Kada ste od kad znate za sebe vikendima prikovani za ekran prateći utakmice engleske Premijer lige, a uz to tokom odrastanja zavolite i neke od kultnih muzičkih sastava iz Velike Britanije, boljeg sagovornika, barem na ovim prostorima, ne možete poželeti.
Igor Todorović Zgro je zagriženi zaljubljenik u fudbal i pank, čovek koji je Ostrvo prešao uzduž i popreko, pažljivo beležeći sve važne detalje sa svojih brojnih putešestvija.
Gotovo stotinu utakmica i ko zna koliko koncerata, ali i ljudi koje je tokom svojih boravaka tamo upoznao, našlo je svoje mesto u dve knjige. Prva, Moja Engleska, izašla je 2021. godine i izazvala veliko interesovanje svih onih koji su vezani za kolevku fudbala i dobar zvuk. Ove godine nagrađeni smo još obimnijom knjigom Fudbal i punk – Moja šolja čaja, koja pokriva raspon od dvadeset godina tokom kojih je Igor produbio svoja koncertna i fudbalska iskustva. Objavljivanje ovog dela poslužilo je kao sjajan izgovor za razgovor sa njim.
Foto: Aljoša Duletić
Na promociji u Bulevar Books-u Dimitrije Banjac je za knjigu rekao da je svojversna „sociološka studija“ Engleske pa sam u skladu sa tim hteo da te pitam što u šali, a opet što u zbilji, koliko u tome ima istine?
Nisam je tako doživeo, a tek su ljudi koji su je pročitali došli do tog zaključka. Nedavno je i u Beogradu bila promocija gde je Marko Lovrić, jedan od recenzenata, vodio razgovor. On je istakao da mu je knjiga zanimljiva jer sagledava kompletno englesko društvo, po staležima.
Kada podvučem crtu, ima tu svega. Da se stavim u ulogu čitaoca, mogu zaključiti da knjiga ima te elemente, da nije suvoparna i da nije ispunjena samo pukim podacima.
Šta je to što je specifično samo za Ostrvo?
Zarazio sam se engleskim fudbalom sasvim slučajno, prateći Svetsko prvenstvo 1982. godine u Španiji, ali sam već tada pratio sportski pregled nedeljom uveče, gde je na kraju uvek bio blok fudbala iz inostranstva. To je bio jedini momenat kada si mogao da čuješ i vidiš golove i najbolje trenutke sa utakmica. Akcenat je uvek bio na klubovima u kojima su igrali fudbaleri iz Jugoslavije. Meni je bilo fascinantno kakav je huk posle gola ili šansi dolazio sa engleskih stadiona i tribina - pa i preko televizije.
Na primer, 27 hiljada navijača na Lesterovom stadionu zvučalo mi je primamljivije nego 100 hiljada na Kamp Nou. Da sam morao da biram između Lestera i Sautemptona ili Barselone i Reala, kao klinac, ja bih izabrao Lester zbog te buke i ambijenta.
Sećam se nekog snimka gde igrač izvodi aut, ali ne može da se zaleti jer ga navijači iz prvog reda hvataju za nogu. Sve to mi je davalo neki poseban šmek svemu tome. Eto, čak i nazivi tih stadiona su mi zvučali fascinantno.
Kad si klinac sve te stvari koje nisi video nikada su ti mnogo veće i značajnije i sve je mnogo jače dok ne vidiš i ne doživiš to prvi put. Mnogo je veće ono što nemaš nego ono što imaš.
Definitivno u Engleskoj ima nečeg što je drugačije i specifično i to nešto je ono što je mene od malena privuklo i privlačilo da to zavolim - odlazim u Englesku preko dvadeset godina baš zbog toga, zbog svega toga - zbog fudbala i muzike. Tog fudbala i muzike ima i u Italiji i u Nemačkoj gde takođe imam prijatelje, ali me nikada nije privlačilo da idem tamo koliko da idem ovamo, u Englesku. Tu mi odgovara sve, od klime pa do načina života, običaja, rituala i eto, i specifičnog mirisa kad sletiš.
Najdraže utakmice koje si gledao u Engleskoj?
