MILOSAV MARINOVIĆ: Svi smo isti, samo nismo imali iste šanse

Liceulice je mesečni magazin koji se na ulicama može pronaći više od deset godina. Osnovni cilj magazina je socijalna i ekonomska inkluzija pripadnika ugroženih i marginalnih grupa kroz program samozapošljavanja i dnevnu psihosocijalnu podršku.

Foto: Miroslav Marinović

Prve ulične novine (street paper) pojavile su se krajem osamdesetih u Evropi i SAD, a model je zatim kao uspešan i inovativan vid podrške marginalizovanima počeo da se replicira širom sveta. Danas postoji preko 100 uličnih novina u svetu, a taj broj je stalno u porastu.  Procenjuje se da se svake godine proda preko 38 miliona kopija, što obezbeđuje zaposlenje hiljadama beskućnika i predstavlja put za izlaz iz njihove socijalne isključenosti.

O tome kako je došlo do pokretanja ovog magazina kod nas, kao i koliko je posvećenosti neophodno da bi se cilj postojanja magazina ispunio, za Univerzitetski odjek govori Milosav Marinović, direktor i glavni i odgovorni urednik magazina Liceulice. 

Ono po čemu se Liceulice razlikuje od svih izdanja u Srbiji jeste upravo ono što ga pokreće – podrška i osnaživanje ljudi koje je jedan deo društva svesno, a drugi nesvesno marginalizovao. Šta je inspirisalo pokretanje magazina?

– Sam koncept uličnih novina nije tako nov. U svetu trenutno deluje oko 125 uličnih novina u 35 zemalja. Ideja, znači, nije naša, ali je zato razrada višestruko originalna.

Pre svega treba reći da magazin Liceulice nije nastao iz naše želje da pokrenemo novi mediji, već kao noseća alatka u specifičnom programu podrške ugroženim kategorijama stanovnika. Krenuli smo vrlo skromno, pre deset godina, kao neprofitna organizacija/fond, nudeći  jedinstven socijalni program namenjen ekonomskoj, socijalnoj i kulturnoj inkluziji pripadnika ugroženih, marginalnih grupa, kroz afirmaciju i podsticaj građanskog aktivizma, filantropije  i solidarnosti.

Osnovna delatnost je izdavanje magazina Liceulice i njegova distribucija kroz uličnu prodajnu mrežu u kojoj su uknjiženi pripadnici različitih marginalnih, ranjivih, teško upošljivih kategorija stanovnika, kao što su beskućnici, osobe s smetama u razvoju, korisnici psihijatrijskih usluga, Romi, stare osobe itd, gde 50% zarade od svakog prodatog primerka ostaje prodavcu. Naši prodavci kroz ovaj program podrške stiču priliku da budu uposleni i imaju redovnu zaradu, ali i da se njihov glas čuje, da budu primećeni i prihvaćeni. Danas je Liceulice mesto obuke i ohrabrenja, podrške i zaposlenja za veliki broj marginalizovanih, siromašnih, mladih i starijih, obeshrabrenih i ugroženih građana i građanki.

Misija naše organizacije  počiva na  dva stuba: Da na principima socijalnog  preduzetništva (solidarna ekonomija), kroz različite aktivnosti, pružamo permanentnu podršku  marginalizovanim grupama, sa ciljem njihove veće ekonomske, kulturne i socijalne uključenosti. Takođe, kroz magazin i druge komunikacijske/medijske aktivnosti nastojimo da afirmišemo aktivizam baziran na zalaganju za  ljudska prava, održivi razvoj i javni inters.

Magazin se trenutno prodaje u Beogradu, Novom Sadu i Kikindi, a nadamo se (i radimo na tome) da će nam se uskoro pridružiti i još neki gradovi.

Osim zarade od prodaje samog časopisa, prodajući Liceulice prodavci se povezuju sa društvom i dobijaju osećaj prihvaćenosti. Na koji način se prodavci pripremaju za prodaju časopisa?

– Ljude suočene sa siromaštvom i socijalnom isključenošću, koji nemaju pristupa klasičnom tržištu rada, Liceulice uključuje u mrežu prodavaca, nudeći im šansu da rade, da zarade i steknu korisna znanja, veštine i motivaciju za „nov početak“.  Svi koji su uključeni u naše programe imaju priliku da steknu nova iskustva i samopouzdanje i da uz našu podršku pronađu vlastiti put i rešenja kako bi samostalno uticali na promenu nepovoljnih životnih okolnosti. Primenjujući „hand up, not a handout“ pristup radimo na podizanju kapaciteta naših korisnika za osamostaljivanje, povratak u regularne društvene tokove i uključivanje u tržište rada.

