Predstava "Prah“, urađena po drami Đerđa Špira, obeležila je kraj godine u pozorištu "Dobrica Milutinović“ u Sremskoj Mitrovici.
Glavnu žensku ulogu iznela je maestralna glumica Nataša Ninković.
Duodrama "Prah“, u adaptaciji i režiji Veljka Mićunovića, izvodi se već gotovo deset godina u državi, ali i regionu. Sjajan dvojac, koji čine Nataša Ninković i Zoran Cvijanović, ispratila je i internacionalna publika, koja je imala priliku da ih vidi tokom njihovih putovanja.
Predstava prati sasvim običan život jednog bračnog para, sve dok se ne pojavi dobitna loto srećka. Slučajni dobitak, umesto sreće, donosi bezbroj pitanja, dilema, strahova i nesigurnosti.
Aktuelnost teme doprinela je velikom odazivu publike u Sremskoj Mitrovici, čak i nakon skoro pune decenije od njene premijerne izvedbe.
A pored aktuelnosti teme, popunjenosti i popularnosti ovog igranja doprinela je i ovogodišnja praznična inicijativa Sremske Mitrovice. Naime grad, odnosno opština Sremska Mitrovica ove godine su umesto ulaganja u novogodišnje nastupe izvođača, uložili u kulturu te je tako u nizu predstava odigrana i duodrama "Prah".
Da li su emocije i dalje iste nakon toliko godina izvođenja ove predstave?
Ne mogu reći da osećam uzbuđenje, premda mi se to dešava sa ovom predstavom. Cvija i ja imamo dobar partnerski odnos, što je neophodno za duodramu i za dugovečnost. Čak i za ovih deset godina uspemo da zasmejemo jedno drugo na sceni.
Dosta puta mi se dešavalo da budemo umorni jer putujemo, ali posle ove predstave odemo zadovoljni kući i više ne osećam ni umor, nego samo neko zadovoljstvo. Tako da još uvek ona "radi nas“, u nekom smislu, što bismo mi rekli, i zato je i igramo. Ja imam tu privilegiju da radim samo stvari koje me dotiču, koje mi još uvek izazivaju neku strast, bez obzira na to koliko traje.
Da li mislite da se kroz godine menjala i Vaša junakinja?
Jeste, kako da ne, kao što i uloge mene menjaju na neki način.
Proživljavajući neke karaktere, nečije sudbine, nešto te omekša, nešto te izoštri, i tako ja svojim privatnim iskustvom na potpuno drugačiji način prilazim određenom problemu, fenomenu, odnosu. Dok si mlađi, više imaš stavova o svemu, a kad si stariji, onda shvatiš da sagledavaš stvari iz više uglova. Tako da se međusobno nadopunjavamo, menjamo, usavršavamo i starimo.
Foto: Alamy
Da li se poistovećujete sa Vašom junakinjom?
Uvek!
Kada igraš neki karakter koji po osobinama ili delima nije dobar, uvek nalaziš razloge zašto je neko takav jer prirodno čovek ne treba da bude loš, to nije prirodno stanje. Međutim, ti pronalaziš iz kog problema, zbog čega neko radi to što radi i na jednu i na drugu stranu. Uvek je to totalno poistovećenje, uvek.
Da li je bilo teško spremiti ovu ulogu?
Ne ovu, bilo koju - meni je uvek teško.
Nisam od onih kojima to ide lako, iako to ne izgleda tako kada sam na sceni ili ispred kamere. Ja dosta verujem svom instinktu — prvo me to nosi, a onda bukvalno matematički posložim ulogu, celu priču koju želim da ispričam zajedno sa rediteljem. Uvek pre nego što završim dođe trenutak kada imam neku krizu i uvek je to udaranje u zid dok ga ne probijem i ne uđem skroz u taj svet. Ali to je uvek isto, bez obzira na moje iskustvo.
Kako Vi gledate na fenomen brze zarade, sa čime se nose junaci predstave?
Smatram da ne postoji ništa bez debelog rada. Zato što ti lako padne, lako će ti i otići. Nekad prođe neki određeni period i ti si za taj period naviknut da bez rada, kockom i kroz zabavu dođeš do lakih para, kao što je, recimo, igra na sreću. Način na koji ti ljudi pokušavaju da troše taj novac nije prirodan, jer oni ne znaju kako se došlo do toga i samim tim ga ne cene. Njih dvoje u predstavi su se izgubili. U njihovom slučaju, to je bila neka Pandorina kutija koja je otvorila sva nezadovoljstva na koja nisu smeli ni da pomisle, jer ako pomisle, nemaju za šta da se uhvate — mogu samo da se ubiju koliko im je loše. Pitanje je ovde dosta i tajminga kada stvari dođu. Njima je, recimo, došlo prekasno. Deci je prerano i to je još gore, tek tada ne mogu da se nose s tim. Nakon toga, gde si ti? Šta si ti? Ne znaš ništa, život još dugo traje, a ti ništa ne znaš.
Da li Vam je neka izvedba ostala u posebnom sećanju?
Ne, ali mi je neverovatno da skoro uvek na iste stvari reaguju.
I to ne samo u našoj zemlji, stigli smo mi do Amerike, Australije, Kanade, cele Evrope. To mi je fascinantno — na iste stvari, karakteristične za ženu ili ženski način percepcije stvari, primanja stvari uopšte. Ženski princip prepoznaju, kao što prepoznaju i muški.
Ima li nešto što radite pre izlaska na scenu?
Imam u pozorištu. Kada ulazi publika, ja stojim iza zavese i u potpunosti se smirim i slušam energiju. U jednom trenutku samo kažem:
"Spremna sam. 'Ajde sad.“
Uvek je tu ta neka nesigurnost, strepnja, i onda volim da čujem te glasove dok ulaze. To mi nekako briše tremu.
Nema komentara