Braća Dragan i Dušan Krstić, pored toga što su novinari Radio-televizije Vojvodine, veliki deo svog vremena posvećuju još jednoj svojoj ljubavi – muzici.
Kroz emisiju „Sve stranci“ upoznaju građane sa interesantnim ljudima koji su posetili naš grad, a u grupi Duo krosh sviraju i pevaju kako obrade, tako i svoje autorske pesme.
Dušan (27) i Dragan (28) završili su Inženjerstvo i menadžment medija, i, dok se muzikom bave već skoro deceniju, novinarstvom su počeli da se bave dosta kasnije, i to potpuno neplanirano. I u intervjuu za „Univerzitetski odjek“ Krstići kao duo govore o svojim pesmama, zanimljivostima sa snimanja, lepotama, ali i teškoćama novinarskog posla.
Koliko se dugo bavite novinarstvom i kakvi su bili vaši počeci?
Novinarstvom se bavimo dve godine. Na Televiziju Vojvodine smo došli u nameri da radimo kao producenti, iako smo tokom studiranja sticali znanja i iz oblasti novinarstva. To nije bio posao koji nas je na prvu loptu privukao, prvenstveno zbog odgovornosti koju ima osoba ispred kamere. Ali kada nam je ponuđen posao novinara, na nama je bilo da odustanemo ili da pokušamo da se prilagodimo. Naravno, odlučili smo da pokušamo i za sada smo zadovoljni kako se odvija naš rad na televiziji. Ovo je posao koji se uči tokom cele karijere, tako da se i dalje trudimo da učimo i da napredujemo od emisije do emisije.
U emisiji „Sve stranci“ imali ste brojne zanimljive sagovornike. Da li biste mogli da izdvojite najzanimljiviji događaj koji vam se desio prilikom snimanja?
U emisiji smo, pored stranaca koji su postali naši sugrađani, intervjuisali i poznate ljude koji rado dolaze u Srbiju, između ostalih Roba Stjuarta, koji je poznatiji kao Nik Sloter iz serije „Tropical heat“, Rudolfa van Vina, zaštitno lice kanala „24 kitchen“, članove legendarne metal grupe Sepultura i mnoge druge. Na snimanjima je uvek pozitivna atmosfera. Za to su zaslužni i naši sagovornici i članovi TV ekipe. Svi smo na poslu, a svi se dobro provedemo. Možda čudno zvuči, ali je tako. Na Festivalu uličnih svirača 2013. godine intervjuisali smo članove grupe Swingdigentes iz Španije. Oni su u Zmaj Jovinoj specijalno za potrebe snimanja održali kratak nastup i napravili neočekivanu žurku. A u Vršcu smo snimali studente pilotske akademije Smatsa, pa smo pilotirali u pravom simulatoru aviona, upravo onako kako to rade budući piloti.
Koji je najteži deo vašeg novinarskog posla?
Novinarski posao može biti vrlo stresan zbog naglih promena u realizaciji u odnosu na ono što je isplanirano. Na to utiče mnogo faktora zato što je mnogo ljudi uključeno u proces stvaranja jedne emisije, počevši od gostiju, pa do svakog člana TV ekipe. Međutim, dobra organizacija i blagovremena priprema rešavaju sve.
Pored novinarstva bavite se i muzikom. Ko su vaši muzički idoli i imate li neke autorske pesme?
Muzički smo vrlo aktivni, a zajedničke nastupe imamo od 2006. godine. Najviše volimo da slušamo bluz i rok muziku. Neka od naših omiljenih imena su Erik Klepton, Pink floyd, Lynyrd skynyrd, Bon Jovi, Joe Bonamassa, ZZ top, ali ne bismo mogli nikog posebno da izdvojimo, jer zaista volimo sve njih, od A do Z, ili A do Š (smeh). Za svaki momenat postoji savršena muzika, a život je vrlo promenljiv, pa je teško suziti izbor. Bavimo se vrlo aktivno autorskom muzikom, ali nismo dovoljno preduzimljivi u snimanju pesama. Našu poslednju snimljenu pesmu možete čuti preko Youtube-a, samo ukucajte Krosh brothers – Moja domovina.
Da li vam je teško da uklopite novinarstvo i muziku, i ako biste morali da žrtvujete nešto od toga, šta biste izabrali?
Za sada imamo sreće da nemamo fiksno radno vreme ni u novinarstvu ni u muzici, i to je velika prednost kada se rade dva posla istovremeno. Zato uspevamo da se organizujemo na vreme, a da nijedan od tih poslova ne trpi. U oba posla je bitno poštovanje rokova, a na nama je da li ćemo nešto obaviti za dva dana po osam sati, ili za jedan dan za 16 sati. Zato nije retkost da nekad radimo od osam ujutru do četiri ujutru. Oba posla radimo sa mnogo ljubavi i strasti i to nam je najvažnije. Skoro devet godina sviramo, komponujemo i pišemo pesme i ne možemo da zamislimo svoje živote bez toga. Sa druge strane, u televiziji smo počeli da radimo pre dve godine i za veoma kratko vreme smo se povezali sa načinom rada u televiziji, sa divnim ljudima koji rade sa nama i sa svim lepotama i prednostima koje nam pruža posao u medijima. Oba posla mnogo volimo, i vrlo teško bi bilo da se odlučimo za jedan. Sve ili ništa, što bi rekli!
Koja je najvažnija stvar koju ste naučili bavljenjem novinarstvom, i koji je vaš savet onima koji žele da se bave tim poslom?
Bitno je pažljivo slušati sagovornika i postaviti pravo pitanje u pravo vreme. Na taj način će intervju ići prirodnim tokom i biće uspešan na zadovoljstvo novinara, sagovornika, a sigurno i gledalaca, jer takav razgovor gledalac želi da prati do kraja. Savet mladim novinarima je da slušaju savete svih kolega kojima se dive i da prisvoje ono što misle da je najbolje za njih. Najvažnije od svega je da izgrade svoj stil rada po kome će biti jedinstveni i zbog čega će se njima jednog dana neko diviti. Što bi rekao Cane iz Partibrejkersa: „Biti isti, poseban, biti slobodan, biti samo svoj“!
Nema komentara