Sredinom prošlog meseca mladi slikar Nebojša Slankamenac oživeo je duh džeza, otvaranjem izložbe portreta slavnih džez muzičara među kojima su Bili Holidej, Luj Armstrong, Džon Koltrejn... Izloženi portreti našli su se u Centru za afirmaciju kulture, umetnosti i ljudskih različitosti My Place, a otvaranje izložbe je bilo propraćeno zvucima džeza, što je doprinelo celokupnoj atmosferi.
Nebojša Slankamenac je jedan od retkih mladih umetnika kod nas koji se bavi fotorealizmom. Za sve u životu nalazi inspiraciju u muzici, pa tako i za slikanje, a produkt toga su upravo brojni portreti slavnih džez muzičara. Osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu završio je u klasi Vlade Rančića, a master u klasi Gorana Despotovskog. Ovo je bila Nebojšina dvanaesta samostalna izložba, a takođe je izlagao i na mnogim grupnim izložbama kao i na likovnim kolonijama.
Šta za tebe predstavlja džez muzika, a šta slikarstvo i kako si došao na ideju da džez pretočiš na platno?
Za mene je muzika esencijalna, nešto bez čega ne mogu da stvaram, da razmišljam, da uživam i u potpunosti sam raznovrsan po tom pitanju, pa se samim tim tu uvrstava i džez. Dok slikarstvo za mene predstavlja stil života, nešto čime se baviš bez obzira da li si profesionalac u tome ili jednostavno imaš potrebu da ispoljiš ideje i misli na neki način. Prvobitna zamisao je bila vratiti se u period početka XX veka kada je i nastao sam pokret džeza i povezati crteže sa crno-belim fotografijama kako bih se dobio potpun efekat vremena u kojem su stvarali muzičari.
Koliko je kompleksan zadatak spojiti dve različite vrste umetnosti?
Izazov je bio tehnikom crno-belih nota dočarati ekspresivnost muzičara koji u prikazanom trenutku proizvode tonove, svečanost atmosfere i važnost tog performansa. Jer, njihovi portreti su zapravo vizuelni prikazi tonova koje stvaraju. U tome leži njihova sugestivnost. Stoga, smatram to umetnošću zvučnim impulsima preneseno na papir.
Koliko pažnje moraš da posvetiš istraživanju o životu ličnosti koje slikaš i na koji način to doprinosi kvalitetu slike?
Pošto mi portretisani mužičari nisu bili na raspolaganju da poziraju uživo, već preko fotografija, morao sam da proučim sam džez, njegovu suštinu, biografije pevača i svirača preko interneta i knjiga, što dosta uskraćuje vrednost samog portreta. Najbolje je kada se radi portret uživo, ne samo zbog detaljnog istraživanja svakog ugla osobe, već i zbog mogućnosti „nematerijalnih“ osobina modela prebaciti na platno ili papir.
Koliko se danas daje prostora mladim umetnicima da razvijaju svoj talenat?
Smatram da se mladim i još neafirmisanim umetnicima, poput mene, ne pruža adekvatna podrška i obrazovanje, ali opet mislim da je kao u i svemu neophodan talenat, ali samo mali procenat, a za uspeh potrebno mnogo truda, rada i usavršavanja istog.
Koje je tvoje mišljenje o današnjem stanju u slikarstvu, umetnosti i kulturi uopšte?
Umetnost i slikarstvo su u proteklih par decenija dobili jedno sasvim drugačije shvatanje i prikazivanje jer se modernom umetnošću može smatrati skoro sve, bila to slika, skulptura, performans, instalacija u bilo kojem obliku i formi. Sa jedne strane smatram to dobrim, jer inovacija i ideja ima sve više i više, gde ljudi pokušavaju da izraze svoju kreativnost u svakom mogućem aspektu. Premda se nalazimo u tehnološkom dobu gde bukvalno zavisimo od tehnologije i njenih mogućnosti, klasična umetnost pada malo u senku. Međutim, smatram da delo izrađeno od strane ruke jednog umetnika, manuelno, nikada ne može imati manju vrednost od nečeg digitalnog, kao što tablet, televizor ili mobilni telefon nikad neće moći da zameni jednu knjigu i list papira.
Nema komentara