MARKO ŠELIĆ MARČELO: Ovde mora da se dogodi kolektivno buđenje

Britkog uma i bez dlake na jeziku, Marko Šelić, javnosti poznatiji kao Marčelo, kroz svoje prozno i muzičko stvaralaštvo posmatra, kritikuje i opisuje stvarnost u kojoj živimo. „Napet šou” je „knjigo-album”, kako ga Marčelo naziva, u kome su tekstovi novih pesama, fotografije, ali i proza, u kojoj se govori o aktuelnim društvenim dešavanjima, ali i nekim stalno prisutnim temama.

Odlazak mladih iz Srbije u potrazi za boljim sutra, egzistencijalna pitanja, kao i nezainteresovanost za aktivno učešće u političkom kreiranju budućnosti (čitaj: izlazak na izbore), samo su neke od tema na koje se Marčelo osvrće u pesmi „20.000 razloga”. Pesma „Maršal Mito” se na sarkastičan način bavi korupcijom i kupovinom fakultetskih diploma, o kojima je do skoro brujala javnost u Srbiji.

Smatraju te mladim čovekom sa stavom, budnog i svesnog, bez dlake na jeziku, u Srbiji koja je u dubokom snu, apatična i pomalo već siva. Koga treba prvo probuditi?

Ja sam stao kod „smatraju te mladim čovekom”, pošto je to kad imaš 31 već dovoljno laskavo. (smeh). Šalu na stranu, pitanje je šta ili koga treba prvo probuditi? Nikad nisam o procesu buđenja razmišljao u tom pravcu da nekog treba buditi prvog, nekog drugog, a nekog poslednjeg. Mislim da ovde mora da se dogodi kolektivno buđenje. Sad, naravno, kako se to tačno radi ne znam, ali ne moram ni da znam, zato što ne primam ogromnu platu da o tome odlučujem i da to znam. Nije problem što to ne znamo mi, nego što to ne znaju oni kojima je to posao da znaju. Međutim, kako bi znali, kad oni zasnivaju svoju vladavinu, kao i oni i prethodni, upravo na činjenici da ljudi nisu budni. Tako da, buđenje sa te strane neće stići, ne liči mi da je bilo koji vlastodržac budilnik u slobodno vreme.

Među tvojom publikom ima mnogo mladih ljudi. Da li misliš da je muzika i tvoje literarno stvaralaštvo jedan od načina da se ti mladi ljudi pripreme za svet odraslih i situaciju u društvu?

Nije na meni i na ekipi mojih najbliskijih saradnika da namerno ugrađujemo nekakve pedagoške poente u ono što radimo. Govoriš ono što misliš, a ako se desi da to pride ima i neku edukativnu crtu ili kako da to definišemo, pretpostavljam da nema štete u tome. Tako gledam i na ovo, ako nekoga to čini spremnijim da shvati gde živi, pretpostavljam da ne može biti štetno. Da se nadovežem na prethodno pitanje, govorili smo o buđenju i uspavanosti, valjda bilo šta što te čini budnim, ne bi trebalo da je štetno i loše.

Da li svi mi živimo u jednom velikom napetom rijaliti šou?

Da. Ponekad je horor, nekad je komedija, a nekad je drama, ali to nema publike, prosto svi su na pozornici. Jednostavno ne postoji odmak i pogled sa strane, jer se ovo tiče svih nas, mi smo na pozornici. Publika je eventualno ostatak sveta. A i mislim da se svet nama mnogo manje bavi nego što smo mi skloni da umislimo, mnogo manje nego što mi volimo da zamišljamo i u svakom slučaju na potpuno drugačiji način od načina koji zamišljamo. Mi se recimo, u tom pogledu, još nismo otarasili potrebe da u politici pričamo emotivnim rečnikom. Ti ćeš čuti i ljude iz sveta politike, a kamoli prost puk da govori „E, nas svet mrzi ili nas neko tamo voli… Evo Rusi nas vole, a ovi nas ne vole”. Mislim, mi se još nismo ̓opasuljili’ da je to divan rečnik emocija i međuljudskih odnosa, ali ne onih međuljudskih odnosa koji potpadaju pod politiku. Tu vladaju interesi, što je potpuno jedna normalna stvar za taj nivo, a mi još volimo da zamišljamo tu da neko nekog voli, ne voli ili mrzi čak…Ćorsokak.

