„Mali Budo” premijerno je prikazan pred novosadskom publikom 25. septembra a za „Univerzitetski odjek” Danilo Bećković govori o procesu stvaranja ovog filma i o filmskoj problematici u Srbiji danas..
foto: Danilo Bećković (Facebook)
Bećković je široj publici poznat po filmskom projektu „Doba nevinosti”, a poslednjih nedelja u foksu je medijske pažnje povodom bioskopskog prikazivanja prvog dugometražnog igranog filma „Mali Budo”, čiji scenario zajedno s njim potpisuje Dimitrije Vojnov. Ostvarenje „Mali Budo” pre svega je komedija o crnogorskom mentalitetu. Radnja prati priču mladog Crnogorca Budimira Durovića koji dolazi u Beograd i suočava se sa nizom situacija koje, iako predstavljene na komičan način, odslikavaju realnost i ukazuju na problemska pitanja od krvne osvete, preko korupcije u zdravstvu, do noćnog života u velegradu.
„Mali Budo” je prvobitno zamišljen kao kratkometražni film. Kako je došlo do toga da ipak snimite ceo film?
Najbitnije od svega je to što smo kao ekipa sarađivali odlično. Bili smo vezani za istu ideju i imali isti izazov u kom smo uživali. Tokom snimanja svi su pokazivali želju da ovu priču ispričamo do kraja i dobro se zabavimo i uspeli smo u tome, iako to zaista nije bila prvobitna ideja.
Kada nemate podršku Filmskog centra i kada evidentno postoji problem sa finansijama, šta je najbitnije da imate da biste realizovali svoj plan kao mlad umetnik u Srbiji?
Nisam ja tako mlad! Najbitnije je da imate nešto oko čega možete da okupite ljude. I glumci i filmadžije su željni da rade nešto zanimljivo i novac nije presudna stvar ni za koga od njih. Niko nije otišao da bude glumac, reditelj ili scenarista u Srbiji da bi se obogatio.
Ipak u našoj zemlji, u poslednje vreme, u momentima kada je kultura u najvećoj krizi, debitanti uspevaju da sa veoma niskim budžetom snime filmove i ostvaruju određene uspehe?!
Treba da prestanemo da pričamo o parama u isto vreme kada pričamo o filmovima. O parama za umetnike treba da brine Ministarstvo kulture i ako ova država želi da ima kulturu, to se mora sistemski rešiti, ali neukusno je izneti film pred publiku i naturati joj na nos koliko je to zapravo bilo teško snimiti i koliko se ekipa mučila sa finansijama. Nigde nije lako snimiti film, pa ni u Srbiji. Ovde je možda i teže nego negde drugo, ali ima dovoljno mladih ljudi koji žele da nešto kažu i ostave iza sebe i koji se pritom ne štede.
foto: Danilo Bećković (Facebook)
Šta je kao osobina najvažnije za reditelja i da li je talenat presudan?
Ne postoji talenat bez rada, to još niko nije video. Talenat se može ispoljiti samo ako zasučete rukave. Film je kolektivna umetnost. Reditelj bez dobrih saradnika i glumaca ne postoji.Takođe, bez dobrog scenarija i dobrog producenta iza sebe ne može da radi. Najvažnija osobina za reditelja je da ume da odabere saradnike i da im omogući da daju svoj maksimum.
Osim što ste publiku zasmejali i ponovo privukli u bioskope, šta je to što ste još želeli da im putem ovog filma poručite?
Kako je rekao jedan veliki američki reditelj – kada želim da nekome pošaljem poruku, napišem mu pismo. Sada je to još lakše i može da se uradi SMS-om ili na Tviteru. Traženje poruke u umetničkim delima je trag lošeg srednjoškolskog obrazovanja i SFRJ pogleda na umetnost, koja je imala opravdanje da postoji samo ako je u službi neke ideje. A umetnička dela su nešto u čemu teba uživati, što treba promišljati, nije to rebus koji gledalac treba da reši. U tom smislu, čini mi se da „Mali Budo” ima i one gledaoce koji su videli da u njemu postoji još nešto osim lake zabave. Jeste u pitanju komedija, ali komedija koja se ne boji nijedne teme. Da rezimiramo – poruke ne šaljemo, ali pitanja svakako postavljamo.
Šta je za vas uopšteno zadatak filma kao umetnosti?
Zadatke imaju policajci, a ne umetnička dela. Film je, kao i druge umetnosti, odgovor na potrebe ljudske duše.
Nema komentara