U godini na izmaku predano i vredno hvatala se u koštac sa mnogobrojnim novinarskim izazovima, od reporterskih javljanja uživo sa najvažnijih političkih događaja u zemlji i regionu do kompleksnih problemskih priloga u emisiji „Radar“. Svestranost u televizijskom izražavanju pokazala je i voditeljskim umećem u specijalnim emisijama „Ritam Exita“, ali i ozbiljnim istraživačkim radom u kreiranju dokumentarnog filma o Gavrilu Principu.
Zbog svega navedenog novinarka Radio-televizije Vojvodine Jelena Vukmanović dobitnica je ovogodišnje nagrade Novosadske novinarske škole koja se dodeljuje za celokupan angažman u novinarstvu u protekloj godini. Jelena je diplomu novinarstva stekla na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Za vreme studija radila je kao novinarka radio Signala i za studentsku emisiju „Dekodiranje“, koja je emitovana na Radio-televiziji Vojvodine, a realizovali su je studenti Odseka za medijske studije. Vukmanovićeva je novinarsko iskustvo sticala radeći i u agenciji Tanjug, a potom se zaposlila na RTV-u, gde je jedno od zapaženijih mladih lica. Ne skrivajući zadovoljstvo, u intervjuu za Odjek ističe da je više puta kao novinarka izveštavala o dobitnicima ove nagrade i da je divan osećaj biti „među tim kolegama“. „Dobra stvar je kad ti neko iz profesije dodeli nagradu, jer te taj neko razume, shvata to što radiš i zna kako se razvijaš“, kaže Jelena.
Kod uručivanja nagrade uvek je najzanimljivija prva reakcija onoga ko nagradu prima. Kako si reagovala ti, a kako tvoje kolege na informaciju da si ovogodišnja dobitnica?
Prvo sam se nasmejala, jer je ovo nagrada za najboljeg mladog novinara, i onda smo se kolege i ja našalili, postavljajući pitanje „pa da li sam ja to u Srbiji mlad novinar sa 32 godine?“ Jedna mlađa koleginica mi je rekla „dobro, ti si mlada, a mi smo mali novinari“.
Šta ti ova nagrada znači i šta očekuješ da će promeniti na profesionalnom planu?
Znači mi da se ja sama sa sobom presaberem i osvrnem na ono što sam radila. I da - podigla mi je malo samopouzdanje i nadam se da će me još neko vreme držati taj osećaj. Takođe, neko je primetio to što radim, a godina nije bila laka, pa je svakako lep način da se ovako završi.
Reč je godišnjoj nagradi koja se dodeljuje mladim novinarima za celokupan angažman u novinarstvu i promovisanje javnog interesa. Koji je bio najteži zadatak koji si savladala u ovoj godini i na koji si naviše ponosna?
Najveći izazov bilo je praćenje vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji. U ovoj godini je bilo dosta stvari koje sam radila prvi put u životu, a jedna od njih je upravo reportersko izveštavanje sa izbora, konkretno iz CESID-ovog štaba. Moje uredništvo je procenilo da je to najteži zadatak, zbog dinamike i promena rezultata i podataka gotovo u hodu. Od tog zadatka sam, moram priznati, imala najveću tremu. Sve se dobro završilo jer kad ti posao, u zanatskom smislu, ide od ruke, onda se samo prilagodiš situaciji i dobro se koncentrišeš. Takođe, veoma mi je bilo zanimljivo da radim teme koje se tiču međunarodnih, a naročito regionalnih odnosa. Pratila sam kosovske i bosanskoherecgovačke izbore, ali i proteste u BiH. E, to je bio zadatak koji mi je podigao adrenalin i zbog kog sam rekla - baš volim ovaj posao! Ali bilo je u ovoj godini i drugih zadataka na koje sam iskreno ponosna, poput dokumentarnog filma o Gavrilu Principu ili beskrajno zabavnog profesionalnog izleta u novinarski i voditeljski poduhvat u „Ritmu Exita“.
Neke tvoje starije kolege, kao i bivši profesori sa Odseka za medijske, često kažu da je novinarstvo, pre svega, način razmišljanja i da je u njemu najvažnije profesionalno i lično poštenje. Slažeš li se sa ovim i koliko ti je zapravo novinarstvo promenilo život?