Kako ubiti Maršala Mita?

Pa, Maršal Mito sad već ima onako fini radni staž u svojoj delatnosti i tu bih se ponovo nadovezao na onaj prvi odgovor. Maršal Mito je, nažalost, naša mentalitetska konstanta i zato ga je tako teško ubiti, zato što je on u svima. Kad kažem u svima, zaista mislim na svakoga. Suština tog problema kod nas je u sledećem: mi korupciju delimo na korisnu za tebe i korisnu za mene. Tako razmišljaju svi, od prostog naroda do političkog vrha i onda se naravno ne pomeramo  nikuda. Zato što je Maršal Mito persona sa kojom ne možeš da se obračunavaš delimično, nego ili se obračunaš sa celim tim problemom odjednom ili to radiš ovako polovično kao mi, onda to ostaje tu.

Znači li to da je Maršal Mito srastao sa nama?

Mislim da da. I tu treba biti veoma iskren i precizan kad se govori o rešenju, kao i za mnoge druge stvari. Rešenje je Zakon! Nije mnogo dobro to učenje putem nagrade i kazne, to je u psihologiji nisko na lestvici načina učenja, ali ponekad, za društvo koje je na nekom nižem stupnju svesti o sebi, nagrada i kazna su ono jedino što može da nauči ljude. Da ne kažem da je sila, jer bi to možda zvučalo preterano, a možda i ne. Jednostavno moraš da ih odvikneš od ponašanja koje nije primereno.

 Foto: Aleksandar Zec  (Marčelo i naša novinarka Anja Šušak tokom razgovora za Univerzitetski odjek)

Da li postoji 20.000 razloga da se „zapali negde preko“?

Da. Ja sam vaspitan da ostanem, ali mi je potpuno jasan bilo ko ko ode. I to ne kažem oduševljeno, jer ovo nije moj savet, ali jeste konstatacija. Davnih dana je još Albahari u jednom svom romanu napisao da onaj ko ode odavde, može biti smatran nekim ko beži od stvarnosti, ali šta ako beži u stvarnost? I mislim da se nema šta dodati na tu Davidovu opasku.

Danas je na ceni kvantitet umesto kvaliteta. Postoji li neki mehanizam kako vratiti kulturu u ono što ona treba da bude?

Kulturi treba menadžment, kao i svakom drugom proizvodu danas. Kultura nije samonikla, ona ne može sama da opstaje, njoj treba nega i treba joj pospešivanje. Dakle, treba ti Ministarstvo za kulturu i treba ti još jedno koje se bavi menadžmentom Ministarstva za kulturu. Ako bilo ko misli da je opsesivno sređivanje frizure svakog dana doprinos kulturi, onda to nešto ima da znači i da to nekog šokira samo po sebi i da to krši neke tabue, a ne znam čije. Ako neko misli da je to dovoljno da se doprinese kulturi, bojim se da imam prigovor, jer mislim da nije. Tako da, treba mnogo dobre namere, prvenstveno od institucija, onda treba plan i onda u nekoj kasnijoj instanci potrebna je svest celog društva, koje treba da brine o toj biljci zvanoj kultura da bi ona mogla da nešto postigne. Međutim, suprotno tome, mi pospešujemo nekulturu. Sa nekulturom pravila su potpuno drugačija, nekultura je korov, ona može da nikne i sama, širi se mnogo brže od kulture, ali takođe odgovara na negu. Ako je neko neguje, ona nagradi to svojim „plodovima” i to je ovo što vidiš.

U stvari, čija je naša kultura?

Naša kultura je onih koji još u nju veruju, koji sve više liče na perverznjake, gledaju neke emisije u čudno doba, na primer na RTS-u, jedna emisija o knjigama ide u pola 12 na Drugom kanalu. Pornići, pa horor, pa onda eventualno kultura za ove koji su baš najuporniji, na to mi liči. Tako da, tim perverznjacima kultura valjda još pripada.