Nezaposlenost je večito aktuelni problem države Srbije. Prema statistici Nacionalne službe za zapošljavanje, Srbija je zemlja sa 757.243 nezaposlenih, od kojih je 8,3 odsto fakuktetski obrazovano, a problem na našem tržištu rada mogao bi da se nađe i u nama samima, ali i iza katedre.
foto: mediaevents.rs
Na naučno-stručnoj raspravi „Kako povećati zaposlenost u Srbiji?” u organizaciji Univerziteta u Novom Sadu i Naučnog društva ekonomista Srbije, govorilo se o trenutnom stanju na tržištu rada sa stanovišta ekonomije, ali i o promenama koje treba sprovesti u današnjem obrazovanju kako bi se društvu ponudio brži i dinamičniji razvoj.
Nešto o tome je za „Odjek” rekao i Vojin Šenk, predsednik programskog veća katedre za preduzetništvo UNESCO-a i šef katedre za telekomunikacije i obradu signala na Fakultetu tehničkih nauka.
„Mi još uvek pričamo o zapošljavanju kao načinu da se nekom nađe posao. Mi zamišljamo reindustrijalizaciju. Radnici zamišljaju državu koja će im dati platu ako oni pošteno odrade osam sati rada, osam sati sedenja na poslu. Mi ne shvatamo da nikako sa ovim primanjima koje imamo u Srbiji ne možemo biti konkurenti zemljama istočne Azije. Ne samo zbog niže cene rada, nego zbog višeg stepena tehnološke inkluzivnosti u onom što se radi. Naša tehnološka podloga je daleko ispod onoga što postoji u Kini i mi se nikada u sledećih 100 godina ne možemo nositi sa njima na njihovom terenu. Njihov teren je ono što je nekada bio naš teren.”
Koji su najveći problemi koji koče Srbiju u planu povećanja zaposlenosti?
Мislim da je najveći problem naša radna snaga, koja nije prilagođena zahtevima tržišta. Radna snaga koja ne zna ono što se traži, verovatno zna ono što se ne traži s jedne strane. S druge strane, možda je u pitanju i sindikalno razmišljanje. Tako razmišljaju ljudi koji smatraju da posao treba da dobiju, a ne da ga naprave; ljudi koji smatraju da posao treba da dobiju od države, umesto da oni državi plate poreze, pa da država pravi infrastrukturu; ljudi koji kad se zaposle misle da su Đorđe Čvarkov.
U kojoj meri sistem obrazovanja u Srbiji utiče na trenutno stanje na tržištu rada?
Mi proizvodimo reprodukcione ljude. Ljude koji su sposobni da memorišu i da reprodukuju. Oni koji nisu sposobni da memorišu, memorišu na neki nosač informacija poput puškica ili audio nosača, što im pomaže u reprodukciji. Naša škola u neverovatno maloj meri zahteva od dece da misle, a strašno ih tera da ponavljaju. Pritom imamo i „osvetu lošeg đaka” – oni koji odlučuju nekada su imali problema sa školom i smatraju da je rešenje u smanjenju količine gradiva. I svaka reforma koju smo dosad imali svodila se na smanjenje količine gradiva, a ne na promenu vrste i načina učenja. Problem prolaznosti rešavan je neprekidno smanjanjem zahteva, a ne promenom sadržaja. I dalje se zahteva memorisanje i reprodukcija, a ne razmišljanje.
Kakve promene u sistemu obrazovanja bi izrodile neke nove nade za našu privredu?
Mislim da karavan sa veoma mnogo kamila ne može da postoji. Zato što takav karavan uvek ide brzinom najsporije kamile. Mislim da je rešenje za školski sistem jedna apsolutna fragmentacija. S jedne strane, da razbijemo karavane na karavane brzih, srednjih i sporijih kamila. Kada se otkrije da je neko talentovan, da on i ide u školu za talentovane. Ostali idu u obične, a mislim da treba da postoje i škole za netalentovane. To ne znači da je neko potpuno netalentovan, jer postoji sedam tipova inteligencije. Učenike treba što pre razdvojiti, tako da svako bude pripreman za ono što ga čini srećnim i za šta je talentovan, i onda ići ka tome da se postignu što viši ciljevi. To je jedan vid razbijanja – po količini talenta. Drugi tip razbijanja je vremenski. Obrazovni sistem je filter sa kašnjenjem od 17 godina: osam godina osnovne škole, četiri godine srednje škole, pet godina na univerzitetu. Blok od 17 godina je predugačak. Mi bi trebalo da imamo blok od 10 godina i nakon toga odmah bi trebalo da usledi neko usmeravanje, pa kad nekom zatreba dodatno znanje da ima blokove od po nekoliko godina koji to dopunjavaju. Sasvim je sigurno da univerzitetsko školovanje, umesto jednog bloka od pet i jednog bloka od šest godina za doktorske studije, treba da traje tri godine, pa onda da usledi dve godine zaposlenja i slično. Mislim da diploma ne treba da važi doveka nego pet godina i nakon toga bi trebalo da se obnovi. I da ne postoje fiksni kurikulumi, već da postoji jedan spisak svih mogućih znanja koja se nude i da student bira šta hoće.
