Estetika kapitalizma

Može 50 lajkova za kupus salatu

Sagovornici je u tekstu dat pseudonim jer je tražila da ostane anonimna.  

Više ne sme da bude strano da su novi mediji namenjeni samopromociji. Oni imaju svoju dobru stranu, svakako, komunikacija nikad brža i svet na dohvat ruke, ali uproštavanje, samo kao (nus)pojava je nezaobilazni element novih medija. Bilo da se tiče sve manjih modela telefona, a boljih predispozicija kamere ili možda bitnije – način razmišljanja i samopromocija koja je zauzela prepoznatljiv format. Zbog toga, Instagram je idealan za širenje ujednačene estetike svetske populacije koja je sama kreirala taj trend. Postoje salate, marke, a sada već i poze tela koje su uveliko prihvatljive na ovoj platformi, ako ne i poželjne. 

Photo: Hootsoite Blog

Utapanje, a možda i homogenizacija odnosa prema fotografisanju i prihvatanje društveno odobrenih modela fotografija može da znači smrt za kreativnost i budućnost fotografije, ali sa druge strane ne mora biti toliko fatalno. Najsvežiji primer ekspanzije estetike kapitalizma je momenat kada su se influenseri zbog HBO-ove serije Černobilj, slikali na mestu katastrofe i popularizovali sebe na osnovu dešavanja pre tri decenije. Oni su naišli su na oštra osuđivanja celokupnog društva, ali su im ostale dobre fotografije i lajkovi. Naučne kritike su opravdane, ali zgrožavanje je daleko od toga da objasni samu pojavu i da je nekako razume.

U razgovoru sa autorom i voditeljem emisije Gozba dr Aleksandrom Lukićem, dr Divna Vuksanović komentarisala je odnos kapitalizma i estetike danas, rekavši da je fenomen serijalnosti identičan industrijskoj proizvodnji robe, što se može odnositi i na nove medije. Instagram (kao tržište) svoju robu (fotografije) masovno i neograničeno proizvodi, zbog broja korisnika. Sekundarna nagrada je lajk, dok je primarna status na platformi. Da li je stvarno tako i zašto može 50 lajkova za kupus salatu, pokušaće da objasni upravo Marina, koja sebe ne bi dodatno opisivala i otkrivala, već se samo potpisala kao pobornica estetike kapitalizma. 

Naišla bi na žestoke kritike od strane društva kada bi svojim imenom i prezimenom stupila u medije i suštinski samo objašnjavala svoj ukus. Imaš neku ideju što je to tako?

Ja bih rekla da sam ja neko koga ne zanima da objašnjava svoj ukus i da se ljudima pravda zašto će podeliti potpuno klasičnu fotografiju ili pustiti Bubu ili Jalu, a obično je ljudima to problem. Postoji viši i niži ukus, mejnstrim je pod obavezno oznaka za nešto loše, a i da jeste, nemam problem s tim. Generalno, ljudi imaju. Ta potreba da se potencira recimo muzika ili stil koji nije seljački dok će u gradu znati tekst svake Cecine pesme. Mislim da se iz nekih kompleksa ljudi uklapaju o određene šablone, a da to nije toliko ni stvar ukusa nego slike o sebi koja je prihvatljiva.

U vezi sa tim. Tvoja slika o tebi, odnosno sebi, da li je tvoj instagram reprezent te slike ili je ulepšana verzija stvarnosti? 

Bukvalno da, ulepšana verzija stvarnosti. Vidiš izlaske, lepu hranu, piće, a ne da sam ja danas radila 16 sati, ne da me je npr. momak ostavio, da sam išla plakala kući. Ne, ti vidiš Đardino i piće i zabavu. Vrlo često svaka vrsta slikanja i kačenja slika je potvrđivanje sebi da si lep, da ti je sve lepo, da je sve top. 

Da li potvrđuješ to samo sebi ili svima koji te prate?

Rekla bih oba. Vidim da to radim, a vidim da rade i drugi. 

Spomenula si i šablone u koje se ljudi uklapaju, fokusirajući se samo na Instagram, zar ti šabloni nisu upravo svakodnevne slike koje objavljuješ na instagramu? Jesu oni neka prihvatljiva forma koju ti deliš zarad lajkova ili prosto imaš afiniteta prema takvim fotografijama?

Jeste, to su šabloni, mehanička radnja – hm, jedem, hajde da to slikam! Nemoj pogrešno da me shvatiš, postoji mnogo fotografija, videa koji su nastali spontano, predstavljaju svakodnevicu, a neki su nažalost šablon. Posle određenog vremena to postane normalno, prestaneš da primećuješ da radiš takve stvari. Rekla bih da je zarad lajkova ispozirano, a možda i ne, veliki je to miks.

Photo; Business Insider 

Kako si ti uopšte došla do toga da stvoriš te šablone? Da li je reč o tome da se pretražuje putem heštega određena fotografija ili u svom njuz fidu možeš da vidiš poze ili fotografije koje se najčešće objavljuju, pa uradiš isto?

Vidiš kod nekoga, lajkuješ, pokažeš drugarici i sledeći put kad vidiš lepu čašu, krofnu, picu – uslikaš, jednostavno. 

Postoje li negativni efekti kad ne možeš da ispratiš određeni trend slikanja na instagramu? Recimo, jedna poza tela je trenutno popularna, a ti ne izgledaš u toj pozi dobro, kako utiče na tebe?

Blago rečeno, depra (smeh). Realno gledano, u 90 odsto slučajeva, devojke će slikati 40 slika i okačiće jednu, onu koju odobre npr. drugarice. Postoji taj momenat gde ne smeš da porušiš tu savršenu sliku sebe. Malo je love-hate relationship. Dobra slika je vredna prethodne nesigurnosti jer sebi dokažeš, a i drugima, nešto u šta ne veruješ skroz. Iskreno, instagram je onlajn lečenje kompleksa i stvaranje novih. 

Da li je onda nužno realni život potpuno drugačiji od onlajn? Čime može da se opravda ova estetika?

Društvene mreže, počev od majspejsa su način da ti prezentuješ svoj život, tvoj je izbor kako ćeš. Sad, da li je to dobro, kada ti prezentuješ svoj život za recimo 20 nijansi bolji nego što jeste, lično mislim da nije, verovatno kada si zadovoljniji sobom nemaš tu potrebu da sve držiš toliko javno. Međutim, danas i kad nije javno, javno je, ako nemaš društvene mreže duboko si oštećen po mnogim pitanjima jer se danas putem mreža svašta postiže. Uvek mora da postoji balans, a ne opravdanje. Sasvim je u redu da ti fotkaš i snimaš šta god želiš i predstavi to kako ti želiš, ali budi okej sa tim šta si kad spustiš telefon i isključiš laptop. Zbog tih stvari nisam ljubiteljka influensera, svi smo mi iskompleksirani, ali oni jako dobro zarađuju na kompleksima društva. Najveća biznis genijalnost i najveći poremećaj našeg doba.