Koreograf i umetnički direktor Folklornog ansambla „Vila“ iz Novog Sada Milorad Lonić proteklih 40 godina bavi se ovim poslom.
foto: topsrbija.com
Više od 700 članova „Vile“ uz pomoć svojih asistenata vodi ovaj izuzetno sposoban i kreativan čovek. Obilazak svih krajeva Srbije i Republike Srpske kako bi imao uvid u izvorne korake i note pesama, njemu pričinjava zadovoljstvo. Vranjsko Polje, Leskovačko Pomoravlje, Bosilegradsko Krajište, Ozrenske igre, Igre sa Trebave, Igre iz Kninske Krajine, Igre Podgrmeča, Igre iz Svrljiga, Igre belopalanačkog polja, Igre iz centralne Srbije, Zapadne Srbije, Igre iz Crne Gore, samo su neke od koreografija čiji je autor Lonić. Sa nepunih 17 godina, počeo je da igra i od tad je ljubav prema folkloru i pesmi neraskidiva.
Na nedavno održanoj Republičkoj smotri folklora osvojili ste zlatnu medalju. Koliko ste truda i rada v i vaši igrači uložili u pripremu nastupa?
To je znak i jedno priznanje da ono što mi radimo ovde i čime se mi bavimo, da je to na pravom putu. Mi se bavimo nečim što je za svaku naciju bitno, a to je neverbalni maternji jezik, što predstavlja jezik plesa, odnosno kod nas je to igra kao materijalno nasleđe. Igra je specifikum koji spada u vremenske umetnosti, naša tradicija ima smisla samo ukoliko živi kroz našu mladost. Izuzetno sam srećan što mladi ljudi sa užitkom to rade. Čovek je kao biće igre jedan poseban fenomen, jedan specifikum bogolikog bića. Nagrada na Republičkoj smotri je svakako stimulans kako za igrače tako i za mene kao koreografa, ali ta nagrada nikako ne sme biti postavljena u neke sportske okvire, u smislu pobede ili poraza.
Raznolik i autentičan, srpski folklor bogat je ritmovima, koracima, načinom igranja. Vi ste postavljali mnoštvo koreografija, koja vam je najdraža?
To je kao kad imate decu, svaka je draga na svoj način. Svaki kraj ima svoje draži, nešto što je lepo, a što nema niko drugi. Srećan sam što sam obišao mnoštvo krajeva i što sam imao priliku da u izvornom izdanju vidim te korake. Ono što je specifikum našeg društva su igre iz Vojvodine. Posebno mi je drago što moj ansambl na pravi način publici dočarava te igre. Svako društvo bi i trebalo da bude uzor u igrama iz svog kraja.
Specifikum srpski je toliko raznolik i toliko bogat, da se često čini da nemaju veze jedan sa drugim, ali to su samo različiti dijalekti koji su nastali prostornim raslojavanjem zbog komunikacije. Ali naše igre su, u suštini, gledano sa aspekta unutrašnjeg dela igre, njene strukture i različitih elemenata koji su satkani u određenoj kompoziciji, u suštini, iste. Ono na čemu se najbolje može prikazati različitost igre je jezik, primer ekavskog i ijekavskog narečja. Pojedini krajevi svakako imaju svoje specifičnosti, važnu ulogu tu ima i istorijskog i kulturnog uticaja.
Koliko je izgled narodne nošnje bitan za celokupni performans?
Nošnja je izuzetno važna, ne samo u pogledu odevanja i izgleda, nošnja je naš simbol, ona je, svakako, i deo materijalne kulture. Sama ornamentika i simbolika koju kostim nosi je izuzetno važna. Ona je deo naše maske za nastup pred publikom. Srpska nošnja je takođe različita, u smislu materijala od kojeg je izrađena, ali ornamentika je ista u svim našim krajevima.
Pošto je za celokupan utisak, važna igra, pesma i muzika. Koliko je teško sva tri segmenta uskladiti?
