Slobodan Tišma, književnik i muzičar, istražuje kompleksna pitanja identiteta, istorije i društvenih promena, što ga je svrstalo među najistaknutije mislioce današnjice.
Njegova knjiga "Genije Bas Gitare Fatherfucker" poziva na kritičko razmišljanje o prošlim i sadašnjim dešavanjima, s jedinstvenim spojem književne snage i društvenog angažmana. Tišma nije samo pisac, već i umetnik koji svojim radom redefiniše kulturni pejzaž, stvarajući delo koje je nezamenjivo, provokativno i neprestano relevantno.
Šta Vas inspiriše za pisanje autofikcijskih romana poput ovog?
Inspiriše me sopstveno iskustvo.
Moj život je bio uzbudljiv, svašta mi se događalo, kako na spoljašnjem, tako i na unutrašnjem planu. Bilo je mnogo radosti, ali patnje. Doduše, sve se događalo u mikroprostoru Pavlove ulice i Limana 1. Kao dečak i mladić trpeo sam porodično i vršnjačko nasilje, a kao već odrastao čovek, i političko.
Imao sam dvadeset pet godina kada sam morao da napustim Novi Sad, živeo sam dve godine u Beogradu, u potpunoj anonimnosti. U pubetretu sam imao shizofrenu epizodu koja je trajala skoro godinu dana. Bilo je to jedno teško iskustvo, ali dragoceno. Da nisam prošao kroz to, ne verujem da bih se posvetio umetnosti.
Pre neki dan, u jednoj televizijskoj emisiji, Ranko Pivljanin je citirao Vladetu Jerotića koji je navodno rekao, ili je to negde napisao, da talentovani ljudi svojom maštom stvaraju velika dela, a netalentovani, svojom bolesnom maštom, zagađuju i “mi” onda “njih” lečimo od te bolesne mašte, čitaj: ubijamo ih u pojam, pravimo od njih žive leševe. Strašno!
To je taj humanistički autoritarizam protiv kojeg se borio pokret antipsihijatrije. Kada sam bio u shizofrenoj epizodi, imao sam šesnaest godina i nisam hteo da se lečim, znao sam da ako pristanem i odem u duševnu bolnicu, da mi nema spasa – i bio sam u pravu. Posle godinu dana sam ozdravio. Šta bi bilo sa mnom da sam pristao na njihove metode lečenja: na elektrošokove ili insulinsku indukovanu komu?
Međutim posle desetak godina sam ponovo imao problema i na nagovor roditelja pristao sam da zatražim lekarsku pomoć. Obratio sam se upravo dotičnom psihijatru koji me je ubeđivao da ne treba da se bavim umetnošću, da nisam dovoljno talentovan, smatrao je da je moj domet da budem nastavnik u srednjoj školi.
Naravno, Pivljanin kada je plasirao taj citat, imao je na umu aktuelnu političku situaciju. Ovde je trenutno na delu stazis, ili unutrašnji polemos, latentni građanski rat i to ne vodi ničem dobrom, jer sve je bolje od ubijanja.
Na vlasti su poluintelektualci i primitivci, čija je sujeta ogromna, ako im spočitavaš neobrazovanost i primitivizam, neće ti to nikada oprostiti, nije samo grabež u pitanju. Možda je ovo oportuno što ću reći, ali opozicija bi morala da bude taktičnija, da ne kažem, elastičnija. Ali teško je izaći na kraj sa primitivcima, lukavi su i uporni. Kada kažem primitivci ne želim nikoga da vređam ili potcenjujem, to je samo definicija patrijaralnog mentaliteta koji je u Beograd i Vojvodinu došao - zna se odakle, provincija je okupirala gradove. Osnovna karaktristika tog profila je da je konstantno orijentisan na tuču, na rat.
U pomirljivosti i popuštanju oni ne vide nikakve vrednosti, to za njih nije dostojno čoveka, muža, oca porodice. Imamo na vlasti ljude koji su konstantno u svađi, ako se ne bi svađali, narod ih ne bi cenio. Na žalost, nizak kulturni nivo je prokletstvo ovog naroda.
Da li Vam autofikcija omogućava da se distancirate od svojih stvarnih iskustava, ili ona zapravo postaje način da se ta iskustva još dublje istraže?
Autofikcija omogućava da se dublje uđe u iskustvo, da se dekonstruiše subjekt, ali i da se nadogradi, da se fikcionalizuje.
Naši snovi, naše želje dobijaju prostor da se iskažu i tu je problem suptilnosti tih želja ili snova, što suptilnije i posebnije, to bolje.
Kada je ova vrsta žanra u pitanju, imamo kontrapunkt ili kompleks: stvarnosno i iskustveno stoji naspram fikcije, naspram izmišljanja koje je aktivni element i koji preoblikuje iskustvo koje je nešto dato ali promenjivo. Rezultat toga je da stvarnosno dobija neku posebnu aureolu, harizmu. Inače, stvarnost je mnogo teže predstaviti a da to bude uverljivo, nego izmišljati. Fikcija pak bez stvarnosne, iskustvene podloge je bezvredna.
To se jednostavno oseti, iako nema nikakvog proverenog načina da se kaže šta je stvarno iskustvo a šta je izmišljotina.
Foto: BBC/Nemanja Mitrović
Knjiga se, interpretacijom Vaših razmišljanja i događaja iz života, bavi mnogim društvenim i političkim konfliktima . Kako trenutno vidite društveno stanje među mladima u Srbiji, pogotovo u Novom Sadu?
