DINKO GRUHONJIĆ: Novinarska hrabrost je pleonazam

Nezavisno udruženje novinara Vojvodine (NDNV) proslavilo je 25 godina rada iznedrivši Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE), koji je svoj prvi istraživački tekst plasirao 10. januara.

foto: mc.rs

Nezavisno udruženje novinara Vojvodine nastalo je u januaru 1990. godine kao prvo nedržavno udruženje novinara na prostoru bivše SFRJ. Osnovali su ga novinari i urednici koji su odbili da budu sluge Miloševićevoj nacionalističkoj i ratnohuškačkoj propagandi. Prema statutu udruženja, misija NDNVa je negovanje i razvijanje slobodnog, objektivnog i profesionalnog novinarstva, zalaganje za zaštitu prava i interesa novinara i za vrednosti građanskog društva.

Predsednik NDNV-a Dinko Gruhonjiće govorio je za „Odjek” o VOICE-u, o istraživačkom novinarstvu, ali i o tome kakvo bi novinarstvo trebalo da bude.

„Nezavisno udruženje novinara Vojvodine je nastalo u tom trenutku kada je bilo jako važno da nastane. To je bilo vreme kad ste se pitali da li ste vi normalni, s obzirom na to da ne možete da verujete da vas vaše dojučerašnje komšije odjednom gledaju popreko zato što razmišljate ovako ili se zovete onako, iako ste s tim komšijama odgledali onoliko fudbalskih utakmica, popili onoliko piva. Odjednom se to preko noći pretvorilo u jednu noćnu moru gde je NDNV, koje je bilo prvo nerežimsko udruženje, bilo ostrvo gde ste mogli da sačuvate zdrav razum i profesionalni dignitet kada ste rekli: „Nećemo da se bavimo ratnohuškačkom propagandom, hoćemo da se bavimo novinarstvom”, zbog čega ste izgubili posao ili su vas prosto oterali. NDNV je zapravo bilo utočište za te ljude.”

Koje su oblasti interesovanja VOICE-a? Kakvim temama planirate da se bavite?

– U Srbiji postoji već nekoliko centara, agencija i nevladinih organizacija koje se bave istraživačkim novinarstvom, tako da smo tu tražili šta bi bila differentia specifica u odnosu na ono što postoji. Osnovna razlika između nas i ostalih je sama činjenica da se bavimo lokalnim temama. S obzirom na to da smatramo da su te teme najmanje zastupljene u domaćim medijima, gde su najzastupljenije takozvane nacionalne teme – velike afere koje se pokreću, a retko dobijaju bilo kakvu vrstu sudskog ili političkog epiloga – u dobroj meri već zastupljene. Mislimo da se u lokalu može u dobroj meri uočiti koliko je država u problemima, koliko je partokratija prodrla u sve pore ovog društva i koliko je korupcija raširena u našem društvu. Oni koji su na lokalu su često van fokusa velikih medija i mi ćemo pokušati da pomerimo taj fokus. Te teme se uglavnom odnose na Vojvodinu, ali to nije ograničavajući faktor. Mi ćemo se potruditi da za ovih osam meseci, tokom ove inicijalne faze VOICE-a izbacimo nekih tridesetak istraživačkih tekstova i da nam to bude preporuka za ono što ćemo kasnije raditi.

10. januara plasiran je prvi istraživački tekst VOICE-a na portalu „Autonomija” o Razvojnoj banci Vojvodine. Da li mislite da ste privukli očekivanu pažnju javnosti?

– Ne znam da li je tekst o Razvojnoj banci u Vojvojdini privukao enormnu pažnju, ali privukao je pažnju onih koje je i trebalo da privuče. Narodna banka Srbije je reagovala na taj tekst i izdala saopštenje koje inače ne bi izdala – u vezi sa obrazloženjem zašto su morali da oduzmu dozvolu za rad Razvojnoj banci Vojvodine, s obzirom na to da smo mi pisali pozivajući se na to da će u procesu stečaja Razvojne banke Vojvodine na kraju svi dugovi biti namireni i da će ostati od novca da se podmire i Republika, i Pokrajina. Suština priče je u tome da gađate u glavu. Ukoliko nema rekacije s te strane, onda ste možda promašili temu. A kada će doći reakcija same publike ili javnog mnjenja, to je stvar strpljivog rada.

Kakav je položaj istraživačkog novinarstva u Srbiji?