Ima ih dosta. Ima ih skoro 100 na kojima sam bio. Uvek pamtiš prvi odlazak. Prva utakmica mi je bila sa navijačima Aston Vile na gostovanju u Boltonu u martu mesecu 2002. Najluđa utakmica u tom prvom odlasku je bila gostovanje Milvola Koventriju, gde su čak pomerili termin utakmice za petak da bi smanjili broj gostujućih navijača, ali je na kraju njih pet hiljada svakako otišlo. Bilo je super iskustvo.
Pošto sam kao klinac zavoleo Čelsi, bilo mi je jako drago kada sam prvi put otišao na Stamford Bridž, u januaru 2003. na utakmicu FA kupa protiv Midlzbroa. Nakon toga sam gledao od finala na Vembliju do nižih liga.
Navijam za Partizan, pa sam gledao da svaki odlazak Partizana na Ostrvo ispratim. Tu mi je najdraži odlazak u Njukasl, kada je izborio ulazak u Ligu šampiona 2003.
Fenomenalno je bilo i gostovanje Čorlija Junajted of Mančesteru 2016. (prim.aut. osnovali su ga rezignirani navijači Mančester junajteda koji nisu bili zadovoljni načinom na koji se klub vodi) – 4.500 hiljada ljudi, pun stadion. Toliko je bilo dobro da ti nije potrebna nijedna evropska utakmica, nijedna veća utakmica od te.
U svakoj utakmici, pa i u onoj najdosadnijoj, kada igrači i sami čekaju kraj, ima nešto što ti ostane u sećanju pa bude utakmica koju po nečemu pamtiš.
Jeste da govorimo o Engleskoj, u kojoj se svugde pasionirano prati fudbal, ali da li bi ipak mogao da izdvojiš navijače nekog kluba ili neku zajednicu koja prati neki klub?
Definitivno kao najneverovatnije bih istakao Njukasl. Tamo je neverovatno. To ludilo njihovo, koja brojka njih ide na sve. Ja ne znam da li su ikada imali neko gostovanje da nije sold out. Da li je Liga kup utorkom, ili zimi u nekom Sautemptonu do kojeg ima da se klacka - svaki put je rasprodato. Klub koji nije osvojio nijedan trofej decenijama. U samom gradu je atmosfera kao da svi idu na stadion. Nije velik grad, a oni imaju na svakoj utakmici 60.000 ljudi i tamo je klub odevni predmet, odnosno najnormalnije, da su svi u dresovima – ne na stadionu, nego kad uđeš u trafiku, žena koja radi je u dresu kluba. Deca idu u školu u dresovima. Neverovatno koliko im znači taj fudbalski klub.
Osim njih, istakao bih možda još i Lids. To je specifično. Veliki grad, a nema dva kluba. Jedini veliki centar a da nema dva kluba. Gledao sam Lids prošle godine na Eland Roudu, stvarno je jako dobro. Super je atmosfera.
Dobra atmosfera je i na Gudisonu, jer na utakmice Evertona 90% dolaze lokalci, imaju mnogo manje turista nego veći klubovi tipa Mančester Sitija, Čelsija, Liverpula i to. Na Everton stvarno dolaze ljudi iz grada, dok na Liverpulu imaš masu njih koji dolaze i iz Evrope, iz Irske i iz Londona. To su ogromne brojke ljudi.
Odlaziš na Ostrvo sada već preko 20 godina. Jel ima nešto što nisi video, a što bi želeo? Stadion? Svirka?
Ima uvek. Uvek se obradujem kad idem negde gde nisam bio nikada. Bila mi je želja da odem u Belfast jer je jedini veći grad a da nisam bio, pa sam ovog leta otišao. Vredi otići. Ima nekih stadiona koje bih voleo da vidim, a koji će se u nekom narednom periodu, da li za pet ili deset godina, rušiti. Sve što mi je značilo nekada, to sam uspeo da vidim.
Žao mi je što nisam bio na Hajberiju (prim.aut. nekadašnjem stadionu Arsenala). Vest Hem sam srećom gledao na Apton Parku. Imao sam opciju da idem na novi stadion, ali nisam i uopšte me ne privlači. Definitivno ću pre otići na Saton Junajted nego na Vest Hem.
