Dušan Jevtović, srpski gitarista poreklom iz Kragujevca koji živi i radi u Barseloni, izdao je peti po redu album pod imenom No Answer. Dušan za Univerzitetski odjek govori o tome kako doživljava ovaj uspeh koji je postigao lansiranjem novog albuma, kao i o svima koji su zaslužni za to.
Foto: YouTube/ Printscreen
Novo izdanje je za vrlo kratko vreme doživelo veliki internacionalni uspeh sa više od 30 pozitivnih kritika i recenzija širom sveta koje i dalje pristižu, a Dušan je muziku sa tog albuma zajedno sa Vasilom Hadžimanovim i Asafom Sirikisom, originalnom postavom sa CD-a, promovisao numere na ovogodišnjem Novosadskom džez festivalu.
– U principu to nisam samo ja. Ništa nije slučajno, teško da možeš nekoga da prevariš da mu se svidi nešto što mu se ne bi svidelo, ali da mu pošalješ da čuje je nešto što rade dobri promoteri, moraš da imaš dobru ekipu ljudi. Ja sam neko ko radi i sarađuje u svakom trenutku sa pet do sedam ljudi, tu je dizajner koji radi veb stranu, dizajner koji vrhunski radi omote - Aleksandar Popović iz Kragujevca, zvuk, miks i master na mojim diskovima radi Huan Pablo Alkaro koji je najčešće u Njujorku, sad je Argentini gde ima studio, na prvom mestu izdavačka kuča za promociju izdanja Moon June i Leonardo, muzičari... Ništa ne radim sam, uvek prepuštam ljudima neki deo tih poslova i to je nešto što bih ja mogao uvek da posavetujem ostale muzičare – ostavite ljudima koji znaju da rade sve. To je najveća greška – internet i kompjuteri su doveli do toga da se čovek prevari i slaže da može i da zna da dizajnira i snima, ali sve to ostaje na kućnom nivou i to je katastrofalno, ne najčešće – uvek. Ja volim naravno da pustim da ljudi rade svoj posao i nemam nikakvu zamerku ni za šta i neću da mislim kakav će da bude omot, zvuk ni kako će da se snimi, neću ništa da mislim. Hoću da to urade ljudi koji rade i da dobijem samo svoj disk i kažem uh što je dobar ovaj disk kao da nema veze sa mnom – pustim ga i pomislim uh što dobro zvuči. Mi ako krenemo da pričamo o dobošima, o bas bubnju, čineli, da li malo na levo malo na desno – nismo na dobrom putu. Tako da – samo normalno i onako kako je oduvek bilo, to nema veze sa mnom, ja sam neki milijarditi čovek koji snima.
U stvaranju muzike na tvom najnovijem albumu učestvuju dva velika džez imena – Vasil Hadžimanov na klaviru i Asif Sirikis na bubnjevima. Gde je bas?
– Ovoga puta je to tako osmišljeno, Vasil je snimao sa mnom i hteli smo da se vratimo tom starom trio džezerskom zvuku koji su koristili šezdesetih i početkom sedamdesetih, hteli smo da napravimo nešto zanimljivo i mislim da smo uspeli. Hažimanov je zaista neverovatan sa tom levom rukom, čuda pravi, vrlo je stabilan, to voli i dobro radi, tako da znam da nismo pogrešili.
Što se tiče svirke, da li si više za tradiciju ili za neki progresivniji izraz? Pod tradicijom pritom ne mislim na balkanske motive, što se svakako provlači kroz tvoje stvaralaštvo, već na onaj izvorni bluz i grandž koji si verovatno od R. M. Točka (Smak) „pokupio“.
– U tom smislu pokušavam da ne potiskujem ništa od onoga što sam nekada radio, svirao i učio, a to u principu često ima veze sa zvukom, muzikom i stilom. Mislim da je besmisleno nešto vežbati i raditi godinama pa onda promeniš i ne radiš više to. Tu čovek gubi na nekoj svojoj sigurnosti, gubi na prstima ili muzikalnosti, u svom tajmingu. Odrekneš se nečega što si do tog trenutka bio ti da bi onda bio džez, a sutra rok, pa onda bluz. Ja stvarno pokušavam da na neki način, bez obzira što ne gajim misao, pretpostavku ili osećaj o svemu što mi se dešava u životu čak ni na dnevnom nivou, ipak kod gitare pokušavam da zadržim to sve. Kao što na primer imam taj neki jak fuz i Hendriks zvuk i znam da sam ga nekim godinama doveo do posebnog nivoa ekspresivnost kroz taj zvuk. Zašto bih ga se odrekao ako je dobar ili komplikovan, a opet, zašto ne bih uključio nešto novo što sam naučio. Ipak je to osmišljena stvar bez obzira na to koliko može da bude neka improvizacija ili na prvo slušanje otvoreno, ipak je to nešto što ja znam šta radim i znam šta je dovelo do toga. Najčešće su to jednostavno motivi ili skale koje ja vežbam, znači dolazi iz muzike, ali se na kraju pretvara u nešto što bi moglo da bude emocija, ili da ta muzika na neki emotivan način dođe do ljudi. Mislim da malo ljudi sluša moju muziku, ja to znam iz prostog razloga što to nije nešto komercijalno. Zašto bih sad ja želeo da neko kupi mojih pet hiljada diskova, kupiće 500, ali ja znam da ko to pusti i posluša sa diska ili uživo, da ću da dođem do tih ljudi i da ih uzmem pod svoje, da ću opet na neki način da im prenesem svoje razmišljanje i viđenje sveta.
