NIKOLA JANKOVIĆ: Sportsko novinarstvo podrazumeva brojne kompromise i odricanja

Nikola Janković pripada mlađoj generaciji novinara, ali je bez obzira na to kroz svoju karijeru gledao kako internet preuzima primat nad štampanim novinarstvom i svedok je promena u sportskom novinarstvu tokom poslednjih 15 godina.

Od volontera u Večernjim novostima vrednim radom došao je do mesta urednika sportske redakcije portala Mondo, koji važi za jedan od najposećenijih portala u Srbiji. Za Univerzitetski odjek govori o stereotipima o sportskim novinarima, kako sakriti emocije pri izveštavanju, ali i o cenzuri i autocenzuri u ovoj vrsti novinarstva.

Kako ti danas vidiš ulogu i posao sportskog novinara u Srbiji? Mnogo toga se promenilo od osnivanja Sporta preko Tempa, pa sve do Sportskog žurnala…

Kao jedan od članova generacije ’milenijumaca’, bio sam svedok kako se novinarstvo menja u prethodnih 15 godina, a toliko je prošlo od kada sam kao 19-godišnjak ušao u redakciju Večernjih novosti i pitao mogu li da volontiram. Uloga je ostala ista, ali se svest o tome šta je uloga novinarstva izgubila. Ili bar promenila na gore.

To je donekle bila i neminovnost, s obzirom na to šta je pojava ogromnog broja elektronskih medija sa sobom povukla. Konkurencija na svim poljima je postala nesnosna, mediji su u borbi za to malo novca što postoji kod oglašivača postali previše agresivni, netolerantni, stvari zbog kojih su se nekada delili otkazi sada su poželjni i nagrađuju se, pa se čovek sa obe strane ekrana veoma lako izgubi pitajući se i šta je važno i šta je interesantno.

Kako si se ti promenio kao sportski novinar u poslednjih 15 godina?

Mene lično je najviše na tom putu promenilo saznanje, koje tačna internet analitika nudi, o tome šta to ljude zanima i šta žele da čitaju. Mogu čak reći da sam tužan zbog toga i da sam bio i bolji novinar dok nisam imao te informacije, jer verovatno podsvesno i radim stvari podilazeći ukusu publike. Imam utisak da smo bolje rezonovali i postavljali stvari kada je jedina povratna informacija koju smo dobijali bila: tiraž i reminitenda.

S novim saznanjima promenila se i uloga sportskog novinara, i medija generalno, koji sve više postoje da bi udovoljili ukusima publike i tako ubirali prihode, nego da bi se bavili ozbiljnim novinarstvom. Dugoročno, mislim da će pobediti medij koji shvati da je ovakvo stanje neodrživo i ko se hrabro vrati na osnove novinarstva koje su važile pre 20 godina.

Sa kioska i hartije se sve polako seli na internet. Ti kao urednik jednog od najposećenijih portala se često susrećeš sa onom čuvenom novinarskom nedoumicom „brzina ili tačnost“. Šta je tebi kao uredniku važnije?

Češći nusprodukt onlajn histerije danas je brzina bez tačnosti, koja meni lično ne znači ništa, iako ti može doneti instant posetu na portalu. A, kako u Srbiji gotovo da ne postoje konsekvence za objavljivanje netačne informacije, tim pre što se u svaku vest na vebu može ući i napraviti korekcija ili brisanje, u srpskoj veb džungli češći je slučaj brzo i netačno i mnogi to svesno rade.

Ređi slučaj, ali ništa manje loš za medij koji zarađuje na osnovu poseta, popularnih „klikova“, jeste sporo, a tačno. Informacije danas do čitalaca stižu u sekundi, ogroman je broj onih koji se takmiče i ko poslednji stigne na cilj, sve i kad ima pravu informaciju, ne dođe na red da bude pročitan. To donekle obesmišljava trud novinara i svodi „reach“ na tvrdu, vernu publiku portala. Do novih čitalaca se tako teško stiže.

Ovo je svakako manji problem nego kada se objavi nešto netačno, a meni kao uredniku redakcije važno je i jedno i drugo i zato od zaposlenih tražim da prvo provere informaciju, a onda puste kraću verziju vesti sa osnovnim odgovorima, pre nego što zasednu i napišu sve što znaju i misle da je važno. Na taj način trudimo se da budemo i brzi i tačni, iako to nije uvek moguće.

Koja od ove dve osobine je Mondu donela toliku čitanost?

Mondo je čitanost stekao tako što je bio među prvima, koji je počeo da se bavi onlajn novinarstvom, a potom stekao i reputaciju kao medij koji, u najvećem broju slučajeva, objavljuje pouzdane informacije. Tu pre svega mislim na sport i info. Još na početku doneli smo stratešku odluku da ne idemo strmoglavo ka vrhu, jer on najčešće vodi nazad istim putem.

