Koliko god da se priča ili piše o umetnosti, čini se da nikada nije dovoljno.
Ona postoji u raznim oblicima i svuda je oko nas. Međutim, kada je reč o pozorištu, mnogi bi rekli da spada u onaj "zaboravljeni“, "manje bitan ili popularan“ deo umetničkog i kulturnog stvaralaštva.
Kako na to gleda i šta misli o popularnosti i važnosti pozorišta, posebno kada su u pitanju mladi, reći će nam Aleksandra Nikodijević, jedna od urednica i novinarki portala "Hoću (U) Pozorište“.
Aleksandra je diplomirana novinarka, mada kaže da to često zaboravi, a uskoro se nada da postaje i master komunikološkinja. Iako kao mala nije imala mogućnost da često posećuje pozorište, kaže da ga voli oduvek i to u svim njegovim oblicima. Na godišnjem nivou pogleda stotinak predstava. Osim što uživa da bude deo publike, takođe voli i da igra u njemu kroz amaterski dramski studio.
S obzirom na to da u mestu iz kog dolazi nije bilo pozorišta, organizaciju "Hoću (U) Pozorište“ je videla kao sjajnu priliku da počne da otkriva svet "daski koje život znače“ tokom studija u Novom Sadu. Tako je počeo njen novinarski angažman na ovom portalu koji sada traje već pet godina, te se, pored uloge novinarke, sada već bavi i uredničkim vođenjem redakcije.
Kako je došlo do stvaranja portala "Hoću (U) Pozorište“ i kako on funkcioniše?
Portal "Hoću (U) Pozorište“ je prvenstveno nastao kao diplomski rad našeg glavnog i odgovornog urednika, Nikole Bešlića, na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Nikola je imao ideju da napravi portal koji će nalikovati IMDb-u, ali gde mogu da se ocenjuju pozorišne predstave.
Osim toga, svako ko uđe na portal može da pogleda u kalendaru repertoar – kada se i gde koja predstava igra. Zajedno sa drugom Bogdanom počeli su i da objavljuju vesti o pozorišnim dešavanjima. Kada su shvatili da je to preobiman posao samo za njih dvojicu, napravili su konkurs kako bi angažovali nove saradnike i tako se priča postepeno širila i okupljala pozorišne zaljubljenike i entuzijaste.
Moram da napomenem da je naš rad baziran na volonterskom principu, što neretko iznenadi ljude. Dakle, funkcionišemo kao bilo koji drugi medij – najavljujemo događaje, izveštavamo sa predstava, radimo intervjue – ali nemamo nikakvu materijalnu korist, osim duhovne satisfakcije jer radimo nešto što volimo i što nas ispunjava.
Foto: Iz arhive sagovornice
Šta vam je bio cilj kada ste osnovali portal?
Verujem da niko od nas nije imao predstavu o tome kako će sve to danas da izgleda, na nekom mnogo višem nivou nego što je bilo.
Rekla bih da je čitava priča otpočela donekle naivno, ali su nas istrajnost, doslednost i vredan rad doveli do ovoga gde smo sada i to punih sedam godina.
Misija portala bi bila promocija pozorišta u Srbiji. Takođe, neka ideja nam je da privučemo što više mladih da idu u pozorište – oni su nam ciljna grupa. U principu, mladi koji kreiraju i plasiraju sadržaj za mlade.
Da li bi rekla da ste uspeli ostvariti taj cilj?
Verujem da jesmo, ali isto tako verujem da je mnoštvo novih ciljeva i izazova pred nama. Mislim da je dobro da pogledamo iza sebe i napravimo retrospektivu naših dostignuća, i isto tako mislim da treba više da idemo napred ka tome šta nas sve očekuje i na koje načine ćemo mi tome doprineti.
Valja pogledati u prošlost kako bi se napravila neka paralela i kako bi se uvideo progres, ali mnogo je važnije gledati u budućnost jer to je ono što nam sledi. Te dve stvari su uzajamno povezane i jedna bez druge ne mogu.
Šta misliš generalno da li je pozorište popularno, da li ljudi idu i prate dovoljno taj svet?
Rekla bih da postoji taj neki mistifikovani narativ da je pozorište nešto što je elitističko i da pripada određenom soju ljudi, kao što se isto vezuje i za klasičnu muziku ili likovnu umetnost.
To je potpuno pogrešan stav. Pozorište je otvoreno za svakoga. Ili bi bar trebalo da bude. Sa druge strane, razumem da ljudi imaju previše svojih briga i problema i da pozorište nije u njihovom vidokrugu. Cene karata za predstave u odnosu na ekonomsko stanje građana su posebna tema o kojoj ima mnogo da se raspravlja. Isto tako smatram da u određenoj meri treba biti naklonjen kulturi u kulturi nenaklonjenim vremenima.