Šta te je i koliko Točak naučio, koliki je njegov uticaj na tvoj izraz i svirku?
– Često sam ponavljao da je on jedan od retkih ljudi koje sam ja upoznao u životu gde sam video toliku količinu posvećenosti i odricanja za muziku. Tako da mi je on najviše pomogao u tome. Što se njega tiče on mi je i dan danas večna inspiracija. Vrlo je problematično za čoveka koji sam ja da kada odlučiš da se baviš time na neki beskompromisan način, sada već vidim i na nekom svetskom nivou, vrlo je teško naći potvrdu da je to okej i da se ne osećaš odbačen kao što sam ja to i dan danas u mom okruženju. Profesionalno se bavim muzikom i krećem se i u krugovima pop-rok muzike, mjuzikala, snimanja u studiju nekih komercijalnih muzika, i ljudi na mene sigurno čudno gledaju i kad se pojavim a kamo li kada sviram. Ali opet s druge strane, svima nama je potrebna ta potvrda, posebno u smislu što ja nisam neko ko može da ignoriše osećaj sveta ili to što se reflektuje od spoljašnje sredine ka meni. Ja vidim da ljudi to gledaju bezmalo čudno, ali ja sam kao pojava znam da nisam neko na koga možeš svaki dan da naiđeš. Ali da bi to mogao da gajim i da bih ja bio ja moram da imam neku potvrdu u nekom trenutku da li od nekoga prema meni ili da vidim još jednog takvog. To mi je bilo potrebno već od nekog vremena detinjstva, to je teško naći. Negativno je kad ti kažeš – mene niko ne razume. Ta sama postavka stvari je bezveze, ko su oni, ko su ti što su protiv tebe? Tako da mislim da takav način razmišljanja i postavljanja stvari treba izbrisati. Ne postoji niko ko je protiv tebe. Čak i kada izgleda da te je sve zeznulo i napustilo najčešće je to samo splet okolnosti i daleko od toga da je to nešto lično. Čak kad pomisliš koliko puta si se loše osećao pa malo bolje uđeš u situaciju u kojoj se to desilo, to je sve nešto kolateralno, to su sve naše predstave - on je hteo isti posao kao ti, onaj je bio brži, lepši, bolje se nasmejao, ti si ispao on je upao. Borba je to neka, ali ne treba gubiti energiju na te stvari već ići dalje, razmišljati i praviti neke svoje koncepte, imati jasnu viziju nečega što ćeš ti iza sebe da ostaviš, te svoje poruke koje predstavlja moja muzika. Tako da sam to kod Točka mogao da vidim, koji se ni po jednom kriterijumu i energiji ne uklapa u taj milje nekog jednostavnog odraslog čoveka koji živi u nekom Beogradu ili bilo gde. I meni je to pomoglo muzički naravno isto, ali je ovo drugo bilo mnogo važnije za mene.
Možeš li da povučeš neku paralelu između života i muzike ovde i u Barseloni? I koji je bio ključni razlog tvog odlaska?
