Drama pod nazivom „Trpele“ Milene Depolo i Bobana Skerlića, koja se na poseban način bavi temom o nasilju među ženama, u protekloj godini izazvala je veliku pažnju javnosti i postala jedna od najgledanijih predstavi u Beogradu.
foto: Milena Depolo (Facebook)
Milena Depolo je dramaturškinja u pozorištu Boško Buha i selektorka festivala Tiba, koja veliku ljubav gaji prema pozorištu za decu i mlade - koje smatra veoma važnim - ali se jednako uspešno bavi i ostalim društveno odgovornim temama koje se tiču svakog čoveka. Tema predstave „Trpele“ su zlostavljane žene koje su trpele nasilje, a nakon izvesnog vremena na njega stavile tačku time što su svoje nasilnike ubile. Sedam glumica Beogradskog dramskog pozorišta pokušalo je da ispovednim tonom ispriča istinite priče, iskreno i bez uzdržavanja. U okviru ovogodišnjeg, 49. po redu Sterijinog pozorja, i novosadska publika će imati priliku da pogleda ovaj pozorišni komad. Dramska spisateljica i scenaristkinja Milena Depolo za Univerzitetski odjek govori o problemu nasilja u našem društvu, o krivcima i potencijalnim rešenjima u iskorenjivanju ovog problema, u čije postojanje ona iskreno veruje.
Tekst predstave „Trpele” inspirisan је autentčinim izjavama žena koje su se oduprle porodičnom nasilju, a transkripte izjava ste dobili od Helsinškog odbora za ljudska prava. Koji je glavni motiv da se upustite u čitav proces istraživanja ove teške, a nikad prisutnije teme u našem drustvu ?
Kada me je reditelj Boban Skerlić pozvao da napišem tekst za predstavu o ženama žrtvama porodičnog nasilja, nisam nijednog trenutka razmišljala. Jedno je posmatrati pozorište kao posao za koji ste školovani i plaćeni, a ovakvo pozorište je naša obaveza! Novinska vest o ženi koja trpi nasilje nalazi se obično između horoskopa i izveštaja iz nekog rijaliti programa, i brzo se zaboravlja. A i kada je pročitamo, uvek pomislimo da se tako nešto dešava „negde drugde“. Zato je pozorište jedno od poslednjih mesta gde se ovakvi problemi mogu osvetliti, tumačiti, gde se o njima mogu postavljati pitanja, i uopšte mesto koje će im posvetiti prostor i pažnju koju oni zaslužuju. Takođe, kada je nešto tako blizu vas, i gotovo opipljivo, tada statistike prestaju da budu „mrtvo slovo na papiru“ i vi shvatate da takve priče nisu daleko i da se dešavaju svakodnevno, na samo par koraka udaljenosti. Pomenuli ste da su u pitanju žene koje su oduprle nasilju, a one su to učinile ubivši svoje nasilnike, jer nisu imale drugog izlaza pošto niko iz okruženja ili nadležnih službi nije reagovao na njihove pozive u pomoć. Taj podatak samo govori o tome koliko nam sistem škripi što se toga tiče, i koliko je važno o tome progovoriti, a mi smo to učinili kroz predstavu.
Sa problemom nasilja u porodici i među ženama prvi put se uglavnom srećemo putem edukacija u osnovnim i srednjim školama, koje u proseku đaci slušaju jednom godišnje. Da li mislte da je takav vid načina upoznavanja sa ovom temom dovoljno efikasan i ako ne, imate li neke ideje kako dopreti do mladih ljudi i istinski probuditi svest u njima, dok je još vreme ?
Mnogo toga u našem školskom sistemu prosto nije dovoljno efikasno, pa tako ni ovaj vid upoznavanja sa važnim društvenim problemima. Kao i u svemu ostalom, i tu sve zavisi od entuzijazma pojedinca, u ovom slučaju predavača, i od energije koju će uložiti da objasni učenicima koliko je taj problem veliki i važan. Nažalost, mladi već u osnovnoj školi pokazuju skonosti ka ovakvom ponašanju, i u velikom broju slučajeva takvo ponašanje ostaje nekažnjeno, a nadležni o tome ne progovaraju iz različitih razloga. Naše društvo veoma zaposlavlja decu i mlade kao ciljnu grupu, i ne bavi se njima na dobar način, valjda zato što nisu aktivno glasačko telo ili zato što će doći na red „sutra” – ovde ne postoji dugoročno planiranje ni u jednoj oblasti, živimo od danas do sutra. Predstava „Trpele” jedan је od načina da se i sa mladima progovori o ovoj temi, uz razgovor sa publikom posle predstave, i to već organizuje Beogradsko dramsko pozorište.
