Predstavu „Treći svetski rat“, baziranu na motivima jednočinke Koste Trifkovića „Francusko-pruski rat“, osmislili su i interpretirali studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu. Predstavu je najavio mini dokumentarni film u kojem je tim projekta ispitivao mišljenje građana u vezi sa njihovim političkim opredeljenjem – Istok ili Zapad.
Publici su pojam „Trećeg svetskog rata“ iz svog ugla predočili studenti četvrte godine glume Dušan Vukašinović, Peđa Marjanović, Mia Simonović i Ema Stojanović, a režiju je uradio Stefan Isaković. Iako student dramaturgije, Isaković se za ovaj projekat našao u posve drugoj ulozi. Predstava je premijerno izvedena 14. decembra, a repriza je usledila 10 dana kasnije.
Iako si student dramaturgije, za predstavu „Treći svetski rat“ potpisuješ režiju. Kako si se odlučio za ovakav korak?
Pre svega, želim da naglasim da u ovoj predstavi svi rade sve. Istina je da ja potpisujem režiju jer na neki način mora da postoji neko ko diktira tempo, ali poenta celog procesa je zapravo bila da svi rade sve, i da je glumac stvaralac. Od glumca se očekuje da sam kreira tekst, ali i da režira svoju ulogu. Ja sam se bavio krajnjim pitanjima, u smislu što sam jedini bio izvan toga, ali je zamišljeno tako da su svi jednako vredni.
Da li je projekat „Treći svetski rat“ posledica pozitivnih utisaka nakon filma „Odumiranje“ na kojem si bio asistent režije?
Budući da se režijom bavim još od srednje škole, a da sam nakon toga imao sreću da učestvujem u rediteljskim projektima gde sam bio asistent režije, a onda i na nekim profesionalnim predstavama u kojima sam sticao iskustva i saznavao gde bih ja to mogao da budem u celoj priči, ovaj projekat zapravo može biti odgovor na to. Međutim, projekat može da se tumači i kao želja da svi zajedno krenemo unapred, ali bez toga da čekamo da nam nešto dođe, nego da sami sebi omogućimo nešto što je profesionalno. Mislim da ovakvih predstava nema u pozorištima i da je ona iz tih razloga vredna stvar. Ne mogu reći da imam ambicije da budem reditelj, budući da je kod nas potpuno izmenjena slika o tome ko je reditelj. Reditelj, u pravom smislu te reči, ima mnogo veliki zadatak, a to je da ubedi ljude da vrede, da mogu da razmišljaju, da su stvaraoci... Zabluda o tome šta je u stvari reditelj je dovela do toga da se u pozorištima plasira jedna vrsta plastične kulture koja nema nikakav dodir sa vremenom u kom je.
Po tvom mišljenju, koliko kultura može bez politike, a koliko politika bez kulture?
Ne može. Političarima zapravo trebaju i glumci, i reditelji. To je zapravo neka sprega. Život je pozorište, i pozorište je život. Njima umetnici stalno trebaju.
A koliko vode računa o njima?
Ne vode računa o kulturi. Ne vode računa o kulturi dok nije u toku predizborna kampanja. Umetnost je na najgorim marginama, ali ne samo zbog političara, nego i zbog samih umetnika, koji zapravo previše „šuruju“ sa političarima. Ipak, uvek postoje neke dobre pojave. Na primer, nedavne reakcione stvari u Beogradu. Smatram da je ovo projekat koji bi trebalo da pokrene slična dešavanja i u Novom Sadu, naravno bez političke podrške. Smatram da je sad pravi čas za umetnost, i za pozorište prevashodno, jer ono ima jaku moć da budi čoveka, pa sad, nekog malo, nego malo više.
Da li je Treći svetski rat neminovnost?
On ne sme biti neminovnost. On mora biti sprečen. Istina je da je sad veoma ružan trenutak na Zemlji. I to nije neka stvar da vi kažete da sam ja paranoičan, nego jednostavno slušam, gledam i pratim. Ali mi mali ljudi moramo da kažemo Ne! tome. A zajedno, zajedno možemo čuda da pravimo. Ideja ove predstave jeste da ona kaže da Treći svetski rat neće da se desi ukoliko je 50 plus 0,001% dobrih ljudi na planeti koji žele dobro drugima.
Koji su tvoji utisci nakon snimanja dokumentarca za predstavu? Koje je generalno mišljenje građana?
Veoma je važno da sagovornik vidi da si ti zainteresovan za ono što on ima da kaže, on će onda da ti kaže ono što stvarno misli. Ljudi su izgubljeni, ljudi ne razumeju, i ako kažu da misle da je u toku Treći svetski rat, i ako misle da nije, oni ne razumeju zapravo šta to znači. I ne razumeju u čemu se nalaze, i možemo reći da su u nekoj meri i izmanipulisani. Stariji ljudi koji nemaju pristup internetu i tim „brainwashing“ medijima, oni imaju neka mišljenja koja su vrlo korisna. Jedan čovek kaže: „Nemamo prave informacije da bismo mogli da zaključimo.“ – istina. A mladi ne razmišljaju o tome. Oni planiraju nešto drugo. Uglavnom lova. Lova je taj mehanizam.
Kakvi su planovi za dalja igranja predstave „Treći svetski rat“?
Mislim da bi ovu predstavu trebalo igrati svuda. Apsolutno nije važno da li je to u pozorištima ili na ulicama, ona jednostavno treba da se igra. Zbog toga, imamo u planu da gostujemo po celoj Srbiji. Sa druge strane, s obzirom na to da smo nedavno osnovali umetničko društvo studenata Akademije umetnosti, pod kojim je nekada bio teatar „Promena“, nakon ovog projekta počećemo i neke nove. Radićemo svoj posao i trudićemo se da pravimo predstave i filmove najbolje što umemo, i što je najvažnije – da stalno postavljamo pitanja.
Marla 8 years ago
Sve pohvale za mlade umetnike! Predstava je vise nego odlicna, vidi se da je ulozen entuzijazam i mnogo kreativne energije. Višeslojna i emotivno veoma mocna, sve preporuke za gledanje! Kapa dole glumcima i reditelju, vi ste ta energija za kojom ovo drustvo vapi!