Kroz delovanje našeg portala svakako da radimo na tome da približimo pozorište ljudima, da ih zainteresujemo da pogledaju neke predstave koje vredi pogledati. Takođe, pozorišta bi isto tako trebalo da rade na tome u vidu marketinga. Trebalo bi da se izopšti ta hermetičnost i da se razbijaju stereotipi i predrasude u vezi sa pozorištem.
Da li i koliko pozorište zanima mlađe generacije?
Ne bi bilo pošteno ukoliko bih rekla da ih ne zanima jer moje okruženje to demantuje. Ali pitanje je u kojoj meri ih zanima i na koji način i o kojem kvantitetu mladih se radi. Ne bih mogla da sagledam objektivno, neka statistička istraživanja bi to najbolje pokazala.
Ono čemu svedočim, kroz razgovore sa pozorišnim umetnicima a i kroz lična iskustva, jeste da uviđam da tinejdžere u prilično maloj meri zanima. Tu se postavlja pitanje da li se radi o njihovoj ličnoj nezainteresovanosti ili u nedostatku adekvatnog repertoara i tema koje su im ponuđene.
Imamo dečje predstave za niže uzraste, imamo dramski program za odrasle, ali čini se da manjka sadržaja za mlade. Pozitivni primeri bi bili recimo rad amaterskih pozorišta u kojima zajednice mladih, poletnih pojedinaca stvaraju predstave i obrađuju teme koje se njih tiču, i to neretko plasiraju na festivalima koji ih okupljaju. Dakle, imamo mlade koji stvaraju za mlade, a mislim da bi institucionalna pozorišta mogla da porade na tome i da treba da osluškuju glas i potrebe mladih kako bi im se približili i kako bi ih zainteresovali.
Šta bi rekla koje predstave su najpopularnije u novosadskim pozorištima?
Čini mi se da repertoar Srpskog narodnog pozorišta prednjači u posećenosti, da je nekako ljudima najpoznatiji i najbliži njihov rad. Polako, ali sigurno, Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház dobija veću pažnju i drago mi je zbog toga jer oni zaista imaju sjajne predstave i njihov ansambl je jedan od najprofesionalnijih i najdisciplinovanijih. Neretko imamo i gostovanja predstava iz drugih gradova, ali često se to svodi na komercijalni sadržaj i na podilaženje publici.
Čini mi se da će gledaoci pre odabrati neku komediju nego dramu, baš iz razloga koji sam maločas spomenula, jer imaju dovoljno svojih briga i žele da ih nešto zabavi, nasmeje i opusti. Ali ne treba im ni to uzeti za zlo. U tom slučaju se treba odlučiti za neku kvalitetnu komediju umesto za neku lakrdiju. Hoću da kažem da u svakom pozorištu u Novom Sadu mogu da se proberu i pronađu kvalitetne predstave, bez obzira da li se radi o institucionalnim pozorištima ili dramskim studijima.
Da li imaš predlog za neke predstave koje bi čitaoci trebalo da pogledaju?
Uvek i svuda preporučujem "Tri zime“, diplomska predstava studenata glume u klasi Jasne Đuričić, samo treba ispratiti kada se igra i što pre uzeti karte. Takođe, odlična komedija u Pozorištu mladih "39 stepenika“ u režiji Igora Pavlovića. Preporučujem i novu predstavu Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház "1981“ renomiranog pozorišnog reditelja Tomija Janežiča, ukoliko ste spremni na petočasovno iskustvo, ali verujte mi da ćete izaći sa potpuno drugačijim osećajem i doživljajem.
Pratite i repertoar Pozorišta Promena u kojem studenti izvode svoje ispitne i diplomske predstave. Verujem da ćete tu naći štošta zanimljivo i vama interesantno.
Da li imaš neku poruku ili savet za studente i mlade kada je u pitanju pozorište i kultura?
Pozorište defakto neće promeniti svet, ali i te kako može da promeni svest. Pozorište može da nam bude sigurno mesto, mesto razmene, mesto na kojem možemo sebi da dozvolimo ranjivost u svrhu toga da osetimo katarzu. Pozorište nekada ne nudi neke odgovore, ali neretko i zasigurno postavlja prava pitanja.
I sve to skupa nas može oplemeniti, edukovati, učiniti da postanemo bolji ljudi. Ne treba potcenjivati moć umetnosti. A i nije lepo biti nekulturan!
Nema komentara