Danas je naša srpska pesma strani jezik za našu omladinu. Nema je u medijima, potisnuta je iz više razloga, jedan od tih razloga je to što je prevladala muzika sa zapada koja je ušla u naš sistem i naše medije. Smatram da su zakazali oni koji prezentuju srpsku tradiciju. Orkestar RTS-a u svom sastavu nema nijedan srpski instrument. Srpska muzika obiluje emocijama koje se ne mogu izraziti preko „ćoškastog zvuka“, naprotiv emocije se izražavaju suptilno. Naša stara muzika je zasnovana na drugačijim tonskim odnosima, ti su nizovi prirodni. Teško je sačuvati jer nismo došli do tog nivoa svesti da radimo na tome da sačuvamo svoju muziku, da se vrate naši instrumenti. Zbog toga je kod nas prihvaćena turska i grčka muzika upravo zato što je zasnovana na prirodnim nizovima. Ta muzika je emotivnija, a upravo to je razlog zašto je mi prihvatamo. Prirodan niz tonova mi nosimo u svom genetskom kodu. Ne bih da negiram zapadnu muziku, jer je to nešto što pripada svetskom nivou, ali ono što pripada nama je naša tradicionalna muzika, koja je, nažalost, nestala zbog toga što nismo na profesionalnom nivou negovali narodne instrumente.
Na sreću, ima nekih krajeva gde još uvek bitišu narodni instrumenti, mesta gde živi u svom prirodnom ambijentu naša igra i pesma. Nadam se da će ova sadašnja generacija igrača, svesna značaja ovog segmenta kulture i umetnosti, tradicionalne muzike i igre, uspeti u nameri da vrate naše instrumente. Postoje ljudi koji rade na tome, jedan od njih je i Slobodan Trkulja koji je postao sinonim za naš zvuk.
Na koji način motivišete vaše igrače da se iz dana u dan trude da budu bolji i uspešniji?
Pre svega ja se trudim da napravim ambijent igre. Igra je potrebna savremenom čoveku iz prostog razloga što je ona ta koja pruža čoveku da se ispolji i kroz stvaralački deo, da se ostvari u demokratskom poretku. Igra ima svoja pravila, ali ima i taj neizvestan ishod. U našoj srpskoj nacionalnoj igri postoji jedan izuzetan vid komunikacije, to je povezivanje držanjem za ruku, odnosno postoji ta taktilna komunikacija dodirom. U folkloru, nema ti i ja, postoji poredak mi, to je ono što je bilo i što bi trebalo biti obeležje našeg etnosa. Potrebno je zauzeti stav, ali nikako kao poredak dresure, no kao poredak ljubavi.
U Srpskom narodnom pozorištu, 21. juna folklorni ansambl „Vila“, održaće godišnji koncert. Šta je novo što ćete prikazati publici?
Ovo je društvo koje u svom sastavu pre svega ima mnogo studenata, ima i svršenih lekara, inženjera koji nastavljaju da igraju u našem društvu i ono uvek priprema nešto novo da publiku prijatno iznenadi, da publici pruži zadovoljstvo. Ovog puta ćemo izvesti igre iz Kosovskog Pomoravlja. To je jedan specifičan način izražavanja, te igre spadaju u red starih igara, neki čak tvrde ta je taj stil igre blizak vizantijskom načinu igranja. Specifični su pokreti i ritmika tih igara. Naše igre i naša tradicija imaju veliki estetski potencijal i zato ih moramo stavljati u kontekst života, sadašnjosti, ne gledati kao nešto što je muzejska stvar. Igra treba da živi. Još jedan specifikum koji donosi igra na sceni, ako se igra postavi u pravi odnos i ako se napravi dobra atmosfera, onda postoji najveća šansa da bude u pravom smislu igra. Da ljudi koji to igraju budu oslobođeni od svih stresova, jer igra i jeste antistresna delatnost i podstiče motivaciju za rad, da opstanu u dosadnim industrijskim poslovima koji nas okružuju.
Koliko je važna saradnja sa drugim KUD-ovima u zemlji i u inostranstvu?
Svaka igra koja se izvodi na sceni stavlja se u kontekst komunikacije i estetike. Interakcija sa drugim je bitna, jer tu čovek postaje svestan toga što su mu ostavili preci, te snage koju ima, te potentnosti, naša igra je izuzetno potentna. Nisam sreo nijednu naciju koja u svojoj tradiciji nema jedan sistem koji je zasnovan na prijateljskom odnosu.
Da li ćete podržati „Srpsko kolo za Ginisa“, koje će se u oktobru održati na ulicama Novog Sada?
Videću ko će od članova društva u periodu održavanja te manifestacije biti prisutan u Novom Sadu, svakako da bi naš folklorni ansambl podržao bilo koju akciju, koja za cilj ima okupljanje i druženje mladih ljudi.
Nema komentara