– Veoma loš. Ono čime se sad mediji pravdaju kada je u pitanju nedostatak istraživačkog novinarstva jeste činjenica da istraživačko novinarstvo zahteva mnogo vremena i mnogo resursa da bi se neka priča istražila od početka do kraja i onako kako treba. Mediji se pravdaju sopstvenim siromaštvom, što je tačno. Mediji u Srbiji jesu siromašni. Drugi faktor je u činjenici da su mediji pod stalnim političkim i ekonomskim pritiskom, te da se u tim vrstama političkog ili tajkunskog establišmenta ne gleda blagonaklono na istraživačke novinarske priče jer je njihova suština da se sledi trag novca – prljavog novca. Znamo i da naša koleginica Brankica Stanković, koja je autor emisije „Insajder”, već šestu godinu živi pod policijskom pratnjom. To su faktori koji nisu ohrabrujući i oni utiču na to da se istraživačko novinarstvo izbegava od strane samih medija i samih novinara koji su sa razlogom uplašeni. S druge strane, videli smo baš na primeru „Insajdera” da nije tačna tema da je istraživačko novinarstvo dosadno. Ta emisija je u znatnoj meri podigla gledanost B92 i privukla oglašivače. Ali postoji problem sa ostalima koji se bave istraživačkim novinarstvom kao što su CINS ili BIRN, jer njihove proizvode retko ko od tradicionalnih medija želi da preuzme. Ti veoma vredni i u profesionalnom smislu vrhunski prozivodi se nalaze negde na margini. Ali bez obzira na to što su na margini, kao takvi su sposobni da iznerviraju najveće nosioce državnih funkcija. Same te reakcije dokazuju da je istraživačko novinarstvo „so za ovo društvo” a za medije naročito, jer to je ipak način da povratimo ono što nama nedostaje, a to je verodostojnost medija. Da ljudi konačno počnu da veruju da u medijima stanuje novinarstvo.

Na proslavi 25 godina Nezavisnog društva novinara Vojvodine ste pomenuli da vam je fokus na mlađim novinarima. Na šta bi trebalo da bude spreman neko ko hoće da se bavi istraživačkim novinarstvom?

– Naš fokus je na mlađim novinarima i na mlađoj publici upravo s ciljem da kroz istraživačko novinarstvo povratimo veru u to da je profesionalno novinarstvo moguće. Mnogo je bolje da imate mladog novinara koji nemaju profesionalno iskustvo nego da dobijete novinara srednje generacije koji ima loše profesionalno iskustvo ili tabloidno iskustvo. Bolje je novinara klesati od malih nogu da bi ga poslali na pravi put i objasnili mu da bavljenje novinarstvom podrazumeva nekoliko stvari: prva stvar je da ne postavljate pitanje da li se nečega plašite. Ukoliko nemate potrebnu dozu adrenalina koja podrazumeva i određenu vrstu hrabrosti, onda ne ispunjavate uslove da se bavite novinarstvom. Nije to samo stvar u istraživačkom novinarstvu. Vi možete da imate problema i da se bavite sportskim novinarstvom i pokušavate da budete neutralni između Zvezde i Partizana  – trpećete pritisak i od jednih, i od drugih. Istraživačko novinarstvo je možda samo stepenik više jer se ono bavi najnezgodnijom od svih tema, a to je novac. Tu gde je novac, kriju se razni profiteri, kriminalci, neki čestiti ljudi, a i poneke ubice. Osnovni preduslov da budete novinari je da imate višak adrenalina i da ne razmišljate o tome da li treba da budete hrabri ili ne. Novinarska hrabrost je pleonazam.

Kao udruženje koje se zalaže za medijske slobode, objektivno i profesionalno izveštavanje, da li je NDNV za ovih 25 godina uspeo da doprinese novinarstvu u tom smislu?

– Ja nisam bio među osnivačima, ali znam da su to bila mučna i odvratna vremena u kojima su ljudi jako teško preživljavali u doslovnom egzistencijalnom smislu. Udruženje je tada pokrenulo građanski list „Nezavisni” koji više ne postoji i čiji je naslednik informativni portal „Autonomija”. Posle 5. oktobra 2000. godine pojavila se škola mišljenja unutar udruženja da smo mi pobedili pošto smo srušili Miloševića i stekao se utisak da ne moramo više da se borimo za slobodu medija. To se brzo pokazalo kao čista iluzija. Bili smo suočeni sa situacijom da pod hitno moramo da revitalizujemo rad udruženja. Za ovih desetak godina smo uspeli, ako ništa drugo, da ostanemo vidljivi i povećamo broj članova, što je garancija da postoji potreba za NDNV-om i postojaće. Jer sloboda nije datost – sloboda je nešto za šta se borimo, i to svaki dan ponovo.

Kako komentarišete događanja u vezi sa napadom na francuski satirični list „Šarli Ebdo”?

– Fundamentalista i luđaka je uvek bilo na svetu. Takva vrsta obračuna sa slobodom govora je apsolutno zastrašujuća, nedopustiva. Za svaku osobu i za svaki teroristički akt ne postoji ’ali’. Mi smo slušali dosta tih ’ali’ ovde u Srbiji, u vreme kad se desio napad na „Šarli Ebdo”. Tu sad postoji čitava ali ’filozofija’: „Što sad mi palimo sveće za naše pobijene kolege kad oni nisu palili sveće za RTS?” Ja takvu logiku zaista ne razumem. Odvratno je da relativizujete smrt na taj način. Što se „Šarlija Ebdoa” tiče, mi smo kroz naš protestni skup rekli šta mislimo. Mi živimo u Vojvodini, u Srbiji, i mi vrlo dobro znamo koliko je mali korak između pritiska na medije i ubistva novinara. To je još jedan razlog više zašto nikada ne smemo da stanemo sa borbom za slobodu izražavanja.