Za slikara Vuka Ćuka stvaranje je raj na zemlji, a umetnost put samospoznaje. O tom putu govori i povodom svoje izložbe „DRIP DROP“, otvorene u okviru Noći muzeja u prestoničkoj galeriji „Zvono“ koja će trajati do 13. juna.
Vuk je dvadesetsedmogodišnjak koji je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, dok je godinu dana školovanja proveo na istoimenom fakultetu u Beču. Svoje radove predstavio je i izvan granica naše zemlje, u Austriji, Nemačkoj, Danskoj, Sloveniji i Češkoj. Likovni kritičari stil ovog umetnika okarakterisali su kao „eho beogradske andergraund estetike, američke alternativne strip scene i animiranih filmova nastalih na popartističkom nasleđu“. Iako smatra da umetnik ima slobodu da ostane nejasan, Vuku je sasvim jasno da je umetnost ono šta ga čini srećnim.
foto: Lana Inić
Kako si postao umetnik?
To je smešno, zapravo. Obično ljudi pričaju kako su od malena voleli da crtaju, ali kod mene to uopšte nije bilo tako. Crtao sam grafite kad sam bio mlađi, ali sam kroz celu srednju školu mislio da ću da postanem pravnik. Nisam znao da ću postati umetnik, razdvajao sam ono u čemu uživam od onoga čime treba da se bavim. Kada sam zamislio sebe u kancelariji i u odelu, shvatio sam da to, ipak, nije za mene, međutim fakultet sam upisao iz drugog pokušaja. Kroz tih godinu dana intenzivne pripreme shvatio da stvarno uživam u crtanju i slikanju, kao i u samom procesu stvaranja. Bilo mi je jasno da u stvari samo to i želim da radim.
Koji je tvoj stav o umetničkom obrazovanju? Koliko te je oblikovalo kao umetnika, tvoj način razmišljanja i kreativnog izražavanja?
Od početka studiranja imao sam neku svoju priču koju sam furao, vrlo tvrdoglavo, nekome se to dopalo, nekome ne. Stekao sam značajne kontakte koji su mi kasnije dosta pomogli. Tu bih pre svega pomenuo profesora Nikolu Kolju Božovića koji meni zapravo i nije bio profesor, ali je primetio moj rad i sa njim sam najviše razgovarao o onome sto radim. Bilo je tu i super predavanja Zorana Gavrića i Milanke Todić u kojima sam stvarno uživao i koja su mi dosta pomogla da razvijem kritičko mišljenje. Ono što živim to i prebacujem u stvaralački medijum, a ceo taj proces demistifikovao mi je umetnik Željko Tonšić, kod kog sam se spremao za akademiju. U sve to ušao sam stvarno iskreno i posvećeno, što i dan-danas smatram najvažnijim osobinama koje umetnik treba da poseduje, pored talenta naravno.
Kako izgleda tvoj kreativni proces, da li je unapred osmišljen, instinktivan, spontan?
U samom procesu stvaranja ja nisam nigde osim u tom trenutku, a opet sam i svuda gde sam bio. Ja u principu stalno razmišljam o tome šta bih mogao da radim. Mislim da je za umetnika važno da se izlaže različitim situacijama i doživljajima i da vodi aktivan društveni život, doduše sa poludistance, jer umetnici „žive u svom svetu“. Mislim da svako ko ozbiljno doživljava svoje stvaralaštvo inspiraciju traži svuda.
Postoji li nešto što bi voleo da uradiš, a da nisi do sada? U pogledu formata, tehnike i pristupa uopšte.
Postoji! Postoji dosta, baš dosta toga. Sam taj produkcijski deo je vrlo komplikovan za nekoga ko se bavi umetnošću, pogotovo sa tendencijama savremene umetnosti gde su svi radovi velikih formata, gde su stvari tehnički vrlo zahtevne, gde ti u samom tehničkom procesu i ne treba da učestvuješ koliko si potreban samo u idejnoj kreaciji. Imam dosta ideja koje podrazumevaju mnogo ulaganja. Trudim se da balansiram u svemu tome i da sa ograničenim budžetom napravim nešto što će ga nadmašiti.
Kuda usmeravaš svoje izazove?
Umetnost je moj posao, posao koji volim da radim. Koliko ti radove koje prikazuješ koristiš za komunikaciju sa drugim ljudima, opet sa druge strane koristiš ih za komunikaciju sa samim sobom. Imam tu odrednicu da hoću da imam jednu samostalnu izložbu godišnje, i nekoliko kvalitetnih grupnih. Cilj mi je da budem zadovoljan time što sam uradio, da to budem ja, ali i da se svaki put popnem za jedan stepenik.
Postoji li neka razlika u razumevanju i iščitavanju umetnosti kod nas i u drugim zemljama?