Foto: Iz arhive sagovornika/Facebook/Bulevar Books
Koji igrač kojeg si gledao uživo ti je najviše privukao pažnju? Veštinom, potezom, harizmom?
Širera sam voleo. Nekako mi je obeležio te devedesete i sama činjenica da je bio prvak Engleske sa Blekburn Roversom, koji nakon toga ništa nije osvojio, fascinira. Mogao je da ode gde je hteo u zenitu forme, kada je sigurno bio u top tri napadača na svetu. Nije otišao ni u Junajted, ni u Liverpul, ni u Real, ni u Barselonu, nego u Njukasl.
Za Džejmija Vardija recimo niko nije ni čuo do Lestera. Igrao je treću-četvrtu ligu i evo ga još u Lesteru, prvak s Lesterom i dalje ima žicu da daje golove.
Najjeziviji deo nekog grada u Engleskoj i zašto Mos Sajd?
Bio sam u Mos Sajdu prošle godine. Definitivno ne liči na onaj od pre 20 godina. U vreme 60-ih, 70-ih i 80-ih taj deo Mančestera, na kojem se nalazio nekadašnji stadion Sitija Mejn Roud, bio je veoma ozloglašen. Prijatelj me je vodio tamo i prepričavao kako se u prošlosti često dešavalo da na dan utakmice iz malih uličica izleću domaći navijači, koji su čak znali i da skidaju odeću gostujućim navijačima. Glavna džada je krcata piljarnicama, trgovinama, radionicama, u kojima mahom rade najniži slojevi društva, i ima jako puno dodži (dodgy) varijanti.
Prolazi se kroz stambeni blok kuća koje su sve opasane nekim visokim zidovima, a ne vidi se kraj, tu ima i gomile malih pasaža. Stadion je srušen 2003. godine, a priča da Siti nema šmek nema smisla. Ja da sam u Mančesteru, sigurno bih navijao za Siti, iz mnogo razloga. Osim Mos Sajda, vrlo nezgodan je bio i Južni London, a i danas je. Ima tih delova koji baš i nisu preporučljivi za turizam, ali su interesantni iz nekih drugih razloga.
U knjizi sa žaljenjem konstatuješ kako je jedan šestoligaš Čorli u stanju da napravi program utakmice, dok kod nas Superligaši to recimo nemaju? Da li su stvari poput te nužno problem evidentno lošeg sistema i da li je uz entuzijazam moguće uraditi ili promeniti nešto?
Uz entuzijazam može sve, ali na mahove. Ja ne znam šta treba da se desi ovde da se nešto što je dobro održi. Živimo u takvom sistemu i društvu gde se generalno istorija ne poštuje. Englezi nemaju problem sa tim. Kod njih je specifično to da su veliki zato što se sve to čuva.
Od 1800 i neke neko sedi i piše. Ti nemaš osnovne podatke o Zvezdi i Partizanu. Neverovatno mi je da Mladost iz Lučana ne može da funkcioniše kao neki engleski niželigaš. Svi mali stadioni tamo imaju social club/pub u tribini. U Čorliju su stolovi većinom zauzeti, ljudi jedu i pričaju o fudbalu.
Rezultat je poslednje što je bitno. Mnogo je važnije to da ljudi osećaju pripadnost klubu i zajednici, a spaja ih fudbal koji svi vole. Nema boljeg primera od funkcionisanja engleskih niželigaša, gde nije puno napora potrebno da se uloži da takva jedna stvar funkcioniše. A onda, kad to održavaš i nadograđuješ kroz generacije, to će trajati. Što se tiče programa, nemaš tu kulturu i možeš da se slikaš.
Negde pred kraj knjige si spomenuo kako ti je žao što nisi još jednom čuo The Specials pre smrti frontmena Terija Hola. Zanima me koji je to bend koji bi voleo da si mogao da čuješ, a prosto nisi mogao?
