Bečejski festival monodrame, poznatiji kao Be:femon, već četvrtu godinu okuplja glumce iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Mađarske i omogućava im da uz koju reč probude ekološku svest i empatiju prema podređenim ženama širom sveta, ali i da upozore na toliko popularno digitalno otuđenje, naglas razmisle o ljubavi.
Po mišljenju publike, najbolji utisak ostavila je monodrama „Izložak br. 49”, mladog hrvatskog glumca Damira Poljičaka, koja na moderan i duhovit način govori o neobrazovanom čoveku, izbacivaču Damiru, nosiocu crnog pojasa u potrazi za boljim poslom, koji postaje čuvar u muzeju na posebnom zadatku. On čuva “izložak br. 49”, izdaleka normalnu, izbliza uvredljivu za mnoge, veliku Isusovu sliku sastavljenu od minijaturnih slika ženskih grudi.
Verujete li da umetnost ima moć da utiče na "malog" čoveka i da ga natera da razmišlja o smislu svog, ali i tuđih života?
- Volter je rekao da umetnost počinje tamo gde se informacija završava. Danas je sve ubrzano i podosta izveštačeno, a umetnost je često banalizovana. Toliko informacija leti oko nas, ali takođe i zaglušuje, pa je sve manje ušiju koje mogu da čuju. Prerano se susrećemo sa slobodnim izborom, a delimični proizvod toga je ovaj današnji homo sapiens, neurotik. Današnja generacija ima mogućnost da izabere toliko toga, ali nema jedan jednostavan odnos prema čemu god, jer to zahteva da staneš, čujes, doživiš. Vi ste moju izvedbu doživeli. Da verujem kako umetnost nema moć da utiče, pa zašto bih to onda radio?
Da li je smisao umetnosti da provocira, kao što je to slučaj sa umetničkim delom u vašoj monodrami?
- Mislim da i to može biti jedan od nivoa na kojima ona komunicira. Ako je provokacija dobro napravljena, ako će me isprovocirati da na pozitivan, a ne destruktivan način izađem iz svoje „sigurne zone”, onda da, apsolutno.
Ovu monodramu igrate već četiri godine, a pažnju svakako privlače i njeno, recimo, čudno ime. Otkud takav naziv?
- Naziv se na jedan način nadovezuje na pitanje o provokacijama. U originalu se priča zove „Nipple Jesus” iliti “Isus od bradavica”, ali nismo bili zadovoljni jer i sam naslov pomalo provocira i otkriva o čemu je reč. Smatrao sam da to stavlja naglasak na pogrešne stvari, kao što je senzacionalizam, a ne na priču koju sam želeo preneti.
Koliko je lako poistovetiti se sa likom iz Vaše monodrame? Govori li on u ime većine ili manjine?
- Kad je lice ovako slojevito napisano, poistovetiti se je puno lakše. U njemu se krije toliko opštih ljudskih pitanja i situacija da se takvo lice može pojaviti u bilo kojoj zemlji na svetu danas. Ako zamišljamo da lice pripada nekom srednjem sloju društva, onda bih, valjda, govorio glasom većine.
Doživljavate li vašu predstavu kao svojevrsnu provokaciju učmale provincije?
- Ne doživljavam je tako, ali primećujem da su ljudi u manjim mestima uglavnom više doživeli, tako da mi je lično draže da igram u njima. Prija mi i deluje osvežavajuće. To ima veze sa tim kako se ljudi odnose prema vremenu. U Zagrebu se sve odvija prebrzo. Zagreb je kao Hrvatska na steroidima.
Smatrate li da publika pravilno razume poruku?
- Smatram da, zahvaljujući slojevitosti teksta, ima za svakoga po nešto. Nakon predstave prilazili su mi i mladi i stari i svako to doživljava na svoj način. Bilo bi nezrelo podvlačiti sve pod neku opštu poruku samo da bi se stvari „upakovale”. Ako se čovek, bez obzira na to čime se bavi i odakle je, barem na jedan dragoceni trenutak zaista zaustavi ispred jednog Rembranta ili Šekspira, onda će on, u to nema sumnje, dobiti nešto za sebe. A smatram da je to bitnije od „pravilnog razumevanja” ili onoga “šta je pisac hteo da kaže”.
Nema komentara