Bavljenje novinarstvom mi nikada nije padalo na pamet i koliko god to zvučalo kao kliše, sasvim slučajno sam ušla u profesiju. Danas, na žalost ili na sreću, novinarstvo ispunjava veliki deo mog života i jeste ga umnogome promenilo. Promenio mi se ritam života, drugačije su mi navike, svesnija sam realnosti koja me okružuje, ali se moja priroda nije promenila. Onako kako si vaspitan da budeš pošten i da se trudiš da čestito radiš sve u životu – takav si i kao novinar. U ovom našem poslu teško se odvaja privatno od profesionalnog, pa je tako i u mom životu. U bliskom okruženju su kolege sa kojima radim, privatno smo svi drugari, i to je ponekad razlog zbog kog ne možeš da pobegneš od posla, pošto i kad odemo na kafu često pričamo o njemu ili događajima i pojavama kojima se bavimo. Ali tako je, čini mi se, i sa bilo kojom drugom profesijom.
Koliko od onoga što si naučila na fakultetu primenjuješ u stvarnom novinarskom svetu i da li je obrazovanje presudno za novinara?
Uče nas na fakultetu da kao novinari obrazovanje stičemo tokom celog života i zaista jeste tako. Možda se neko neće saglasiti sa mnom, ali mislim da je novinarstvo zanat. Ti na fakultetu dobiješ osnovu tog zanata, naučiš neke praktične stvari i naučiš eventualno gde i kako da nešto tražiš. A onda se nadalje razvijaš. Mi smo imali specifičnost u odnosu na druge generacije studenata - emisiju „Dekodiranje“. O njoj često pričamo i često se na nju vraćamo, kao da ništa drugo na svetu ne postoji, ali zaista, za tih skoro dve godine, koliko smo radili, stekli smo odličnu osnovu za dalju praksu. Ali nadalje, učimo svakodnevno, učimo i od sagovornika i uopšte od okruženja. Jednostavno, otvoriš oči i uši i - upijaš iskustvo!
Stručna javnost već mesecima upozorava na sve veće prisustvo cenzure i autocenzure u medijima, dok vlast tvrdi suprotno. Strahuješ li za svoju novinarsku egzistenciju i da li bi novinar trebalo uopšte da živi u takvom strahu?
Da ne ureknem, ja zasada ne strahujem. Novinarstvo je jedno od težih društvenih zanimanja, jer sve što radiš ima težinu javne reči. Sve što napišeš, sve što izgovoriš ili odabereš od sagovornikovih izjava je i tvoja javna reč i to je zapravo taj stres koji me ponekad pritiska. Ja se do sada nisam susrela sa cenzurom, a nadam se da nisam ni sa autocenzurom. Mislim da smo moje kolege i ja čačnuli i dirnuli tamo gde mnogi drugi nisu. Bilo je situacija u kojima su neki ljudi zvali, pokušavali da nešto urgiraju. Međutim, to je u velikoj meri stvar uredništva i toga koliko zapravo tvoji urednici i kuća u kojoj radiš stoje iza tebe. Ako je kuća ta koja se u nekom trenutku povuče, džabe onda što ti pitaš ili kažeš, nešto nećeš moći da objaviš. Naravno da znam za primere cenzure, ali se ja do sada nisam susrela sa tim problemom, jer je uvek medijska kuća u kojoj radim govorila „ne“. I dobro je da nam je još uvek javni interes ispred svega. Naša dužnost je da svoje čitaoce i gledaoce čuvamo od onih koji pokušavaju da kreiraju stvarnost.
Deo si ekipe koja, realizujući emisiju „Radar“, na Radio-televiziji Vojvodine, pokušava da istražuje važne priče od javnog interesa. S druge strane, svedoci smo opšte tabloidizacije medija. Postoji li u Srbiji ozbiljno novinarstvo ili nas je „žutica“ kolektivno pojela, tako da i ono malo profesionalizma u medijima ne dolazi do izražaja?