– Ja sam ovde studirao ekonomiju i bio sam na putu da je završim. Tu sam makar mogao da naučim nešto što nije revolucionarno, ali bio sam mlad, da ljudi da bi se oformili u nečemu čime se bave moraju da uče mnogo i studiraju svaki dan. Mi to nismo imali u muzici, devedesetih kada sam počeo da sviram nije postojala nikakva škola, nije bilo akademija za neku modernu muziku, a ja sam pretpostavljao da je to nešto slično ili isto kao npr. na Berkliju i da treba da se ponašam isto kao kada sam studirao ekonomiju te tri godine. Nije mi bilo jasno kako to sada da ne vežbam to što treba da sviram, već da idem negde i visim sa drugarima, a ne radimo nešto konkretno i šta treba - a treba da budem svetski, ali i neko ko se opredelio da se bavi nečime i ozbiljan kao lik - ja sam taj. Mislio sam kako to da doktor uči deset godina a ja ne učim ništa već neke bezvezne pesme i sviram gitaru u nekom klubu za dva pića i neke ribice. A gde je taj koji treba da budem u životu, kako da prevarim sebe da je to to. Kako da spustim kriterijum ne prema sebi nego prema tom formiranju. Pa sam onda ja sam nabavljao te knjige i učio kod Točka, zamišljao šta radi Erik Klepton ili neki džezeri koje sam voleo kada idu sa svirke na svirke, da li sviraju, šta vežbaju. Ja sam pretpostavljao da su oni stalno posvećeni i ja sam to isto radio. Kada sam otišao na akademiju na tu neku ekspozitru Beklija, oni su mene gledali kao nekog jadnog dečka koji je došao iz male sredine koja je bombardovana i sve je znao, jer jesam, ja nisam imao šta da učim. Ja sam prebacio, preterao, i to je možda tužno, jer sam mislio da to tako mora, ja sam učio te sve knjige od a do š napamet i to sve dan danas znam. Kada se podvuče neka crta mogao bih reći pa hvala bogu, bolje da sam odradio nego da nisam, a s druge strane jeste tužno, jer dok su moji drugari tamo negde po Španiji išli svugde ja sam mislio tako kao što je Čarli Parker mislio da sve pesme i fraze treba da znaš u svim tonalitetima pa je svaku vežbao kroz sve, to niko nije radio. Tako da, čovek pogreši, ili stvori neku zabludu, jer kroz neki kontakt sa drugim mladim ljudima vidiš da to ne treba baš tako, da oni to sve rade opuštenije, zavisi sve kako i ko, ali ja sam imao baš neki fanatički odnos prema tim stvarima. Bio sam u nekom tripu što sad niko ništa ne radi, što svi idu po kafićima, rade ovo ili ono, zezaju se, tu je došlo opet u neku krajost. Tako da neka razlika ovde i tamo u ono vreme je ipak u tradiciji i nešto što je postavljeno u edukaciji, u nekom formiranju ljudi ne samo muzici, jer znaš, oni su petsto godina osvajali a mi smo bili pod Turcima, ima tu razlike i naravno da su oni u prednosti. To je sve mnogo bolje i lakše bez obzira koliko to sve ružno zvuči i koliko mi mislili da to sve ipak znamo i nemamo uslove, pa onda iz inata krenemo i damo koš u zadnjoj sekundi, nije to to. Pre bih voleo da mi imamo sve te uslove koji oni imaju budemo po nekim našim kriterijima glupi i nemamo inat i uživamo u životu, nego da budemo ti koji će uvek da budu na toj margini i da mi kao njih pobedimo i onda smo kao prvi. Ja bih pre bio neki drugi ili treći ali onako opušteno a ne iz inata i muke neke. Ta neka baza je vrlo diskutabilna u svemu.
Koliko je jednom umentiku dragoceno putovanje i upoznavanje drugih kultura za neku ličnu nadogradnju i inspiraciju?
– Zna se da je to uvek bilo bitno, ali opet kako kome, ne mora da bude neki recepet i moranje, da je to nešto obavezno i da samo tako može. Čovek mora da bude sam dok nešto stvara i razmišlja, bez obzira na sva ta neka putovanja, ja nisam neko ko je ikad razmišjao da će da putuje, niti sam ikad sanjao da budem ovde ili onde. Moje prvo putovanje sa 27 godina je bilo u Barselonu da studiram i tamo sam ostao. Tako da zavisi, naša reakcija na neku spoljašnju sredinu mora da ima smisla i znači nešto, na taj način mi postojimo. Nisam bio neko koga je direktno to interesovalo, ali ne stajem, svaki dan sam negde i prosto se tako desilo. Ponekad pomislim kako, ali nije mi jasno. Postoje nivoi, osećaš neke ljude na tom nivou i to je mnogo dobro. Treba biti spreman i verovati u to da će jednog dana tvoj sagovornik da bude bolji ili neko sa kime živiš, da će tvoj život biti bolji i tvoji prijatelji u tom smislu da će moći da odgovore na ono što ti daješ i tražiš, to postoji. Nekad samo misliš na nekog i on te pozove, stvari se dešavaju, kontrola života i nekih stvari u univerzumu je više apstraktna i astralna nego tako prosto - da bi ti meni i da bi ja tebi. I to je opet neki nivo, hvala bogu, dođeš ti njemu pa on tebi, ali to mora da se prođe.
Koji su najeći izazovi bili za tebe od početka profesionalne karijere do danas?
– Uvek je to da budeš svoj, da budeš komotan u tome što radiš, da počneš da nailaziš na odgovor okruženja u smislu da neko to razume, pohvali. To se naravno desilo s tim jednim izdavačem 2013/2014. kad sam izdao Am i walking wrong disk, kada je sve krenulo neverovatno i ceo svet počeo da priča o tome vau ludilo ko je ovaj šta je ovo. Onda shvatiš da sve što si radio, nevezano za muziku, nego ti kao ti – ima nade i možeš da postojiš kao takav. Jer ja se ne bih promenio, ali nije lako. I onda ljudi počnu da pričaju o tome, prihvataju, shvataju ili makar je to tvoj osećaj da postoji opravdanje za sve te neke tvoje muzičke ili bilo kakve teorije u životu.