Gotovo je utopizam maštati o tome da vodiš redakciju čiji izvori prihoda neće zavisiti ni od posete, ni od tiraža, ni od klikova, ni od reklama, jer bih onda kao urednik mogao da smanjim tenziju unutar redakcije kada je brzina i efikasnost u pitanju, samim tim i greške bi bile ređe.

Jedna od najvažnijih novinarskih osobina je objektivnost, odnosno balansiranje između dve strane. Čini se da je to izuzetno teško postići u sportskom novinarstvu, jer su uglavnom svi novinari ujedno i navijači nekog kluba... Čak i sociolog Vajšenberg kaže da je u sportskom novinarstvu „jako teško uspostaviti ravnotežu između distance i bliskosti“…

Teško da i najbolji svetski sociolozi mogu da objasne prirodu rivaliteta između navijača i ne samo navijača „Crvene zvezde“ i „Partizana“, a svedoci smo da je taj rivalitet skrenuo u destrukciju i da je viteštvo, poštovanje i sportska etika opstala samo na marginama… Ali to apsolutno ne abolira novinare u njihovoj neretkoj potrebi da i sami budu deo nečega što nam je donelo više lošeg, nego dobrog u godinama za nama. Objektivnost je dostižna i ona se uči slušanjem, čitanjem, razgovorom sa pravim sagovornicima, kontrolom temperamenta i radom sa urednicima koji zahtevima ne raspaljuju niske strasti unutar redakcije. Verujte da postoje i novinari koji pišu umerene tekstove, ali oni dobiju sasvim drugi oblik dok stignu do trafika ili veba.

Kako se postiže ta „ogoljenost u emocijama ka klubu“ i da li je uopšte moguća?

Bavljenje sportskim novinarstvom u Srbiji podrazumeva da odmah napraviš brojne kompromise i odricanja, a odgovornost što to nije uradio veći broj ljudi koji piše o „Crvenoj zvezdi“ i „Partizanu“ najviše je na samim urednicima, koji nisu na vreme pošli od sebe, pa potom nisu mogli taj neprijatni zahtev da stave ni pred svoje zaposlene.

Živimo u zemlji zvezdaša i partizanovaca, ali među nama ipak postoje novinari koji su na prvo mesto stavili profesionalnost i ljubav prema sportu. Imao sam sreće da sam radio sa nekolicinom takvih, imao na koga da se ugledam, pa je to jedna od stvari koje tražim i koje ću tražiti. To nije lako postići, lako je samo ne probati. Novinari između sebe dobro znaju ko se trudi da bude objektivan, a ko se hvali dresom ispod sakoa. Pre ili kasnije to shvate i čitaoci.

Može se reći da u novinarstvu postoje dve struje; prvi koji tvrde da bi novinari trebalo da poznaju sve oblasti i da se bave svim temama, dok drugi tvrde da je za novinara najbolje da se specijalizuje za jednu oblasti i da se kreće samo u njenom krugu. Kakvo je tvoje mišljenje o tome?

Dobro je da postoje i jedni i drugi, iako su za rad na portalu potrebniji i zahvalniji oni koji u malom prstu drže veći broj sportova i imaju šire predznanje, jer portal živi od 7 ujutru do ponoći, često i duže, a hronično ga opslužuje mali broj ljudi. Konkretno, u sportskoj redakciji Monda radi nas šestoro, a pomnožite broj dana u nedelji, sa brojem sati u kojima je neophodno da portal živi i diše. Dakle, preveliki je luskuz imati nekoga ko je kompetentan da pusti samo vest o „Zvezdi“, „Partizanu“, Đokoviću ili Formuli 1. Neracionalno...

U velikim sistemima, međutim, kakvi postoje uglavnom u inostranstvu, poželjno je imati baš takve „specijalce“ i mogu da kažem da mi nedostaju vremena kada se od mene očekivao jedan ili dva teksta dnevno, jer je to značilo da mogu ceo dan da posvetim baš toj temi. Ovih dana uglavnom imam nekoliko minuta do prve objave... Dok sam radio u Večernjim novostima u mesečnoj listi objavljenih vesti imao sam oko 40 naslova, u Mondu između 300 i 400. Hiperprodukcija.

Često se pravi razlika između novinara sa fakultetom, i onoga koji je u novinarstvo došao iz neke druge profesije. Kako ti gledaš na taj odnos, da li je novinaru potreban fakultet ili je novinarstvo moguće „naučiti“ i na ubrzanom kursu?