„Radar“ zaista često slobodom, temama i načinom na koji ih obrađuje iskače iz onoga što danas gledamo na televizijama. Ali koliko mi je drago što sam deo toga, toliko me je i strah što smo redak primer i što mi se u poslednjih godinu dana čini kao da informativni program zamire. Ako pričamo o televiziji u Srbiji i izuzmemo dnevnike i vesti, sve je manje emisija dobrog informativnog sadržaja. Pitanje je da li ih možemo prebrojati na prste jedne ruke. Brine me i to što su retki medijski prostori gde ćeš čuti diskusiju i razmenu različitih mišljenja. Mediji su se pretvorili u puko izveštavanje i u puko odslikavanje onoga što nameću oni koji, ponavljam, pokušavaju da kreiraju našu stvarnost. Gubi se kritički odnos prema realnosti. Kad govorimo o štampanom novinarstvu, onim medijima kojima sam verovala pre, verujem u velikoj meri i sad, na primer „Danasu“. Novinar mora sve da čita, sve da sluša, ali što se drugih štampanih medija tiče, za neke stvari jednostavno nemam stomak. Uhvatim sebe da sam u tim situacijama čitalac, ne novinar, i kažem: e pa ne moram i neću to da čitam!
Razdvajaš li onda novinare koji pišu u tabloidima od novinara koji se bave ozbiljnim novinarstvom?
Ne bih se usuđivala da nekoga zovem novinarom ili nenovinarom. Svako odgovara samom sebi i leže sa svojim mislima uveče u krevet, znajući šta je radio. Ja se iskreno nadam da ti novinari koji pišu i objavljuju svakakve stvari ležu sa svojim mislima u krevet i da ih one pritiskaju. Sve je stvar izbora. Pre svega treba da budeš pošten prema samom sebi, jer kao što se inače gradiš u životu, tako se gradiš i u profesiji.
Radiš na javnom servisu koji važi za jednu od verodostojnijih medijskih kuća što se tiče kulture. Zašto takav slučaj nije u drugim medijima, zašto se nivo kulture u medijima toliko srozao?
Što se medija tiče, važi stara priča - komercijalnim medijima se ne isplati da se bave kulturom. A to je zato što publika nije naučila šta je to što treba da prati. Javni servis je, pored škole, jedino mesto na kojem zaista možeš da naučiš nešto o kulturi i kako se sa njom živi. Dobro je što je takva edukacija obaveza javnog servisa. Nivo kulture u jednom društvu uređuje politika jedne zemlje, to jest odnos koji država ima prema njoj. Kada pogledamo koliko se novca izdvaja za kulturu, manje od jedan posto budžeta Srbije, dakle, kad pođemo od tog krova pa naniže, jasno je da to povlači sa sobom još gomilu stvari. Ali, kulturu moraš razumeti, sa njom se odrasta, ne možeš je tek tako nametnuti nekome i zato mora da se uči od malih od nogu.
Nisu rađena nikakva ozbiljna istraživanja koja se tiču gledalaca i njihove želje za kulturnim sadržajima, a uvek se ponavlja da mediji serviraju ono što publika traži i čega je željna. Da li bi mediji mogli da podignu kulturnu svest građana?
Mislim da je vrlo pogrešno razmišljanje da mediji nešto emituju sa obrazloženjem da to publika traži. Pogotovo o kič sadržajima, kojih su mediji puni. Naprosto mislim da to nije istina. Nisu građani ti koji traže, nego je stvar politike jedne države šta će tim građanima pružiti, ali je i stvar medija šta će svojim gledaocima ili čitaocima ponuditi. Možemo uzeti primer hrvatskog javnog servisa. Što se tiče kulture na ovom javnom servisu, oni su nekoliko godina ispred nas. HRT i te kako ima koncerte klasične muzike, ima fenomenalne emisije o kulturi, i na taj način nameće kulturne sadržaje. Oni su dokaz da nije publika ta koja traži, već da su mediji ti koji sadržaje nameću, tako da ne mogu da koriste publiku kao izgovor.
Većina mladih novinara mašta o globalnim medijskim kućama kao svojim finalnim destinacijama u karijeri. Gde ti vidiš svoju novinarsku budućnost i možeš li da zamisliš sebe u nekom drugom okruženju?
Mislim da je to stvar od osobe do osobe. Ja nekako u ovom momentu nemam tako veliku želju i potrebu da menjam okruženje. Možda ću za pola godine ili godinu ili pet imati, ali trenutno nemam. Za sada volim svoj život i posao tu gde jesam, ali ako se ukaže neka prilika - naravno da ću je razmotriti.
Nema komentara