Šta je za tebe predstavljalo pojavljivanje i nastup na ovogodišnjem Novosadskom džez festivalu?
– Meni mnogo znači iz prostog razloga što nama muzičarima koji nismo na nekoj mapi ili koji smo svaki put sve više na njoj ili planu svetskih muzičara, nije lako uopšte dospeti do festivala, svirki i koncerata. Teško se može živeti samo od toga, ustvari nemoguće, ali opet zadovoljstvo je veliko. To je ta neka kulminacija, pogotovo u ovom slučaju gde je tu originalna postava sa diska sa Vasilom i Asafom koj su stvarno svetski muzičari. Naći vreme da se dođe do toga da te festival zove i pusti da sviraš je stvarno jedan veliki uspeh za bilo kog muzičara. Čak i onom kome je to svaki dan a i onome kome je to jednom ili dva puta mesečno. Tako da sam ja stvarno presrećan što sam uopšte mogao da izađem na tu binu da sviram i da sve ovo o čemu smo pričali ubedim nekog muzikom, jer da pričam ovako o tome teško da bi me bilo ko slušao i pitanje je da li bih imao priliku da imam ispred sebe dve - tri hiljade ljudi kojima bih to sve sasuo u glavu. Tako da kad se krug zatvori i da to je sve bude ukupno je ta svirka. Sve tvoje razmišljanje, napredovanje, odnos prema svetu i izrazu prema tome se vidi na toj svirci, tako da sve to ide zajedno i jedno bez drugog nema smisla. Opet bi došli na to, imamo možda te koji sve to znaju i mnogo su pametniji a imamo i one koji samo sviraju, ali treba spojiti sve to, koncept mora da ima početak i svj kraj i da se vrti u krug.
Jel se sprema neki novi materijal?
– Ja uvek imam nešto što se sprema. Imali smo u SKC-u u Kragujevcu promociju tog lajv albuma sa Vasilom, Peđom i Perom, to će biti sledeće album izdanje, poluzvanično je promotivni disk ali će biti promovisano od strane Moon Jun-a. To će biti na tom nivou na ko radim tamo a ne ono kao izašlo je u Srbiji pa kao stoji, nego sve to će da bude kako bi trebalo. Ja imam neki disk sada koji sam snimio ove godine sa Gari Hasbantom, Markus Ruterom (Mi Bernatom Hernandesom koji će isto izaći, možda iduće godine ali ja sam malo umoran i voleo bih da malo sačekam. Uglavnom imam taktiku generalno i toliko sam u tome da za svaki disk koji se izdaje ja imam dva nova koja su već snimljena, tako da ne popuštam, ne izdajem ovaj dok ja već odmah nemam dva nova posle njega. To je dosta posla unapred, jer da bi obezbedio sebi tu neku konstantnost i mir tako se to zakuvalo da sam ja uvek ispred, realno ovo što izađe sutra ja imam dva ispred. Tako da to nešto što ti pitaš uvek postoji za narednih par godina. To je tužno što ljudi ne razmišljaju tako jer svako od nas ima neku svoju muku, jer ja sam neko ko ne može da izbegne neki svoj usud ili neko svoje poreklo, ja nemam pomoći od nekog niti neku situaciju rešenu porodičnu ili familijarnu i moram stvarno sam da uradim sve. Ja nemam neku kuću koja me podržava ili tatu sponzora, i zato u tom smislu imam nešto što je svoje, vrlo stabilno i sigurno da znam da ja nastavljam dalje. Imam i 11 video snimaka neobjavljenih npr, imam svašta. To je život i neki strah, tužno je, ali opet posle ja imam sve unapred, ali neka, neka bude tako. To je nešto kao način na koji ja funkcionišem i mogu. Neko drugi ne može ni toliko, daleko od toga, a neko drugi ode nasmeje se i uradi šta hoće. To je ono što sam pričao, nema poređenja, nema žaljenja, svako ima neko svoju sudbinu i svoje poreklo. Posle se mi toga tako lako odričemo ili mislimo da i nije važno ali ne. Mnogo je bolje roditi se u nekoj jevrejskoj porodici i biti miloner, imati 15ak zgrada u Njujorku nego roditi se u Srbiji. Postoji razlika je velika među ljudima samim tim ko gde šta, da li ti je kuća pored puta pored reke ili gde. Ali kad se već nije desilo nema kukanja nego ono, kreneš i radiš, pa negde i stigneš.
Nema komentara