The Clash, ali njih naravno nije bilo moguće videti. Džo Stramer je umro 2002. godine, tako da i bilo koja opcija nekog reuniona nije bila moguća. To je bend koji mi je značio i koji volim i dalje. Tu je i Blitz. Ima dva-tri benda koja su još uvek aktivna, a da ih nisam čuo, tipa The Partisans ili The Oppressed. To su neka dva pank benda koja bih voleo da vidim. Ako i ne vidim, neće svet stati zbog toga.
Knjiga počinje i završava se koncertom grupe Madness...
To se stvarno potrefilo. Druga knjiga Fudbal i punk – Moja šolja čaja počinje i završava koncertom Madnessa. Prvi je bio u Birmingemu, a drugi u Belfastu. Na prvom su bili dvadeset godina mlađi, pa je bila i neuporedivo luđa atmosfera, i mnogo mi je bitniji. Da spustiš glavu i ne razmišljaš gde se nalaziš, imao bi osećaj kao da treba da počne finale kupa. Takvo je navijanje u hali. Sve ti krivo što će bend izaći pa će prekinuti to. Neverovatno.
I ovaj drugi koncert mi je drag. Gledaš ljude od šezdeset i kusur godina koji uživaju što su na bini pred publikom.
U knjizi si pisao i o Morisijevom koncertu na „domaćem terenu“. Koliko je poseban njegov status na Ostrvu?
Prosto je neverovatno koliko su Englezi strastveni u muzici. Nijedan bend koji izađe sa Ostrva na svojim koncertima nema atmosferu kakvu ima tamo. Morisija sam gledao u Budimpešti i na Egzitu, ali ono u Engleskoj je trans. Tamo 80 posto ljudi plače ceo koncert kao da sutra ne postoji. Bukvalno je tako. Jako vole, prate i znači im.
Imam prijatelja kod kojeg idem godinama, i kod njega stoji zidni kalendar u kojem su ubeležene utakmice i koncerti za 2025. godinu. On već sada zna gde i kada gleda koji koncert, i tih recimo osam koncerata koje je odabrao su obavezni. On čovek ima 50 godina i ne može da se desi ništa drugo – to je tako pa je tako, on jedva čeka te koncerte i kupio je karte i to je to.
Sad ima i dosta novih bendova koji su aktuelni u poslednjih par godina i tu je slična priča. Sećam se da sam na Viganu upoznao dečka jednog s cvikerima koji navija za Vigan i ima bend. Saznao sam da se bend zove The Lathums. Tad sam prvi put čuo za njih, a drugar mi je rekao da podsećaju na The Smiths. Dolazim u Mančester posle korone, 2022. godine, kad ono plakati The Lathums i ceo grad izlepljen.
Sećam se i na primer, od moje prijateljice Eme mama kuva i radi joj radio BBC 6 i ono, tu nisu limunade od muzike, tu je aktuelna gitarska muzika i indi bendovi, ona žena kuva i pevuši pesmu od Arctic Monkeys. To je tamo najnormalnije. Ti kad ostariš nisi prestao da pratiš i da i dalje voliš to.
I za kraj Cock Sparrer i koliko mesta prazno?
Nemam ja to koliko mesta prazno.
Cock Sparrer se namestio kao bend koji izuzetno volim i mislim da je ubedljivo najveći živi pank bend na svetu trenutno. Uz dužno poštovanje svih američkih bendova koji pune stadione, tipa Blink-182, Green Day, NOFX, Rancid, i slično, stvarno mislim da je Cock Sparrer poseban jer ne znam sličan bend gde su četvorica drugara iz škole, a da 50 godina sviraju zajedno.
Zanimljivo je to što je njihova popularnost tek 2000-ih krenula uzlaznom putanjom i maltene su bili nebitan bend do tada. Oni su 2007. najavili poslednji album. Ove godine su održali najveći broj koncerata u jednoj godini, sve povodom novog albuma, najverovatnije poslednjeg. Ne verujem da će im priroda dozvoliti da za pet godina izbace još nešto.
Ali stvarno odeš na koncert Cock Sparrera, nema promašaja. Publika i bend, sve zvuči kako treba. Cock Sparrer zaista ima poseban status generalno, a i kod mene.
Nema komentara