Da li verujete da je pozorište danas dovoljno jak medij koji može da pobuni ljude?
Još je Sartr govorio o angažovanom pozorištu i o tome kako pozornica nije samo mesto gde se događaji odvijaju, već se ljudski postupci prosuđuju. U tome i leži moć pozorišta – zbog njega se neće dizati pobune ili menjati zakoni, ali može da utiče na svest pojedinca.
Istraživanja pokazuju da se u štampanim i elektronskim medijima najviše pažnje poklanja fizičkom i seksualanom nasilju, dok se psihičko stavlja u drugi plan. Kolika je po vašem mišljenju njegova važnost u nasilju među ženama?
Fizičko nasilje se u nekim sredinama smatra čak i sastavnim delom braka. Tako je najveći problem sa psihičkim nasiljem u tome što ga žrtve uglavnom ne prepoznaju. Zato je ono veoma moćno oružje za manipulaciju, širenje straha i dolaženje do željenog cilja, i kao takvo je veoma opasno i potuljeno, i o njemu je neophodna edukacija. Međutim, to je na poslednjem mestu među prioritetima u našoj zemlji.
Kako edukovati društvo puno nasilja, u kojem su sami nasilnici godinama uzori, da je to nešto što uništava jednu zajednicu do temelja?
Najbolja edukacija je primer, pa pretpostavljam da bi poštovanje i sprovođenje zakona po kome bi naslinici bivali strogo kažnjeni jedino što bi moglo da smanji njihov broj. Tek onda dolazi edukacija po školama, firmama i slično, ali to su već aktivnosti koje se sprovode u mnogo naprednijim društvima nego što je (nadam se - za sada) naše.
Vaša predstava je prvi put prikazana prošle godine i ostvarila je veliku gledanost. Kada gledate iz ove perspektive, da li se nešto promenilo i da li ste uspeli da ostvarite ono što ste nameravali?
Teško mogu da govorim o tome. Kao što sam rekla, snaga pozorišta je u nečemu drugom, i u tom smislu ne verujem da smo ikako uticali na statistiku po kojoj je svaka treća žena žrtva nasilja u porodici. Sa druge strane, sama činjenica da je predstava koja nije vodvilj ili mjuzikl toliko gledana, ipak govori o tome da postoje ljudi sa visokim stepenom društvene odgovornosti i empatije i ohrabruje me da nastavim da se bavim ovakvom vrstom angažovanog pozorišta.
Nasilje nad ženama mediji često prenose samo kao senzacionalistički događaj i neretko se desi da epilog suđenja nasilniku javnosti ostane nepoznat i nejasan. Da li mislite da bi obrnuta situacija, gde bi nasilnici bili kažnjavani, a suđenje transparentno, promenila nešto među žrtvama nasilja i osmelila ih da nasilje prijave?
Kako da ne. Ovde postoji toliko rupa u zakonu i toliko nerazumevanja ovog problema, čak i među nadležnim institucijama, da samo olakšava nasilnicima da nastave da sprovode ovaj pogubni model ponašanja. Zbog takvog nerazumevanja se upravo i dešavaju slučajevi da žrtve uzmu zakon u svoje ruke, što nije dobro rešenje ni za koga.
Kome pripada najveća društvena odgovornost za prevenciju nasilja?
Najradije bih odgovorila jednom rečju – svima.
Kako su pripadnici muškog pola reagovali na vašu predstavu, i da li su među gledaocima ove predstave brojnije žene?
Nisam sigurna kako izgleda ta statistika, ali su reakcije muškog dela publike, bio on manji ili veći, bile odlične. Upravo posle učešća predstave na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci, javio nam se jedan muški gledalac rečima da je ta predstava nešto najbolje i najpotresnije što je gledao tokom dvadeset godina postojanja tog festivala. Važna tema dopire do svakoga, ako je priča ispričana na pravi način.
Kuda nas vodi misao da se takve stvari dešavaju drugima?
U to da nastave da se dešavaju, i da se jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, dogode u nama veoma bliskom okruženju, ili nama samima.
Da li je krivica pasivnog posmatrača jednaka krivici nasilnika?
Mislim da se mi ovom predstavom obraćamo pre svega pasivnim posmatračima. Ja ne verujem da će zbog ove predstave, ili bilo koje, neki nasilnik prestati da bude nasilnik, ali verujem upravo da se pasivni posmatrači mogu aktivirati. Eto, to je i odgovor na pitanje može li i kako pozorište da promeni svet.
Nema komentara