Novinar Balkanske istraživačke mreže (BIRN) Aleksandar Đorđević ovogodišnji je dobitnik dveju značajnih novinarskih priznanja – nagrade Evropske unije za istraživačko novinarstvo i nagrade Nezavisnog udruženja novinara Srbije za izuzetnost u istraživačkom novinarstvu u štampanim medijima.
foto: Medija centar
Priču „Državno plivanje u mutnom”,u kojoj je reč o nelegalnoj pozajmici novca Beogradske poslovne škole, Đorđević je objavio u nedeljniku „Vreme”, a tekst ovenčan nagradom Evropske unije „Iskopavanje kopa i budžeta” na sajtu Balkanske istraživačke mreže (BIRN).
Aleksandar Đorđević je nakon svojih novinarskih početaka u kragujevačkom „Šumadijapessu”, 2012. godine počeo da radi za BIRN. Dobitnik je nagrade za istraživačko novinarstvo i monitoring javnih finansija koju dodeljuje United Nations Development.
Nedavno ste osvojili NUNS-ovu nagradu iz oblasti istraživačkog novinarstva. Koliki značaj za Vas ima ovo priznanje, s obzirom na to u kakvom je položaju novinarstvo u Srbiji?
Nagrade doživljavam kao satisfakciju za uloženi trud na priči, ali i kao podstrek za dalji rad, obavezu i opomenu da ubuduće ostanem dosledan najvišim standardima profesije.
Istraživački tekstovi se na svom putu ka čitaocima sudaraju i sapliću o pregršt senzacionalističkih i tabloidnih priča. Na koji način kvalitetan tekst od javnog interesa, poput „Državno plivanje u mutnom”, ipak nađe put do čitalaca?
Iako smo svakodnevno zatrpani medijskim smećem, kičom, vulgarnošću, raznim nepodopštinama i gomilom kontradiktornih informacija, istina kad-tad ispliva na površinu. Za novinara je najbitnije da izgradi kredibilitet, da stekne poverenje čitalaca tako što će isključivo objavljivati proverene i tačne informacije, tako što će izveštavati o temama koje drugi ne smeju i o temama koje se prikrivaju. Neke priče koje je BIRN objavio bile su centralna vest u zemlji, ali mnogo je više onih koje su „ugašene” i koje nacionalni mediji nisu stavili u centar pažnje. Takav slučaj je i sa pričom o Beogradskoj poslovnoj školi, „Državno plivanje u mutnom”, iako se radi o pljački skoro deset miliona evra građana Srbije, studenata i njihovih roditelja. Priča je objavljena pre skoro godinu dana, a za sada nema nikakve reakcije nadležnih službi, policije i tužilaštva, i pored toga što je u priči jasno i dokumentovano predočeno kršenje zakona. Opet, priča je zabeležena i obznanjena, tako da će jednoga dana neko zasigurno reagovati.
Mnoge akademske ličnosti, analitičari medija, pa čak i sami novinari tvrde da u Srbiji vlada medijski mrak. Kako ste vi u njemu pronašli tračak svetlosti i ipak odlučili da svoj posao obavljate profesionalno?
Meni je posao, u svakom slučaju, olakšan jer radim u medijskoj kući koja neguje i zastupa najviše standarde u novinarstvu. Bez podrške urednika nemoguće je baviti se istraživačkim novinarstvom. Bez podrške matične kuće nijedan novinar ne može sam da radi na bitnim i važnim temama, bez obzira na njegove sposobnosti i kvalitete. Ipak, na kraju se sve svede na lični izbor, na odluku da ne želite da radite nešto što se kosi sa vašim uverenjima i vašim principima.
Koliku krivicu zbog medijskog mraka nose sami novinari?
Najodgovorniji za ovakvu situaciju u medijima su novinari, a pre svega urednici. Integritet je presudan za novinarsku profesiju, ali danas je malo urednika koji ga brane. Svakako da su nemaština i nedostatak novca doprineli urušavanju novinarskih standarda, ali to ne sme biti izgovor za objavljivanje laži i podaništvo. Kao što mala plata ne sme biti izgovor vozaču da pije, ili policajcu da primi mito, pretnja da će izgubiti posao novinaru ne sme biti izgovor da objavljuje laži i da prećutkuje istinu. Kao najodgovornije bih imenovao najpre uredništvo Radio-televizije Srbije. Njihova odgovornost je mnogostruka, a njihova odluka da podanički ćute je najpogubnija, kako po dobrobit građana koji finansiraju javni servis, tako i po demokratizaciju Srbije.
Na koji način ste se borili sa neprijatnostima sa kojima ste se susretali tokom istraživanja svoje priče?
Neprijatnosti i pritisci su sastavni deo novinarskog posla, ali bez podrške uredništva i matične kuće i najmanja neprijatnost može biti fatalna za novinara i priču. Na primer, fudbaleri su navikli da im protivnički navijači skandiraju, da ih ometaju zvižducima. Međutim, zamislite da se trener nekog kluba pridruži protivničkim navijačima u skandiranju svojim igračima. I najbolji klub na svetu bi izgubio tu utakmicu.
Poznajući položaj novinara, rizike koje nosi istraživačko novinarstvo, a pritom malo pozitivnih reakcija na rad, mnogi mladi novinari odustaju i traže se u nekim drugim profesijama. Kako ih ohrabriti da oni budu ti koji će Srbiju izvesti iz medijskog mraka?
Istraživačke priče privlače više pažnje zbog bitnih otkrića i rasvetljavanja značajnih informacija, ali medijski mrak neće biti otklonjen istraživačkim pričama, već uspostavljanjem standarda u redovnom izveštavanju i objavljivanjem reportaža u dnevnim informativnim emisijama koje neće obmanjivati milionski auditorijim i koje neće izvrtati ili prećutkivati informacije od ključnog značaja za javnost. Jedan korektan i objektivan Dnevnik RTS-a za pola sata može više da učini na izbavljenju Srbije iz „medijskog mraka” nego sve istraživačke priče koje su do sada objavljene.
Nema komentara