Pored prilike da rade, zarade i osećaju se prihvaćeno, naši korisnici su uključeni i u različite kurseve o prodaji i komunikaciji, a organizujemo i povremene humanitarne aktivnost. Pod imenom „Moj komšija bez krova“: prikupljamo obuću, garderobu, hranu i druge  potrepštine za najugroženiju kategoriju – beskućnike. Naša primarna aktivnost nije humanitarna, već je to upošljavanje teško uposlivih, socijalno odgovorni biznis ili socijalno preduzetništvo.

Broj naših korisnika/prodavaca stalno raste, a s obzirom na potencijale tržišta, moglo bi ih biti još više. Naša vrata su stalno otvorena za sve zainteresovane, bilo da žele da budu prodavci ili da pomognu kao volonteri u mnogobrojnim poslovima koje ovako složen projekat podrazumeva.

Svaki put kada sam naišla na nekog od prodavaca, na licu im se naziralo da im je zaista zadovoljstvo što prodaju časopis, radost što su dobili priliku da rade i da se pokažu u pravom svetlu. Da li mislite da je jedan od glavnih problema marginalizovanih grupa taj što im se u najvećem delu slučajeva uskraćuje upravo ta prilika da pokažu društvu da stereotipne slike koji mnogi imaju u glavi nisu njihov realan odraz?

– Ključni problem za sve nas je to u šta se pretvara svet lišen zajedništva i svesti o uzajamnosti. A šta mogu da očekuju mnogobrojni neprivilegovani, siromašni, gurnuti na društvenu marginu, u svetu u kome nema solidarnosti, osim zanemarivanja, nebrige i stigmatizacije? Zato su inicijative poput nas za mnoge jedini izvor nade i ohrabrenja.

Kada pitate prodavce šta je ono što je njima najvažnije u ovom poslu, često će reći da im je, osim zarade, važna i komunikacija sa kupcima, prolaznicima, vlasnicima firmi koje ih pozovu u goste, organizatorima raznih kulturnih manifestacija na koje su pozvani. Rečenica koja se ponavlja u njihovim pričama je da ih je Liceulice „vratilo u zajednicu“. Specifičnost uličnih novina je upravo u tome što grade veze između prodavaca i čitaoca, jer se prodaja obavlja „licem u lice“. Ovakva interakcija pomaže u građenju mostova između onih koji su na margini i šire javnosti i pomaže svima da shvate ključna pitanja socijalnog isključivanja i da smo svi isti, samo nismo imali iste šanse.

Foto: Fejsbuk Liceulice

Liceulice je zapravo primer socijalnog preduzetništva – to jest organizacija čiji glavni cilj nije sticanje profita, već poslovanje čija je misija rešavanje određenog društvenog problema. Iz vašeg iskustva, da li mislite da je socijalno preduzetništvo dovoljno prepoznato od strane države kao jedan od načina na koji bi se mogli rešiti problemi nezaposlenosti i isključenosti marginalizovanih društvenih grupa?

– Projekat Liceulice se realizuje  po principima socijalnog preduzetništva, što podrazumeva da se trudimo da imamo kvalitetan proizvod, konkurentnu cenu, kvalitetnu prodajnu mrežu, marketing i promociju (kao i svako drugo preduzeće), ali za razliku od „običnog preduzeća“, socijalno preduzetništvo podrzumeva i izraženu socijalnu komponentu. U našem slučaju to su naši prodavci i više nego izdašna „marža“ koju ostvaruju prodajući Liceulice.

Socijalno preduzetništvo ili solidarna ekonomija kako mi volimo da zovemo ovo što radimo, svakako je model koji je u „u modi“ već više godina i koji u nekim sredinama daje izvrsne rezultate. Socijalno preduzetništvo je pre svega preduzetništvo, pa mora da ispunjava sve pretpostavke dobrog biznisa, da ima biznis plan, kvalitetnu uslugu ili proizvod, konkurentnost, sve što inače odlikuje uspešan  biznis, a pored toga mora imati i dodatu vrednost koja mu povećava konkuretnost, a to je taj socijalni aspekt. Važno je da se kroz realizaciju poslovnih aktivnosti čini nešto što unapređuje socijalnu sliku, što rešava ili ublažava neki socijalni problem, neki izazov koji se tiče čitave zajednice.

