudskim odnosima.
Što se tiče "Smetova“, najviše me je inspirisalo da radim tu predstavu jer u toj drami vidimo kako su se žene osećale tada, početkom 20. veka, i kako je društvo gledalo na njih. Želela sam da povučem paralelu i da vidimo da li se odnos prema ženama promenio za tih sto godina. Da li žene još uvek, na primer, trpe u odnosima u kojima se nalaze? Kako se muškarac ponaša prema njima? Da li one imaju pravo glasa? Da li žena sme da tuguje za izgubljenim detetom? Htela sam da prikažem zapravo šta se sve to dešava iza zatvorenih vrata u porodicama, a da mi to ni ne znamo.
Da li ćemo u nekom skorijem periodu imati priliku da vas gledamo sa predstavom "Smetovi“ ili radite na nečemu novom?
Što se tiče "Smetova“, sada imamo malu pauzu do januara ili februara, pošto je jednom našem glumcu rođeno dete, pa smo hteli malo da ga ostavimo da bude sa porodicom. Sigurno ćemo imati reprizu u Kisaču, i mislim da nas sledeće godine očekuju još neki festivali. Već su nas zvali iz nekih srpskih mesta da dođemo.
Svakako idemo u Pivnice, tamo se održava Festival DIDA i tamo ćemo igrati na slovačkom, a posle toga videćemo. Što se tiče nove predstave, imamo u planu da uradimo neku komediju, pošto su ljudi nakon ove predstave bili emotivno pogođeni i dosta tužni. Ljudi su tražili komediju, jednostavno hoće da zaborave na probleme.
To je u današnjem dobu tako, pa idu u pozorište uglavnom da se smeju, ali s druge strane mislim da je bitno pričati i o malo ozbiljnijim temama.
Nema komentara