Teško mi je da to kažem s obzirom da vidim taj svet iz perspektive starog čoveka. Čini mi se da, kao i u vreme moje mladosti, mladi ljudi su podeljeni na konformiste i aktiviste.
Jedan deo razmišlja u fazonu: ako ne možeš da ih pobediš, mislim na vlast, pridruži im se, imaćeš koristi. Aktivisti pak više drže do svog dostojanstva i spremni su na svaku žrtvu, što je za divljenje. Koji su u većini, koji, u manjini, teško je reći.
Dobar broj njih vidi izlaz u bekstvu, što je žalosno, ali opravdano. Tamo na Zapadu postaju ljudi drugog reda, žive u nekoj vrsti zagrobnog života. Imam prijatelje koji su profesori na fakultetima u Americi. Nemam utisak da su srećni, zabačeni su.
Svi su opsednuti idejom da se vrate.
Jednom prilikom ste rekli da ne čitate domaće autore, da li se to možda kroz godine promenilo, šta mislite o domaćoj književnosti danas?
Imam problema sa čitanjem zbog godina, brzo mi opadne koncentracija i zaspim dok čitam, što sa pisanjem nije slučaj.
Pre svega moram da čitam knjige svojih prijatelja, ali o njihovim knjigama ne mogu ništa da kažem pošto to može biti kontraproduktivno, bilo da ih kritikujem, bilo da ih hvalim. Takođe, ne volim kada me hvale prijatelji, to nije dobro, tim se pohvalama obično ne veruje.
Jedini domaći pisac, čije romane komentarišem u svojim knjižicama, to je Svetislav Basara. Daleko bilo da se poredim, ali ja sam na sličnim ideološkim pozicijama, ja sam takođe odmetnik, uz jednu bitnu razliku, nisam vernik. Po meni, savremena književnost kao beletristika, kao lepa književnost, nema više nikakvog značaja.
Ideološka pozicija kao neka vrsta političkog performansa je jedino relevantna.
Iskazivanje etičkih ili estetskih stavova u književnosti, to da li je nešto moralno ili nije, da li je ružno ili lepo, sasvim je nebitno. Dakle, samo provokacija, rat rečima. Imam definiciju šta je književnost danas: književnost je hula, čist bezobrazluk.
Foto: BBC/Nemanja Mitrović
U jednom delu knjige pišete o snu u kom se pitate šta će biti s Vašom umetnošću kojoj ste posvetili ceo život. Zanima me šta mislite da će se generalno desiti s umetnošću u Srbiji usled promenjenih vrednosnih normi pri kojima se umetnost sve više zanemaruje?
U ovom novom informatičkom svetu, umetnost pa i književnost, loše stoji, iako je to možda samo prividno.
Apsurdno je da imamo hiperprodukciju romana. Šta će biti za dvadesetak, tridesetak godina, ko to može znati? Činjenica je da su vizuelni mediji jako potisnuli knjigu, što je stara, već dobro poznata priča. Ali oni nam zapravo plasiraju privid stvarnosti.
Postoji jako veliko interesovanje za gest, za pokret i tu su u prvom planu politika i sport, ali i zabava. Da li su rijaliti programi nekakva stvarnost? Ali šta je uopšte stvarnost? Mene mnogo više brine sudbina prave knjige u vremenskoj perspektivi. Bestseleri, dakle veliki tiraži, imaju zagarantovanu budućnost, ali to je u najvećem broju slučajeva najbezvrednija književnost. Šta će biti sa knjigama koje se štampaju u petsto ili hiljadu primeraka?
Svi pisci koji nemaju reizdanja svojih knjiga su osuđeni na zaborav, što je i moj slučaj. Slušao sam pre nekoliko godina, na Trećem programu, neku radio-emisiju o bibliotekarstvu: vek knjiga koje se ne reizdaju je tridesetak godina, posle tog vremena one nestaju iz bibliotečkog fonda.
Biblioteke su groblja.
Ono što me takođe zanima s obzirom da je iza Vas uticajna muzička karijera jeste šta slušate danas? Da li prepoznajete kod nekih današnjih muzičkih autora potencijal da postanu kultne figure u muzici?
Jako mi je teško da iskažem nekakav sud, pošto nemam uvid u celinu. Povremeno čujem nešto i nije mi jasno kako to može nekog da oduševi, da se neko seče na takve bendove kao što su Buč Kesidi, ili Artan Lili. Moguće je da grešim, ali nije to muzika za moje stare uši. I dan-danas volim da slušam Obojeni program, to me uzbuđuje. Veoma mi se dopadaju Arktik Mankis (Arctic Monkeys), njihov pevač Aleks Tarner je posle Morisija najveća faca u savremenoj popularnoj muzici.
U svetu preplavljenom površinskim sadržajem i komercijalnim interesima, umetnost ostaje pravi prostor za duboku introspekciju i kritički pristup društvu. Iako se čini da je njeno mesto u današnjem svetu marginalizovano, ona neprestano otvara vrata za razumevanje i promenu. Kroz umetnost, individue i društva mogu preispitati sebe i svoje vrednosti, a upravo to je ono što joj daje snagu da opstane, ma koliko zanemarivana bila.
U tom procesu, umetnici postaju nosioci promene.
Nema komentara