Fakultet je potreban i dobrodošao, ali ne i neophodan. I to ne kažem da bih opravdao to što se u Srbiji veliki broj ljudi bavi novinarstvom bez fakultetske diplome. Zaista je tako. Iza inicijala u novinama ili na internetu ne stoji i prikačena diploma, kad pročitate kvalitetan tekst, ne možete da znate ko ga je napisao, a mene je iskustvo naučilo da je među novinarima sa srednjom stručnom spremom bilo mnogo onih koji su imali neverovatan dar da čitaocima približe atmosferu sa događaja, da prepoznaju šta se krije iza određenih stvari, da saznaju hush hush informaciju, da na veoma neposredan način priđu zvučnim i važnim sagovornicima i donesu odličan intervju...

Gde se novinarstvo najbolje uči?

Novinarstvo se najbolje uči i shvata u samoj redakciji i na terenu i na to bi trebalo potrošiti veći broj semestara. Sa zanatske strane, dovoljna je jedna efektna, ili eventualno dve godine na fakultetu, da se savladaju sve elementarne stvari, zato se i teži tome da novinari na fakultetu zapravo steknu što šire znanje iz drugih oblasti, dragocene su veštine u radu sa računarima, poznavanje marketinga, da ne govorim o stranim jezicima... 

U poslednje vreme se u Srbiji u velikoj meri govori o cenzuri i autocenzuri, ali se to nekako uglavnom povezuje sa novinarima čija je uža specijalnost politika. Kakva je situacija sa sportskim novinarstvom, da li postoji strah od pisanja nekog teksta zbog kog sledeći put nećeš moći da dođeš na konferenciju, dobiješ intervju sportiste tog kluba?

Da. Ne mogu da dam ni opširniji, ni tačniji odgovor od – da.

Bez obzira na to u novinarskim krugovima se može čuti da je sportsko novinarstvo u stvari „najlakše novinarstvo” i često mu se pripisuju osobine poput šablonsko, dosadno, frazirano… Koliko je to zaista tačno i koliko su sportski novinari krivi za takav stereotip?

Bez želje da bilo koga potcenjujem, zapravo je danas najlakše novinarstvo ono koje se bavi dnevnom politikom, naročito domaćom političkom scenom. A iz iskustva znam da su baš te kolege prve u nipodaštavanju drugih. Zapravo, u njihovom slučaju sve se zasniva na informacijama, poluinformacijama i fabrikovanim lažima koje dobijaju iz samih stranaka i interesnih grupa, samo je pitanje ko će prvi da zavrti aferu, a otići na konferenciju za štampu i preneti izjave portparola stranke, ili još bolje jednostavno prekopirati saopštenje sa sajta stranke, može bilo ko. To, da je „najlakše novinarstvo“ upravo sportsko, ne samo da je stereotip za koji su krivi i sportski novinari i oni koji gordo za sebe smatraju da se bave društveno odgovornijim novinarstvom, ma šta to značilo, to je i netačna predrasuda.

Nema većeg šablona od rada u informativnim redakcijama, nema veće dosade od prenošenja „stavova“ koje partijski poslušnici napamet nauče pre nego što se pojave pred kamerama, nema većih fraza od onih koje koriste političari.

Da li je lakše dnevnopolitičkom novinaru da napiše sportski izveštaj ili sportskom novinaru da isprati neki politički događaj?

Novinar koji prati određenu stranku ne može da napiše izveštaj sa sportskog događaja, sportski novinar može da ode u bilo koji izborni štab i da obavi posao. Još je specifičniji posao sportskog fotoreportera… Oni koji tvrde da je sportsko novinarstvo beznačajno iznenadili bi se kada bi znali da jedan koš može više da utiče na raspoloženje nacije od nekakvog sporazuma sa MMF-om od kojeg prosečnom građaninu neće biti ni bolje, ni gore od onoga kako mu je, bez obzira na to što će se mediji svojski potruditi da mu objasne kako mu je zapravo sjajno. 

Kada želim da se odmorim od sportskog novinarstva, tražim da me akredituju za neki dobar koncert, često samoinicijativno uradim putopis ili reportažu, probao sam da napišem i filmsku recenziju. I to su stvari koje najveći broj gordih kolega ne umeju da urade, a nije „najlakše novinarstvo“, sportsko.

Šta ti najviše zameraš sportskim novinarima u Srbiji?

Površnost i nedostatak entuzijazma za posao kojim se bave. To su stvari na koje svako može da utiče, ako već nismo svi u poziciji da se borimo protiv cenzure, autocenzure i ako već nismo svi spremni da skinemo svoje dresove i odložimo ih na tavan.