O socijalnom preduzetništvu se često govori kao o socijalnim inovacijama jer se radi o inovativnim konceptima kroz koje zajednicu treba ojačati ekonomski, a ne oslabiti je kao zajednicu.  Podrazumeva se da zaposleni imaju platu (često su oni i osnivači, akcionari), postoji naravno i  profit, ali razlika je u tome što se  profit ne sliva na račune akcionara, već se vraća u  preduzeće za unapređenje osnovne delatnosti, za inovacije, bolje uslove rada, brigu o zaposlenima, itd. Ovo je model o kome mi moramo još mnogo da učimo, budući da ni o preduzetništvu ne znamo mnogo toga, a pogotovu o ovom inovativnom. U Srbiji je sve ovo u povoju, a dodatni problem predstavlja veoma nekopetentna uprava koja je do sada jedino pokušavala da ovom novorođenčetu namakne tesno odelo bez rukava (dosadašnji trapavi predlozi zakona o socijalnom preduzetništvu) i da ga tako ograniči i obogalji već na startu. Mnogo bi zdravije bilo da stvorimo uslove da se dete nesmetano razvija, da stasa i pokaže šta sve ume, može i hoće, pa kada „pronađe sebe“, onda da mu šijemo odelo (pišemo zakon) u kom će mu biti udobno.

Pre jedanaest godina izašao je prvi broj magazina Liceulice. Šta je na vas ostavilo najjači utisak tokom proteklih godina postojanja časopisa?

– Pa to da upornost i doslednost uz jasnu misiju daju rezultate. Smatram da je veliki uspeh sama činjenica da smo i posle deset godina i dalje tu, ne odustajemo i borimo se sa raznim vetrenjačama svakodnevno kako bismo obezbedili dostojanstven život onima koji su izgubili svaku nadu. Evo, ovih dana, zahvaljujući Koroni, nalazimo se u možda najtežoj finansijskoj situaciji u poslednjih pet-šest godina.

I dalje smo „iznad vode“, ali jedva, zahvaljujći pre svega solidarnosti, zahvaljujući brojnijoj zajednici onih koji podržavaju naš program, koji kupuju magazin, uživaju u njegovom sadržaju i podržavaju nas i na druge načine.

Nakon puno godina rada, pričanja o projektu i predstavljanja u medijima, došli smo do toga da kada prvi put upoznajemo neku organizaciju ili pojedince, mnogo njih je već čulo za nas, kupuju magazin, sreli su nekada nekoga od prodavaca i, generalno, sve mnogo lakše funkcioniše – lakše je uspostaviti nove kontakte, pronaći nove partnere, postati nečiji medijski sponzor; lakše je prodavcima kada ih ljudi prepoznaju, prilaze im sa osmehom i ne traže detaljnu priču koja stoji iza novina ili, ako ništa drugo, bar ne okreću glavu na drugu stranu.

Za ovih deset godina pokrenuli smo i realizovali još dosta toga. Pokrenuli smo ulične novine u Severnoj Makedoniji (LicevLice), na Kosovu (Ball per ball), i u Bosni i Hercegovini (Liceulice), od kojih je nažalost samo makedonska ekipa imala dovoljno entuzijazma i upornosti da opstane do danas. Već nekoliko godina izdajemo Liceulice kalendare, vrlo popularne kod naše publike. Deo naše redovne produkcije su i specialno dizajnirane kolekcije Liceulice majica. Pokrenuli smo još i Ulični festival aktivizma Vreva, onlajn inicijativu za pomoć beskućnicima Moj komšija bez krova, kao i platformu za promociju angažovanog dizajna Iz dobrih razloga.

Jedna od glavnih poruka časopisa jeste „Podrška je važna“, te nam u skladu sa tim recite, na koji način, osim kupovine časopisa na ulicama Novog Sada, Beograda i Kikinde čitaoci mogu podržati Liceulice?

– Osmehnite se prodavcima na ulici. Kupujte Liceulice, pretplatite se (ako niste u prilici da viđate prodavce), ali i čitajte Liceulice. Jedan od naših popularnih slogana glasi: „Kupujući Liceulice pomažete drugima. Čitajući Liceulice pomažete sebi“, jer Liceulice jeste i mediji, ali  po mnogo čemu drugačiji mediji. To kako kupujući jedan primerak pomažete nekome, mislim da je jasno, a to kako pomažete sebi čitajući ga, uvideli su svi oni koji su magazinu posvetili malo više vremena, koji su bar nešto u njemu i pročitali. A takvih je iz dana u dan sve više, koji nas, po sopstvenim rečima, čitaju s olovkom u ruci i koji čuvaju stare brojeve u svojoj biblioteci kao svojevrsno učilo, dragoceni izvor drugačijeg pogleda. Zato, magazin Liceulice  ne kupujete  samo da bi ste nekome pomogli, već da biste i nešto sazanali, jer način na koji pristupamo društvenim fenomenima ne može se naći u drugim medijima. Tako sve vreme ostvarujemo dvostruku korist i za naše prodavce ali i za naše čitaoce, eto kako lako možete da pomažete drugima ali i sebi, jer #podrškajevažna .