U vreme poplava paniku u Šapcu smirivala je svojim uključenjima u program RTS-a Tanja Dimitrić Mijailović. Odgovornost njenog rada je bila veća zbog činjenice da radi kao dopisnica Javnog servisa, koji poručuje građanima da imaju pravo da znaju sve i koji građani plaćaju da budu informisani.
foto: Tanja Dimitrić Mijailović
Za vreme vanredne situacije, Šabac je bio najvidljiviji na malim ekranima. Pretila je opasnost da se Sava izlije, pa su ljudi iz cele Srbije otišli da ojačavaju nasipe, a za njima i državni zvaničnici i televizijske ekipe. Ljudi na nasipima su na svakih pet minuta mahali televizijskim ekipama, a neki se hvale da su videli i novinare BBC-ja. Gradom su kružile brojne informacije i još brojnije dezinformacije. Tanja Dimitrić Mijailović i njene kolege uspeli su da prenesu istinite i pravovremene informacije o opasnosti koja preti, a da u isto vreme ne šire paniku među građanima.
Kako ste uspeli da saopštite građanima da gradu preti opasnost, a da vaše reči ne izazovu paniku?
Tu je odgovornost lokalnog novinara veća od odgovornosti onih koji su tih dana došli iz drugih gradova da izveštavaju. Ja sam dete sa ove kaldrme, ljudi na ovim prostorima me znaju godinama i navikli su na moje izveštavanje. Da sam izgledala uplašeno i uznemireno, oni bi to primetili i sigurno bih izazvala paniku kod njih. Zato, kada izveštavaš, moraš da isključiš sve što ti smeta. Iako si gladan, mokar, hladno ti je, duva vetar, poplava preti, moraš da znaš da govoriš nešto što ljudima koji gledaju znači sve. Onaj koji gleda mora da zna da su njegovi zbrinuti, da će biti dobro i da će život moći da se spase. Milionski auditorijum je gledao RTS i ljudi iz Šapca su prve informacije dobijali na RTS-u. Najvažnije od svega je biti svestan odgovornosti za svaku izgovorenu reč. Moraš da zamisliš kako će ta tvoja reč da deluje na onog koji je čuje.
Šta je prednost lokalnog novinara?
Dopisnici ne žive od novinarstva, oni žive novinarski život, žive za novinarstvo. Dopisnik poznaje teren, poznaje ljude, zna ko je nadležan, zna puteve protoka informacija i kako funkcioniše lanac. Novinari koji dođu sa strane ne mogu brzo da se snađu. Dopisnička mreža je manje vidljiva na ekranu u mirnim trenucima, ali je zato ključna u vanrednim okolnostima. Pokazalo se da smo pripremljeniji, informisaniji, požrtvovaniji i spremni da provedemo i dan i noć na terenu. Pritom, radimo u lošijim uslovima, sa zastarelom televizijskom opremom.
Lokalni mediji su izloženi i pritiscima jer se zbliže sa izvorima informacija. Kako se borite sa tim problemima?
Profesijom se baviš isključivo profesionalno, ne smeš da budeš obojen nijednom političkom bojom. Političari jednostavno znaju kod koga mogu da prođu, a kod koga ne. Ako ja sa nekim idem na kafu, a saznam da je on pogrešio, prekršio zakon, neću to sakriti. Ja sam novinar i, ako je nešto loše, objaviću to. Posebno u kriznim situacijama novinare ne treba da zanima ko je iz koje stranke. Jedine informacije koje su tada bitne jesu one koje dobijamo iz kriznog štaba. Kada kriza prođe, kula od karata će da se spušta i da se vidi ko je bio u pravu a ko ne.
Da li je teže dobiti informaciju u vanrednoj situaciji?
Jedina informacija koja može da se koristi i koja treba da je bitna jeste informacija iz kriznog štaba. Sve drugo su nagađanja i to ne dolazi u obzir prenositi. Novinar je isto deo tog bitnog tima, koji treba da prenese poruku. Svi nadležni su shvatili značaj Javnog servisa i koliko je važno da se prenesu informacije. Krizni štab je znao koliko je bitno da građani budu informisani i nisu nam uskraćivali informacije. Dobijali smo odgovore kada smo ih tražili, a i sami su nam prosleđivali najnovije informacije.
Da li svi mediji imaju isti tretman kada je u pitanju dostupnost informacija u vanrednoj situaciji? Da li je Javni servis u prednosti?
Ja nisam primetila da nemaju. Radio-televizija Srbije je imala sjajnu saradnju, a solidarisali smo se i mi novinari jedni sa drugima.
Kako su lokalni mediji izveštavali, da li je bilo autocenzure?
Od vlasništva medija zavisi koje informacije i u kojoj meri će one biti prosleđene. Novinari se moraju svojim stavom boriti protiv autocenzure.
foto: Tanja Dimitrić Mijailović
Da li ste vi imali problema sa cenzurom?
Ne, jednostavno znaju da kod mene to ne bi prošlo. Jednom mi se desilo da je neko pokušao, videli su da nije urodilo plodom jer sam bila spremna da o tome pričam. Novinari imaju mnogo više problema sa autocenzurom, da se boje da pričaju o „zabranjenim“ stvarima. Ako neko pukušava da cenzuriše, ti moraš biti spreman da ne ćutiš o tome, nego da javno kažeš.
U gradu je bilo dosta dezinformacija, u mnogim uključenjima ste morali da ih demantujete. Šta mislite kako su te dezinformacije nastale i kako su se širile? Gde ste ih čuli?
Čujem od ljudi koji me zovu da pitaju. Pitaju me da li je zatvoren most, a oko sebe ne vide ni gužvu ni zastoj u saobraćaju. Ljudi razmišljaju šta bi moglo da se dogodi i tako nastanu priče. Najvažnije je proveriti iz zvaničnih izvora informaciju i, ako nije tačna, demantovati je. Izuzetno je važno kada se demantuju informacije da se pažljivo biraju reči da ne bi ostalo prostora da se i dalje veruje u dezinformacije. Dakle, neću reći „most neće biti zatvoren“ jer ostavljam mogućnost nekome da kaže „aha, znači trebalo je da bude zatvoren, ali ipak neće“ i ostavljam mogućnost da opet krene priča da će ga u nekom trenutku zatvoriti.
Da li se pokazalo u ovoj situaciji da nismo dovoljno medisjki pismeni? Da nismo znali da čitamo informacije koje dobijamo?
Kada je vanredna situacija, ima dosta informacija. Kada dobijaš informacije, pre svega moraš da vidiš iz kog izvora je dobijaš kako bi mogao da je smatraš validnom. Ne treba medijski opismeniti narod za ovakve situacije, treba opismeniti medije. Svaka laž i glupost koja se objavi donosi nemir. Mediji moraju da stoje iza informacije koju prenose. Ja se nadam da su građani na Javnom servisu dobijali prave informacije. Ne možeš nekog silom naterati da gleda Javni servis, moraš da stekneš poverenje, a ako ga izgubiš nikada ga nećeš povratiti. Ja mislim da smo tokom svih ovih godina stekli poverenje građana i da je Javni servis ispunio svoju ulogu u vanrednoj situaciji.
Kakav je vaš utisak o poplavama sada, kada više nije vanredna situacija?
Kamo sreće da smo svi bili dovoljno pametni, da smo radili na prevenciji 20 godina i da smo ispunili zakonske procedure i obezbedili da do ovoga ne dođe.
Nema komentara