Odnos prema umetnosti je potpuno drugačiji, ali mislim da je to normalno u odnosu na situaciju u kojoj se nalazimo. Nisam od onih ljudi koji govore „živim u Srbiji, Srbija je katastrofa“. Mislim da mi nismo narod koji ne voli umetnost, mi smo, prosto, narod koji nije u mogućnosti da se ozbiljno bavi umetnošću kada mora da se bavi egzistencijalnim stvarima. Problem je što taj proces oporavka predugo traje, pa postoji opasnost da potpuno zaboravimo na kulturu. Evo sad smo imali izložbu u Štutgartu u februaru i ljudi koji su nam bili domaćini su nam rekli da tamo svaka zgrada koja se izgradi, koja košta recimo 100 miliona ili koliko god da košta, mora da obezbedi tri posto budžeta celokupnog projekta za umetnost koja će biti u sastavnom delu njenog eksterijera. Mislim da ta „obaveza“ stvaranja podstiče umetnike i nadam se da ću biti u prilici da tako nešto doživim i kod nas.
Kakav je danas odnos medija prema likovnoj umetnosti i afirmaciji mladih umetnika?
Trenutno stanje moglo bi i moralo da se popravi. Za to nije potreban novac, za to je potrebna odluka nadležnih i snažna kulturološka politika koja će umetnicima pružiti ako ne finansijsku podršku, onda moralnu satisfakciju i vratiti im veru u ono što rade i dati dodatni podsticaj. Mislim da se ne obraća dovoljno pažnje na samu umetnost, a tek za afirmaciju mladih umetnika da ne govorim. Nema dovoljno ljudi posvećenih umetnosti u mejnstrim medijima, a pravi poklonici su, nažalost, na margini. Postoji više kvalitetnih umetnika nego što ih ima u medijima.
Je li umetnik slobodan i postoji li tako nešto?
Ja se osećam prilično slobodno, baš prilično slobodno. Možda sam se najbezbrižnije osećao kada sam bio na fakultetu, jer nisam morao da se bavim nekim propratnim stvarima koje zapravo nemaju veze sa samim stvaranjem, ali su neizbežne. To te ograničava vremenski, oduzima ti nekada više energije nego što bi želeo. Ali se osećam slobodnije nego što doživljavam većinu ljudi. Osećao bih se još slobodnije kada bih produkcijski sve podigao na jedan viši nivo, ali se nadam da će i to doći na svoje mesto ukoliko ja budem nastavio da napredujem.
Prema Ničeu, umetnik svoju autentičnost ostvaruje samo u trenutku umetničke ekstaze, koja predstavlja „jedini izvorni oblik komunikacije, jer putem nje dolazi do podsticaja da je i drugi doživi kao istinu, ali ne u smislu preslikavajućeg doživljaja sadržaja ekstaze, već ekstaze samo kao povoda da se njen sadržaj doživi na sopstveni način“. Kako ti doživljavaš sebe i svoju umetnost?
U umetnosti ti stalno pronalaziš sebe, uradiš nešto novo i iznenadiš se. Meni je to ekstaza, kada pronađem nešto novo u sebi. Na primer, proces koji sam koristio za ovu izložbu sam sanjao. Sad ne znam, to bi možda Niče nazvao stanjem ekstaze, ali ja bih to nazvao time da sam ja u tome i da se moje misli i ceo moj život vrte oko toga na šta sam skoncentrisan. Kako doživljavam sebe? Doživljavam sebe kao nekoga ko se trudi da bude iskren u tome što radi, nekoga ko sebe ozbiljno shvata u tome što radi i nekoga ko će još mnogo da stvara i napreduje.
Najbliži pravac?
Savremena umetnost u najširem smislu te reči. Mislim da umetnost treba da odražava svet u kojem živimo. Ili si pravi reprezent vremena u kom živiš ili nisi. Mislim da je zadatak svakog umetnika da bude manifestacija svoga vremena i da ostavi trag. Moderna umetnost je najveći zaokret u stvaralaštvu koji se ikada dogodio. Dosta o tome razmišljam, to je idiom savremenog sveta. U umetnosti je pre moderne vladala ideja raja koji dolazi posthumno, ideja da treba da se vodi „ispravan“ život da bi se „zaslužio“ raj. Moderna umetnost je naglo raskrstila sa prošlošću i stala iza ideje stvaranja raja na zemlji. To je i danas smer u kome svet ide i meni je to super.
Kako vidiš odnos tehnologije i umetnosti?
Mislim da još uvek vlada senzacionalizam za tehnologijom. Međutim, to polako nalazi svoje mesto kao regularan izraz i to tako i treba da bude. Mi smo okruženi tehnologijom i ona mora da ima svoje mesto u umetnosti. Takođe mislim da nikada neće nestati potreba za fizičkim predmetom umetnosti. Sad imaš sve, sve je lako dostupno. Meni se dopada haos, iz haosa nastaje sve. Veliki sam pobornik pravilnog korišćenja moderne tehnologije u umetnosti. Ko je stvarno umetnik umeće da koristi tehnologiju kao alat, a neće biti rob svega toga. Meni je to strava.
Nema komentara