Dušan Strajnić poznatiji kao Dukat Stray je pevač, gitarista i tekstopisac benda Stray Dogg, koji je u četvrtak nastupio u novosadskom omladinskom centru CK13. Iako postoje tri godine, uspeli su da steknu mnogo fanova, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
foto: Isidora Marković
Okarakterisani su kao indi-folk amerikana bend koji se svojom melanholičnom notom definitivno uvlači pod kožu slušalaca. Imaju dva albuma – „Almost” i „Fires never wrong”, a počeli su da rade i na trećem albumu koji će, kako se čini, biti još emotivniji. Paralelno sa Stray Doggom, Dukat nastupa i sam, a u petak je završio turneju na kojoj je bio sa Anom Ćurčin, mladom beogradskom muzičarkom.
Završili ste evropsku turneju na kojoj ste bili sa Anom Ćurčin. Kakva je vaša saradnja sa Anom?
Sa Anom nastupam samo ja, ne ide ceo bend. Pevamo svoje pesme, kao i neke obrade i jedno drugom pomažemo - ja njoj sviram gitaru, ona meni, tako da smo napravili ekonomičniji set. U pitanju je totalno drugačiji zvuk od onog koji ćete čuti ovde večeras.
Na koji način se probijete u inostranstvu?
Probili smo se manje-više u regionu, a od skoro i napolju. Ovo su prve svirke koje treba da nam donesu i neka poznanstva da bi Ana sa svojim, a ja sa svojim bendom pravio dalju turneju koja bi bila dobra i u promotivnom smislu.
Karte ze večerašnji koncert su rasprodate. Da li ste očekivali ovakav odziv Novosađana?
Super, ja sam se baš iznenadio. Nešto se desilo za ovih godinu dana koliko nismo svirali, ovo nam je četvrti koncert u Novom Sadu i obično se prodavalo manje od 100 karata, tako da sam očekivao isti odziv.
Mnogi su večeras ostali bez karata. Planirate li možda da obradujete fanove nekim većim koncertom u Novom Sadu?
Verovatno da, na jesen.
Kako vi doživljavate to što amerikanu nazivaju ne-žanrom?
Amerikana stvarno jeste širok pojam i zbog toga je pitanje da li je žanr. Amerikana nema svoju konkretnu formu, kao na primer bluz, džez. Kod nas pod amerikanom ljudi podrazumevaju sve bendove koji pevaju na engleskom i koji se drže nekog sličnog senzibiliteta baziranog na akustičnom zvuku. Ovaj naziv se primio kod nas, ali ne smatram da je to negativno.
Počeli ste da se bavite muzikom tek sa 25. Zašto?
Ranije sam bio samo pasionirani slušalac muzike. Profesionalno sam se bavio tenisom, a kada sam prestao, tražio sam novu preokupaciju. Zabavljao sam se sa devojkom koja sada svira u bendu, a koja je išla na Muzičku akademiju. To me je jako zaintrigiralo, tako da sam rešio da počnem da sviram. Relativno brzo sam dobio želju da pored skidanja tuđih pesama pišem i svoje. Već sa prvim akordima počeo sam da stvaram pesme koje su bile na engleskom, verovatno zato što slušam muziku na engleskom, pa mi je to bilo prirodno. Sviranje je postalo moj hobi, nisam mislio da ću se time baviti. Ubrzo sam dobio ponudu da sviram u Beogradu pred nekom većom publikom, samo na osnovu nekih snimaka. Tada sam rešio da napravim bend jer nisam mogao sam da izvedem, prvo zato što nisam dovoljno dobro svirao, drugo, nisam imao repertoar duži od 20 minuta, a sa bendom je bilo moguće svirati duže. Ana je pozvala drugaricu sa Akademije Jelenu, zatim su se priključili Marko, Vlada i Relja. Oni su svi školovani muzičari, što je mnogo olakšalo stvar.
Svaka vaša pesma je intimna i otkriva osećanja. Koliko je teško podeliti ih sa svima?
U početku mi je bilo teško. Sa 25 sam napravio bend, što je dosta kasno, nisam krenuo sa 17-18 godina kada se to radi. U tim godinama sazrevaš zajedno sa svojom muzikom i taman dok dođeš do 25, možeš lako da se nosiš sa time. Iz zadovoljstva sam počeo da pišem pesme o tome kako se osećam, to mi je bio kanal kroz koji sam sam razgovarao sa sobom. Često mi se dešavalo da se i sam iznenadim kada vidim posle tekstove na papiru. Za mene je pisanje način da budem iskreniji prema sebi, kao neki dnevnik koji izvlači iz mene više nego što mogu da izvučem kada samo razmišljam o stvarima. Generalno, kada staviš nešto na papir, to dobija formu i to je dosta lično. Imao sam u početku problema da delim tekstove sa drugim ljudima. Međutim, kada sam prihvatio sebe kao muzičara, onda sam uspeo da prevaziđem tu barijeru. Nađem neki svoj svet u kome pevam i drago mi je kada vidim da se ljudi pronalaze u tome.
Na poslednjem albumu sarađivali ste sa Davendra Banhartom. Da li planirate i na sledećem albumu da sarđujete sa nekim?
Razmišljali smo o tome, ali ne bih mnogo da otkrivam. Otvaraju nam se neke prilike, pa ćemo videti. Voleli bismo da sarađujemo i sa muzičarima iz regiona i iz inostranstva.
Večeras ćete svirati neke nove pesme. Možete li da mi kažete nešto više o novom materijalu i planovima?
Da, sviraćemo dve tri nove pesme koje će se naći na trećem albumu na kom sada radimo. Ovo nam je prilika da vidimo kako nove stvari prolaze na koncertima. Pesme nisu gotove, ali imamo deset pesama koje će se naći na trećem albumu. Počeli smo na njima da radimo u aranžmanskom smislu, čini nam se da će album biti zanimljiv. Konačno imamo stalan sastav benda, više od godinu dana, sve se više upoznajemo kako u muzičkom, tako i u ljudskom smislu - razumemo se bolje. Mislim da je to glavni uslov da taj treći album bude i najbolji do sada. Album će verovatno izaći na jesen 2015.
U kom smislu će se sledeći album razlikovati od predhodna dva?
Ne znam još, žanrovski se neće mnogo razlikovati, ali velika je razlika između prvog i drugog albuma. Prvi album je dosta svedeniji. Na trećem albumu će se naći pesme koje sam planirao za prvi album, baš davno napisane, pre 5-6 godina, što znači da će treći album biti istog senzibiliteta kao i pre.
Nema komentara