Ruski pisac, kritičar i novinar Viktor Jerofejev početke spisateljske karijere beleži još od svoje doktorske disertacije na temu Dostojevski i francuski egzistencijalizam. Popularnost širom sveta postigao je romanom Ruska lepotica (1996), a čitaoci u Srbiji mogli su da ga upoznaju preko knjiga Enciklopedije ruske duše, Pet reka života i Dobri Staljin koje je objavila izdavačka kuća Geopoetika.
Fotografija preuzeta sa www.gondola.hu
Novosadska publika je u sredu uveče u Gradskoj biblioteci sa osmehom i aplauzom dočekala šale kojima je Viktor Jerofejev ismevao ruske stereotipe. Kritikujući savremenu rusku književnost objasnio je zašto nikada neće biti u rangu velikih ruskih klasika. Smatra da u današnjoj Rusiji cenzura kao pojava ne postoji, te da je komplikovanije izdati knjigu u Nemačkoj ili Americi. Bio je sjajan gost koji je opširno i strpljivo odgovarao na sva pitanja domaćina i publike. Rado je pristao i na intervju za Univerzitetski odjek. Otvorili smo ga sa pričom o novoj knjizi pod nazivom Telo.
-Ovo je nova zbirka pripovedaka koja govori o ljudskom telu i mislim da će posebno biti zanimljiva ženama. Mi se veoma malo razumemo u svoje telo, a tu je dodatno i tradicija koja nam postavlja mnogo stereotipa, toliko da nam se čini da to telo uopšte nije naše. Nemam ništa protiv da žena sedi pored mene, ali kada je u pitanju telo žene koje leži pored mene to je već posebna priča i to sam i opisao. Sutra putujem u Berlin gde će ove priča jedan reditelj pripremiti u formi pozorišne satire i predstaviti ih na sceni. Sve ove priče su koncipirane tako da čovek doživljava svoj život kao istinu, a ne kao imaginarni svet.
Koliko vam je važna komunikacija sa publikom?
Smatram da kao pisac koji živi u getu sa svojim kompjuterom moram da komuniciram sa čitaocima i to je jako važno. Pisac može potpuno da se zatvori, jer ima maštu od koje može živeti i može izmisliti nešto što je mnogo bolje od stvarnosti, ali dijalog sa čitaocima je komunikacija sa vremenom, kao materijalni dodir sa vremenom.
Najavili ste večeras da nakon televizijske emisije Apokrif koju više ne radite počinjete sa novim projektom na radiju Eho Moskva. Hoćete li zadržati isti koncept u kojem će fokus biti na kritici državne politike?
Koncept emisije će biti potpuno nešto drugo. Pored mene će biti još dva novinara koji će mi postavljati pitanja a ja ću odgovarati. Uskoro ću imati stalni termin, sat vremena sredom. Meni je veoma žao što sam izgubio pravo na Apokrif, ali zabrana je došla sa samog vrha, ali ne od boga.
U jednom intrvjuu izjavili ste da rat između Ukrajine i Rusije nije građanski rat nego rat dve civilizacije. Možete li to da pojasnite?
Da, ovo je rat vrednosti. S jedne strane to su vrednosti koje idu od zapada prema istoku, koje su nama dobro poznate. To je težnja ka komotnom životu, sa toplim i ugodnim ljudima. Ako dublje zagnjurimo u ovo pitanje vidimo da smisao života nestaje i život postaje sam sebi cilj. Taj vetar koji duva od zapada prema istoku dugo duva, osvaja nove teritorije i to je prirodan proces. To nije pitanje američke vlade, rasprostranjenosti NATO-a, to je prirodna želja čoveka da ugodno živi. S druge strane, slabije, koncentrisani oblak druge vrednosti, vrednosti ruskog mira i tu postoji puno pozitivnih stvari. Ali tu postoje i odbacivanja tuđih vrednosti. Vrednosti ruskog mira nastupaju kao izuzetnosti. Ako na zapadu država služi građaninu, onda suprotno tome u ruskom miru čovek služi državi. Dva oluje sudarile su se u Donbasu i umesto kiše pala je krv. U ovom ratu sve sekundarne stvari su se narušile. Zbog toga taj rat nije građanski jer je to sukob vrednosti i moramo da ga gledamo u širem kontekstu. I zato kažem to je rat civilizacija. Sve ostalo možemo smatrati kao propagandu i sa jedne i sa druge strane.
Knjiga Pet reka života opisuje vašu veliku ljubav prema Rusiji. Šta je srž ljubavi prema otadžbini?
Ljubav zavisi od pojedinca, od situacije, od same otadžbine - kakva je. To je veoma individualno. Ako otadžbina osobi daje stvari koje on ceni, takvo pitanje ne sme da se pojavi. Otadžbina je veoma ozbiljan pojam pogotovo u našem slovenskom svetu, veoma je važno da se ne spekuliše i da se reč ne ofuca. Postoji razlika i u tome šta voliš, otadžbinu ili državu? Birokratija je ta koja menja te pojmove. Birokrate bi volele da se oni vole. Ja volim Rusiju kao otadžbinu, ali ne i rusku birokratiju. Postavljam puno pitanja, ali ona se pojavljuju zato što volim svoju otadžbinu. To bih uporedio sa bračnim partnerom. Dok njega ili nju voliš, postavljaš pitanja. Kada ljubav prestane, ne mariš za odgovor.
Nema komentara