foto: bbc.co.uk
Na tribini „Kako povećati zaposlenost u Srbiji?” dotakli ste se izgradnje Naučno-tehnološkog parka. Šta je Naučno-tehnološki park i kako on može da pomogne mladim školovanim naučnicima i inženjerima?
Naučno-tehnološki park je skup zgrada u kojima na istom mestu imate tri delatnosti: istraživanje, nauku, razvoj tehnologije i obrazovanje studenata. Tako da ono što se osmisli u istraživačkim laboratorijama odmah pređe u susednu prostoriju, gde se nalazi razvojni pogon neke firme i onda se od toga pravi proizvod za tržište. U taj program su uključeni i studenti. Studenti od druge godine pa nadalje u svakoj od firmi u Naučno-tehnološkom parku provode neko vreme na praksi. Idu iz jedne firme u drugu i skupljaju različita znanja, prolaze istovremeno kroz istraživačke laboratorije i uče. A učenje je praktično. U samom Naučno-tehnološkom parku treba da budu prisutna razvojna odeljenja nekoliko desetina firmi koji onda u interakciji sa istraživačkom institucijom, univerzitetom ili naučnim institutom mogu da generišu zahteve šta treba da se radi u istraživanju da bi bili rešeni njihovi problemi. S druge strane, ovi iz istraživačkih laboratorija koji generišu rešenja koja nisu zahtevana mogu da ih ponude firmama. A firme su tu na istom mestu, zajedno sa studentima. Studenti se finansiraju dok uče jer su potrebni tim razvojnim preduzećima. Time je rešen problem finansiranja nauke, finansiranja studija i studenata, kao i razvoja u firmama sa stanovišta dotoka kvalitetne radne snage i naučnih rezultata koje treba primeniti u praksi.
Da li mislite da bi izgradnja Naučno-tehnološkog parka sprečila takozvani „odliv mozgova”?
U velikoj je meri ono što smo dosad na tom putu uradili sprečilo je odliv mozgova u domenu informaciono-komunikacionih tehnologija. Dosad je sa Univerziteta u Novom Sadu, a to je oko 90 odsto sa Fakulteta tehničkih nauka osnovano 104 kompanije koje su krajem 2013. godine, po zvaničnim podacima Agencije za privredne registre, zaposlile preko 2.500 ljudi i ostvarile zajednički zbirni prihod od 72 miliona evra, što je u ovom gradu veliki broj.
Kako povećati zaposlenost u Srbiji?
Kad bi svi danas bili obučeni za informaciono-komunikacione tehnologije, svi bi imali posao. Ali, nije se svako rodio za to. Relativno mali broj ljudi može da radi u tom sektoru. Mozak nekog ko može da programira je mozak matematičara, a mnogi ljudi jednostavno ne vole matematiku. Nije da je ne vole, ali nije im ni bliska. Čovek je najproduktivniji kad radi ono što voli i kad voli ono što radi. Prvo znači da ume da pronađe ono što voli, a drugo znači da, ako to nije uspeo, nauči da voli ono što radi. Međutim, većina ljudi radi ono što ne voli i ne voli ono što radi. Tu postoji i problem moderne tehnologije. Brzina rasta tehnologije je prevazišla obrazovni sistem, odnosno brzinu reakcije obrazovnog sistema. Svakih par godina student mora da dopunjava znanje jer se sve jako brzo menja. I danas, zbog brzine razvoja ne možete da opstanete ako ne ulažete mnogo u istraživanje i razvoj. Ako ne dostignete monopol na tržištu – a monopol imate ako ste dugo ulagali u istraživanje i razvoj – vi jedini nudite nešto i cena vašeg proizvoda ne zavisi od vaših troškova nego od potreba kupaca. U tom trenutku imate situaciju da generišete profit, a da drugi ne mogu da prođu. Oni onda moraju da ulažu u istraživanje i razvoj. Svi moraju da ulažu sve više. Što znači da ubrzavamo stanje na tržištu. Stalno imamo nove tehnologije i čim neko to ne prati, on propada na tržištu. Da bi se moglo sve to razvijati, moraju da postoje adekvatna znanja.
Nema komentara