U beogradskoj Galeriji „Haos“ održana je izložba pod nazivom „Komunikacije“, predstavljajući sve nagrađene autore u proteklih deset godina Ex-Yu konkursa za grafiku.
Foto: Privatna arhiva/ Fejsbuk
Studenti raznih vidova umetnosti nemaju često mogućnost da na konkursima prođu, a potom izlažu svoje radove, rame uz rame sa već afirmisanim autorima. Svake godine na mnogobrojne konkurse pristigne veliki broj radova, i pored takve konkurencije teško je izdvojiti se ukoliko niste već poznato ime u svetu umetnosti.
Među 59 nagrađenih umetnika, Đorđe Ćorić, master student Akademije umetnosti u Novom Sadu, dobitnik je druge nagrade u kategoriji ,,Najboljeg studenta grafičara“ 2017. godine.
Đorđe 2012. godine završava Srednju školu za dizajn “Bogdan Šuput” u Novom Sadu, a potom upisuje Akademiju umetnosti, najpre osnovne a onda i master studije.
Tvoje ime nalazi se pored već afirmisanih umetnika na spisku nagrađivanih, i tim povodom si izlagao u galeriji „Haos“ u Beogradu. Misliš li da je danas teško jednom mladom umetniku da se probije bez neke veće pomoći?
– Visoko stručni kadar katedre za Grafiku Akademije umetnosti u Novom Sadu izuzetno vodi računa o već čvrsto afirmisanim konkursima, te nas studente, koji boravimo u radnom prostoru, neretko obaveštavaju o istim. Upravo tako sam i saznao za konkurs i počeo da istražujem propisane uslove na osnovu kojih se konkuriše. Pre same odluke da li ću konkurisati ili ne, postojala je vrsta male skeptičnosti ili možda straha, jer su kružile glasine kako na pomenuti konkurs prolaze već priznata i oformljena umetnička imena. Kao direktan odgovor na pitanje, možda bih mogao da iznesem samo to da mladim umetnicima svakako treba i mnogo znači bilo koja vrsta potpore, pomoći ili podrške. Meni je u ovom slučaju dovoljno bilo obaveštenje i saznanje da konkurs ove vrste postoji. Sve ostalo je istinska volja, rad, želja i ljubav.
Kao jedan od izlagača na „Ex-Yu konkursu za grafiku“, šta možeš da kažeš o tvojim iskustvima i pripremanju istog?
– Deseti Ex-Yu konkurs nosi sa sobom jednu jako lepu priču za mene. Prethodne godine sam takođe želeo da konkurišem, ali sam u poslednjim trenucima odustao. Sa jedne strane je postojao strah, ali sa druge neka vrsta inata ili možda bolje vera u sebe i svoj dosadašnji rad, koja je prevagnula kao jača strana. Na konkurs sam gledao kao na vrstu ozbiljnog ispita o vrednovanju grafičkog lista. Konkurisao sam sa grafikom ,,Otisak života VIII“ formata 100cm x 70cm, koja meni lično znači mnogo. Rezultate konkursa nisam očekivao u bližem periodu, a sasvim slučajno sam, ušavši na svoj mejl video poruku o nagrađenim autorima. Kada sam video svoje ime i naziv grafike kako stoje uz drugo mesto u kategoriji ,,Najboljeg studenta grafičara“, sve od tog momenta biva čista sreća i ushićenje.
„Otisak života VIII“ i „Otisak života IX“ su nazivi tvojih grafika. Kakvu priču pričaju ovi radovi i zbog čega baš ti nazivi?
– Portret je za mene postao nešto više od pukog lika ili lica. Postao je otisak života. Svako od nas ga poseduje. Zato smo svi slični i ujedno različiti, ali onda i ujedno različiti i zbog toga sični. Uvek sam negovao detalj u korist celine portreta, pa nekad čak i uzimao taj detalj kao zaseban svet za sebe. Sva ta interesovanja, želje i osećanja sam sklopio u jednu sintezu, u jedan otisak života. Ljudi me privuku svojim držanjem u odnosu na okolinu, svojom odevenošću, izrazom lica, pogledom. Lice je za mene postalo matrica na kojoj život gravira sve one pojedinosti koje su otisak onoga što u datom trenutku prolazimo. Tu su zabeležena naša osećanja, naši ožiljci, sve ono što osećamo unutar sebe vidljivo je i spolja ako se dobro zagledamo i počnemo međusobno da se primećujemo. Razgovore koje vodim sa ljudima beležim, ne kao prethodno osmišljen intervju, nego kao otvorenu i čistu belešku viđenog i primećenog.
Na grafikama često su prikazana lica starijih osoba. Na koji način biraš modele za vaše grafike i koliko dugo traje jedan proces od same ideje, preko skice do same realizacije dela?
– Priča oko samog razvoja koncepta koji negujem je dosta široka i nastajala je postepeno. Portret kao portret bio je uvek moja okupacija, bile to brzopotezne skice, mali crteži nastali u javnom prostoru prilikom obične šetnje ili pak studija određenog portreta. Nakon određenog vremena, shodno stalnom učenju i istraživanju kroz proces studiranja, na portret sam počeo da gledam drugačije. Tražio sam svoj ugao percipiranja portreta. Krenuo sam od sebe samog. Taj period razgovora sa samim sobom i svojim osećanjima je bio dosta težak i naporan. Nekada neke periode kada nemamo direktan i momentalan rezultat smatramo uzaludnim i beznačajnim, ali zapravo svako upuštanje u problem i ozbiljno bavljenje njime donosi određene rezultate. Osobe starije dobi stavljam kao primarne u ovoj seriji radova upravo zbog toga što su oni na najtanjoj margini društva današnjice. Oni više nikom ne trebaju. Da li su oni predmeti ili i dalje živa bića? Da li se čovek svodi na ono potrošno kao bilo koji prodajni artikal današnjice? Lice je za mene postalo matrica na kojoj život gravira sve one pojedinosti koje su otisak onoga što u datom trenutku prolazimo.
Koji su ti planovi u daljem radu na polju grafike. Da li planiraš da promeniš metode i usvojiš neke nove tehnike u radu?
– Planovi me trenutno vežu za linogravuru i kolografiju, bar u seriji kojoj se trenutno bavim i sa kojom se spremam da ove godine branim master rad. Postoje neke naznake za narednu seriju koju vezujem isto za pomenutu tehniku, ali to se nikad ne zna...
Izlagao si kako kod nas, tako i u inostranstvu. Koliko je važna sama reakcija publike na neko delo?
– Imao sam prilike da učestvujem na mnogim kolektivnim izložbama u našoj zemlji. Naravno, kao autor, dosta pažnje poklanjam posmatranju reakcija publike u odnosu na samo delo. Interakcija i direktna komunikacija posmatrača i izloženog otiska je važan deo moje konceptualne ideje. Što se tiče inostranih izložbi trudio sam se da, koliko je to trenutno moguće, budem učesnik i njih takođe. Na bienalu portreta u Tuzli 2015. godine dobijam nagradu publike za portret, a zemlje u kojima sam još imao prilike da učestvujem su Grčka i Bugarska. Uvek mi je drago kada neko iz publike ima nešto da pita u vezi sa bilo kojim segmentom portreta ili da iskaže svoj stav i mišljenje. Delo je tada primećeno.
Nema komentara